PRELAZZI: Sve je to samo rokenrol

Dugo sam izbegavao da pišem o njemu, pa i da mu se na bilo koji drugi način posvetim, ma i za kafanskim stolom. Činilo mi se da bi to bila ogromna nepravda prema fudbalerima od kojih je fudbal satkan i koji žive za fudbal (i obrnuto).

Mnogo ima zanimljivijih, važnijih, boljih igrača od njega, mnogo onih na koje treba skrenuti pažnju, mnogo filmskih, bilo tragičnih, farsičnih ili trilerom začinjenih priča u ovom paralelnom Sunčevom sistemu koji nazivamo fudbalom...

Tekstovi o njemu, koji slave njegovo ludilo, njegovu neotesanost, njegovu nezainteresovanost, kapricioznost i egzibicionizam – a ima tih tekstova po svetskim medijima na hiljade hiljada – delovali su kao promašena tema.

To je kao da se istoričar bavi samo fusnotom u svetskoj povesti, kao da se, umesto kraljevima, herojima, vojskovođama i vitezovima posvećuje dvorskim ludama, minstrelima, bitangama iz krčmi pokraj puta ili onim majstorima koji su se šunjali po Divljem zapadu, valjajući naparfemisanu vodu kao “lek za sve”, varajući lakoverne.

Bila je to greška, skoro pa početnička, čoveka koji ne vidi da je u fudbalu pomalo važan i zabavljač, a ne samo umetnik. Da akrobacije na trapezu što koketiraju sa smrću i tip koji uvlači glavu u lavlje čeljusti dobijaju na značaju tek kada posle njih izađe našminkani klovn i izazove salve smeha, aplauza, dovede publiku do suza sreće. Da će i najpredaniji poklonik klasične muzike ponekad poželeti da čuje tupavi letnji hit. Da možete da jedete jastoga svakog dana, ali vam nekad, dođavola, lepše od svih đakonija zamiriše pregorela pljeskavica na kiosku brze hrane.

Evo prilike da to ispravimo i da se, u znak izvinjenja, gurmanski posvetimo jednom od klovnova fudbala.

Dovoljno je reći “Lord”, i naš junak će se pojaviti pod snopom svetlosti, kao kečer koji nasmejan ulazi u ring, znajući da je sve ovo samo zajebancija, dobro smišljena predstava za publiku koja očekuje da bude zabavljena.

I zaista Niklas Bendtner liči na heroje tog tako američkog, nama tako nerazumljivog “sporta”: kao Hulk Hogan, Bret Hart ili upokojeni Ultimate Warrior, on je tu da napravi šou, da pokaže da fudbal ne mora da bude jurnjava za slavom i trofejima. Njemu nije važna suština, važno je kako nešto izgleda.

Zato je on umnogome jedina istinska rok-zvezda današnjeg fudbala.

Teško je, zaista, čak i posle subotnjeg Superkupa Nemačke, u kojem je Niklas prvo doneo izjednačenje, a potom realizovao odlučujući penal protiv Bajerna, naći tekst ili komentar koji se bavi fudbalskim kvalitetima Danca, a ne ludilu i histeriji koje ga prati.

Bendtner nije zanimljiv na terenu, to hoće da vam stave do znanja apsolutno svi koji su se latili pera da opevaju – ili, češće, ismeju – gorostasnog momka iz Kopenhagena, o njemu ne može da se razgovara kao fudbaleru, već samo kao o tipu koji slupa automobil, koji skine gaće na terenu da bi reklamirao kladionicu, koji se potuče sa Adebajorom, kojeg uhvate kako otkopčanog šlica izlazi iz noćnog kluba u jutarnje sate, koji usred sezone promeni broj na dresu a onda velikodušno nadoknadi troškove svim navijačima koji su već kupili onaj zastareli; kao, ukratko, o nuspojavi šou-biznisa što se okreće oko lopte, sa pratećim saundtrekom Dženis Džoplin (Oh Lord, won't you buy me/A Mercedes Benz?/My friends all drive Porsches/I must make amends).

A nije uvek bilo tako.

Plavi toranj – visok je 194 centimetra – bio je jedno od mnogih otkrića neumornog ribara mladih fudbalskih duša Arsena Vengera. Francuz odavno važi za mahera sposobnog da prepozna biser u zatvorenoj školjki na dnu okeana, mada je to odveć preterivanje: ako smo već kod pecanja, Vengerov princip je u stvari bacanje ogromne mreže u koju se tek ponekad uhvati plen dostojan gozbe, a mnogo češće sardele bez hranljive vrednosti. Ali to je već jedna druga priča...

