PRELAZZI: Svet nije dovoljan!

Ne samo zbog privlačne kvote u MOZZARTU, već i iz romantičnih razloga, veći deo ljudi – od onih običnih, umerenih uživalaca fudbala (ako takvi postoje) – priželjkivaće pobedu Dortmunda u subotu na Vembliju.

Bajern je, kako je to ove nedelje primetio i mozak "Operacije Borusija" Jirgen Klop, nalik onim negativcima iz filmova o Džejmsu Bondu. Negde između Doktora Džulijusa Noa, gospodina Goldfingera (kojeg je, sticajem okolnosti, igrao jedan Nemac – Gert Frebe), do basnoslovno bogatog Le Šifrea, treba tražiti likove Ulija Henesa, Jupa Hajnkesa i Franca Bekenbauera.

Nije Klop išao u ovolike detalje, naravno, ali metafora je jasna: Bajern se ponaša baš kao zli ludak kojem "svet nije dovoljan" – nema tog plena koji mu je nedostižan. Što se, u predigri finala Lige šampiona, pokazalo krađom Marija Gecea i šuškanjem o tome da je udarna igla momaka s Vestfalena Robert Levandovski već parafirao predugovor u zlikovačkoj jazbini po imenu Alijanc Arena.

Fudbal nije roman ni špijunski film, mada agenata ima na sve strane, ali ume da režira trilere dostojne Flemingovih zapleta. Evo taj isti Gece, prema onome što se moglo čuti u sredu i četvrtak, definitivno neće biti spreman za utakmicu karijere. I bolje što je tako – svaki njegov potez bio bi pod mikroskopskim uvećanjem, svaki pogrešan pas mirisao bi na izdaju, svaki udarac na gol Minhena obeležio bi, na ovaj ili onaj način, njegovu karijeru. A tek mu je 20 leta.

Ali je li Bajern baš toliko odvratan i je li bavarska mašina uistinu toliko arogantna i bezdušna da bi je valjalo mrzeti i zdušno navijati za one druge, momke koji su došli niotkuda?

Istorija će reći drugačije. U nemačkim medijima se ovih dana, dok Bajern traži mesto za novi trofej prvaka Evrope, prepričava čuvena anegdota s početka Drugog svetskog rata. Negde s proleća 1940. nacistički pohod počeo je najzad da pokazuje ružno lice i prema građanima Trećeg rajha. Herman Gering doneo je zakon po imenu "Metalšpende": svi Nemci i sve ustanove moraju da doniraju metal nemačkim fabrikama, kako bi se od pretopljenog materijala pravilo oružje.

Neki su poslušali, neki drugi nisu. A među tim potonjima je najsjajniji primer Magdalene Hajdkamp, supruge tadašnjeg Bajernovog kapitena Konrada. Umesto da, kao pravi podanik Adolfa Hitlera, odnese sve trofeje ekipe i donira ih fabrikama, ona ih je zakopala i čekala da prođe rat ne bi li ih vratila u minhensku riznicu.

Bajern je i pre tog strašnog rata bio na strani dobrih momaka: prvu titulu su osvojili 1932, ali je Hitlerovom bolesnom umu smetalo što je na čelu Bajerna Jevrej Kurt Landauer i što u timu – zamislite – igraju Jevreji. Landauer je završio u koncentracionom logoru Dahau, odakle se nije vratilo četvoro članova njegove najbliže porodice...

Sve ovo treba samo da podseti na Bajern nije običan, ni tako jednostavan klub, a ponajmanje isključivo zao. Istorija neće igrati fudbal u subotu, ali ne može ni da se prenebregne. A posebno ne ona fudbalska, i to bliska: Bavarcima će ovo biti treće finale Lige šampiona u poslednje četiri godine. Dva prethodna su izgubili – jedno glatko, od Murinjovog Intera, drugo nesrećno, od Drogbinog Čelsija. Šta su naučili, a šta uspeli da zaborave iz tih tužnih noći?

Vratimo se, na kraju, ponovo Bondu. U Flemingovim romanima i filmskim prikazima sage o agentu 007, ovaj poslednji nekako uvek uspe da pobedi. Hoće li Jirgen Klop, taj geek sa naočarama i diplomom fakulteta, uspeti do subote popodne da uz pomoć svog Kjua i Mis Manipeni nađe gedžet koji će zaustaviti Bavarce, tako odlučne da pokore ceo svet?

I koji će naslov Bondovog filma biti prikladan kada se svetla najfudbalskije pozornice na svetu, tog velikog Vemblija, ugase u subotu pred ponoć: "Umri drugi put", "Samo dvaput se živi", "Dozvola za ubijanje" ili "Zrno utehe"?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta