PRELAZZI: Ta čudna reč litost (ili: ovako propada jedan klub)

Najveći češki pisac – koji je odlaskom u izgnanstvo u Francusku postao tek prosečni francuski pisac – Milan Kundera u “Knjizi smeha i zaborava” opisuje reč u češkom jeziku koja, tvrdi, nema dostojan prevod u drugim jezicima.

“Litost”, piše Kundera, “obuhvata veoma širok raspon osećaja, kao razvučena harmonika, ili osećaj koji je sinteza mnogih osećaja: žalosti, saučešća, čežnje i samoprekora. Prvi slogovi te reči, izgovoreni s prizvukom i otegnuto, zvuče kao cviljenje napuštenog psa”.

Najpribližniji prevod na srpskom bio bi “ojađenost”, mada vidite i sami da ne potcrtava čitavu lepezu bednih osećaja. Nekada bi reči trebalo ostaviti takve kakvima jesu, bez pokušaja da se prepevaju, posebno, valjda, kada je reč o slovenskim jezicima.

Litost je reč kojom bi se najbolje opisala situacija u Ostravi i njenom najvećem ponosu, Fudbalskom klubu Banjik (ovo se već da lako prevesti: u pitanju je, naravno, Rudar). Nekadašnji prvak Češke i dvostruki šampion Čehoslovačke i zvanično se u, barem na jednu sezonu, oprostio od elitnog češkog ranga. 

Znamo, navikli ste na MOZZART Sportu uglavnom da čitate priče o glamuru, uspesima, trofejima; ne pristaje, možda, svetlima svih velegrada kroz koje nas fudbal vodi, jedan ovakav grad i jedan ovakav klub o kojem je reč danas; ne pristaje, možda, ali je velika lekcija, i fudbalska i privredna i životna, jer i u Srbiji imamo tih ostrava za izvoz...

Ostrava je slika i prilika gubitnika istočnoevropske tranzicije – a to je utakmica u kojoj na početku gubite s 5:0, imate igrača manje, a sudija je dobro plaćen da svira protiv vas – čađavi, razoreni grad, nekada ponos “teške industrije”, danas leglo nezaposlenosti, nezadovoljstva, sušta suprotnost, kao u iskrivljenom, naopakom ogledalu, Pragu u koji hrle turisti sa svih meridijana...

Umesto pozlaćenih kupola, nad milion stanovnika u socrealističkim blokovima i trošnim kućama češkog dela Šleske nadvijaju se zarđali tornjevi železara, a tegobni pejzaž upotpunjuju raštrkana rudarska okna nad kojima se skupljaju samo paukovi, skitnice i poneka majka koja je tu davno izgubila svog sina, kamarata što se nikada nije vratio, uprkos onom “Hodne štjesti” što piše na ulazu u rupu...

Svojevremeno sam, na sutomorskom žalu, baš negde posle za Češku sjajnog Evropskog prvenstva 2004, pričao sa jednim Čehom i pomenuo mu Ostravu, Milana Baroša i tada neuhvatljivog Mareka Hajnca – o njima će još biti reči – natuknuo usput kako bih voleo da posetim taj grad i taj stadion; nikada pre ni kasnije nisam kod nekog stranca video kompleksiju tolike gadljivosti i podrugljivosti, “šta ćeš tamo, jesi li normalan, to je šupak Češke...”

O Ostravi je, jednako ružnoj i tada, pisao i Milan Kundera u prvom romanu, glavni junak “Šale” Ludvik tamo je poslat u kasarnu koja više podseća na konc-logor; no vratimo se fudbalu...

Nije, dakle, kada imate ovakve premise, čudo da je priča o Banjiku imala ružan kraj, makar zasad: dugo je ekipa sa Bazalija bila jedina slamka spasa, jedina smislena stvar u čitavoj regiji – zato je logično bilo i da navijači postanu najvokalniji i najozbiljniji u čitavoj zemlji, kao što je bilo prirodno da se oko stadiona i oko kluba stvori jaka huliganska ekipa, koja je bez premca u Češkoj i kad god im je klub svojim izletima u Evropu to omogućavao, izlazila je na crtu mnogo izvikanijim družinama, posebno onima sa istoka.

Fudbal je neodvojiv od društva i mikrokosmosa, posebno u pasivnijim krajevima: propast industrijskih i rudarskih giganata koji je pratio pad komunizma značio je da veliki sponzori više nemaju interesa, a ni kruna da potpomažu klub, Banjik se gasio polako, kao visoka peć, imao je jednu sezonu koja je najviše podsećala na rigor mortis, kada je osvojena ta poslednja titula, ali sve pre i posle toga ličilo je na ležerni spust u duboku jamu u kojoj caruje samo mrak.

A zašto je taj klub uopšte toliko važan? Ne samo zato što je bio jedan od retkih klubova koji je i u staroj državi mogao makar na trenutak da sruši vladavinu praških blizanaca, potpomognutu “starom” Duklom i Slovanom iz Bratislave – tu štafetu su proteklih godina poneli prvo Liberec, pa onda još uspešnije i još dominantnije Viktorija Plzenj – pa ni zbog čuvene sezone 1974/75. u Kupu UEFA, kada su u tom zabačenom delu Čehoslovačke padali i Nant i Napoli (zaustavio ih je tek moćni Menhengladbah u polufinalu), već ponajpre zbog svih igrača koje je Banjik podario češkom nacionalnom timu, ali i evropskom fudbalu.

Možda nemamo favele, ali u Istočnoj Evropi, posebno s ove strane negdašnje Gvozdene zavese, tamo gde si jedne noći mogao da zaspiš u nečemu što nalikuje buđenju demokratije, a da se probudiš sa cevkom sovjetskog tenka uperenom baš u tvoj prozor, postojali su predeli iz kojih je valjalo pobeći – a to je najlakše i najteže uraditi jurnjavom za loptom – sivi gradovi i sive zgrade i sivo nebo i drveće okovano smogom, koje je rodilo neke od najtalentovanijih igrača...

Od liste legendi Banjika iz Ostrave može se selektovati sasvim dobra ekipica, koja bi se potukla sa najboljim igračima bilo kog kluba u Evropi: Tomaš Galašek, Vaclav Sverkoš, Tomaš Repka, Marek Jankulovski, Rene Bolf, Ludek Mikloško, Radek Slončik, Libor Sionko, prošao je tu čak i Radoslav Latal, imali su i dečka kojeg su engleski mediji, vazda skloni preterivanju, nazvali “Maradona iz Ostrave”, kada je prvi put došao na probu u Liverpul Žerara Ulijea, i ostao, Milan Baroš, naravno, ali ovde neka bude reči o dvojici koja, svaki na svoj način, predstavljaju simbol starog i novog Banjika.

Pavel Srniček, tragično preminuli golman koji je plesom na liniji crnoj od uglja povezao dva pomalo slična grada, Ostravu i Njukasl, i Marek Hajnc, pomenuli smo ga već, plavušan koji je na Bazaliju igrao samo jedno leto, ali kakvo!

“Pavel is a Geordie”, pisalo je na majicama na Parku Svetog Džejmsa već s proleća 1993, kada je zahvaljujući brižnoj ruci Kevina Kigena Srniček postao neprikosnoveni broj 1 između stativa Njukasla. Sin drvoseče iz predgrađa Ostrave isprva je patio u Engleskoj, znao je samo ruski koji je bio obavezan jezik tokom školovanja i nije razumeo težak severnjački naglasak na obali reke Tajn, ali dolaskom Kigena sve se za njega promenilo.

Njukasl je ušao u Premijer ligu, a taj feel-good faktor trajao je još nekoliko godina, sve do one sezone 1995/96. kada su se crno-beli umalo upisali u istoriju.

Zvali su ih “Entertainers” – imali su Žinolu, Asprilju, Lesa Ferdinanda, Pitera Birdzlija, i imali su jednog disciplinovanog Čeha koji nije pio, pušio ni izlazio do kasno u noć, koji se sav podredio fudbalu i rukavicama (mada je umeo da pokuša da dribla i da istrčava na mesto trećeg centarhalfa, kao preteča Manuela Nojera) – a vrhunac zabave desio se aprila 1996, kada su verovatno izgubili titulu na Enfildu, u nečemu što će i dvadeset godina kasnije u Engleskoj biti slavljeno kao najbolja utakmica svih vremena u Premijer ligi, a možda i šire. Liverpul je slavio 4:3, Fergusonov Junajted tada je za sobom ostavio Kigenove pulene...

Prvi Faulerov gol bio je greška odbrane, mnogo više nego Srničeka koji je možda i morao da izleti sa linije i da proba da izboksuje taj fantastični centaršut, kod drugog nije imao šanse jer je Robi ostavljen na čistini šesnaesterca posle cepanja odbrane Njukasla na crne i bele pruge; za 3:3 je Kolimor izjednačio nakon što je Srniček ponovo delovao malo zbunjeno, da li da izleti iz peterca na oštru loptu ili ne; i onda opet Kolimor, u 92. minutu, i ponovo Pavelu niko nije zamerio...

Srniček je ostao u Njukaslu još dve sezone, vratio se nakratko u svoj Banjik, išao i u Italiju, sa Brešom, i u Portugal, gde je čuvao Beira-Mar, ali je karijeru završio opet u svom Njukaslu, odigravši još dva meča na oduševljenje navijača koji su ga obožavali.

“Pavel is a Geordie” naslov je i njegove autobiografije koju je prošle jeseni promovisao u svom drugom gradu, gradu koji ga je voleo i koji je on obožavao; “Pavel is a Geordie” čulo se, zaglušujuće, iz drhtavih grla sa tribina kada je Srniček, nakon srčanog pa moždanog udara primio gol s penala od one mračne prikaze sa naoštrenom kosom, tri dana pre Nove godine 2016. preminuo je voljeni sin Banjika i Njukasla.

Za Mareka Hajnca mimo Bazalija čulo se tek u Portugalu. Sedokosi Karel Brikner udahnuo je novi život nacionalnom timu, pod njegovim vođstvom Česi su dominirali kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004, a onda su zaprepastili ceo kontinent pobedama nad Holandijom (3:2, iako je već u 20. minutu bilo 2:0 za Holanđane Dika Advokata) i Nemačkom (2:1, iako je Balak dao prvi gol na utakmici za Felerov tim); u četvrtfinalu oduvana je Danska sa 3:0 i samo su uporni, tvrdi, ružni Grci mogli da spreče već viđeno finale od koje bi krenula voda na usta, Portugal – Češka. Gol je, naravno, postigao Trajanos Delas, naravno u produžetku, naravno posle kornera...

Marek Hajnc bio je na tom prvenstvu sve: bivši igrač Hamburgera i Bilefelda, koji je sam prethodnog proleća doneo treću titulu u istoriji Banjiku, ulazio je s klupe, igrao iza tandema Baroš-Koler, menjao i Pavela Nedveda na levom boku, odlazio desno i preklapao se sa čudesnim trkovima Jankulovskog...

Fantastične levice, sposoban da rola loptu i da joj pronalazi nepojmljive trajektorije, brz i okretan, ali ne i brzoplet, savršeni izvođač slobodnih udaraca, Hajnc je bio otkrovenje po svemu čudnog prvenstva. Njegov performans u Portugalu brzo ga je odveo daleko od sumporastih isparenja nesrećne Ostrave: bio je kasnije i u Menhengladbahu, i u Galatasaraju, i u Sent-Etjenu, pa u Nantu, svuda bi se zadržao samo po godinu dana, neuhvatljiv na duže staze kao što je često bio neuhvatljiv na terenu...

Srniček brani negde tamo daleko, Hajnc je danas u zasluženoj penziji, a tamo su i ostale nekadašnje vedete Banjika: čak i Milan Baroš, koji se prošle sezone vratio u klub da ga spasi ispadanja, ove je digao ruke i prešao u ekipu Mlada Boleslav, a na stadionu u Vitkovicama, na kome igraju jer njihov Bazali nije mogao da dobije licencu - a koji je nekada bio najposećeniji u “Synot ligi“ - sada se okuplja svega po nekoliko stotina najvernijih, koji pamte slavne dane, koji se sećaju nekih davnih pobeda, koji znaju koliko je sve bilo drugačije kada bi na terenu, dok navijači prave bakljadu, zamirisao ugalj.

Sada je, posle subote u kojoj je ostravski Rudar protiv praških Boema overio niži rang, ostala samo ojađenost. Samo litost. Tek žalost, saučešće, čežnja i samoprekor, kao cviljenje napuštenog psa, kao let usamljene lopte šutnute iz očaja, kao senka vetra koji prolazi iznad ugašenih peći, iznad čađavog grada, sve do praznih tribina na stadionu na kojem se nekada igrao dobar fudbal.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.