Petnaestogodišnji Bendtner, eonima daleko od čupavog učesnika rijaliti šoua koji će smuvati dansku baronesu, ipak je izgledao kao pogodan materijal za brušenje.

Nadavao se golova svojim vršnjacima u mlađim kategorijama, i bila je prava retkost da neko tolike visine poseduje i osećaj za loptu, i solidnu tehniku i, što je za njegovu konstituciju bilo najvažnije, telesnu koordinaciju i ravnotežu...

Mi smo jednog takvog, samo još višeg, gledali nekoliko godina. Bio je to, naravno, Nikola Žigić, koji je predstavljao apsolutnu aberaciju, čudo prirode koje su oni kojima je davao golove lako preslovljavali u “nakazu”. Ali Žigić je, baš kao i mlađi Bendtner, znao fudbala, i jedina razlika je što je Srbin dugo godina vredno radio kako bi se dokazao, dok je Danac već posle prvog miliona krenuo da hvata prečice.

Njihovi putevi još jednom će se ukrstiti: nakon one sezone u Santanderu, kada je Žiga uspostavio telepatsko razumevanje sa Munitisom – Pedro bi, onako minijaturan, promešao dva-tri igrača i zavrnuo savršenu parabolu, a centarfor bi se samo poklonio – engleski tabloidi bili su puni “proverenih informacija” da je Arsenal svoje dugogodišnje (i još trajuće) muke sa špicevima odlučio da reši Žigićem, samo da bi Venger odbrusio otprilike ovako: “Ne treba nam Žigić, pošto igrača istog profila, samo mnogo boljeg, već imamo u mladoj ekipi – zove se Niklas Bendtner i on će biti čudo od igrača”.

U jednom Profesor nije pogrešio: Bendtner je stvarno postao čudo, ali ponajmanje onakvo kakvom su se na starom Hajberiju nadali. Sposoban da reši poneku utakmicu – kao što je rešio Gvardiolin Bajern i doneo Volsfburgu trofej, možda nevažan, ali trofej – Niklas nikada, ponajviše blagodareći svojoj lenjosti, nije uspeo da iskaže konzistentnost koja čini razliku između talenta i čoveka na kojeg se možete osloniti, i čak ni pozajmice na koje ga je Venger slao, od Birmingema do, zamislite, Juventusa, nisu uspele da ga razdrmaju.

Punih deset sezona dobijao je nove i nove šanse u Arsenalu, i svaku bi protraćio, sve dok navijači nisu počeli da mu zvižde i pre nego što bi istrčao na teren, sve dok gazde nisu dovele manje talentovanog, ali neuporedivo vrednijeg i ubojitijeg Žirua.

Navijači su, znamo, spremni da oproste ludorije i maligane majstorima koji daju golove, zbog čega su šoumeni poput Gaze ili Džordža Besta i dalje na pijedastalu fudbalske igre; za Niklasa nije bilo popusta jer u učionici Profesora Vengera nije nadoknađivao svoje vannastavne propuste.

No i pored nesrećnih intervjua – od onog u kojem je izjavio da će biti najbolji napadač na svetu do onog u kojem je urinirao po svemu što je Arsenal uradio za njega i potom jedva našao uhlebljenje u gradu Folksvagena – postoji jedan teren i jedan grb sa kojim je redovno, ma i paunovski, pokazivao svoj dar.

U dresu danske reprezentacije – koju, na veliku žalost svih nas koji volimo lepu opremu, više ne oblači legendarni Hummel – Bendtner je redovno davao sve od sebe, doslovno briljirao.  Kao, sećate se, i jesenas na stadionu Partizana, kada je udario dva brzometna parafa na ostavku Dika Advokata...

Može ceo internet da pravi šale kako je Bendtner postigao 29 golova za Dansku, a Mesi, Ronaldo, Nejmar i Ibrahimović nisu dali baš nijedan, činjenica ostaje da je on tih 29 golova dao, zaključno sa martovskim het-trikom protiv Amerikanaca, što nisu dali ni mnogo izvikaniji igrači, i da će verovatno odvesti Dance na Evropsko prvenstvo u Francusku, a znamo da Danci na Evropskom prvenstvu tradicionalno mogu baš sve...

Ako ne možete da zamislite da Bendtner narednog leta postaje najbolji strelac Evropskog prvenstva, onda ne verujete dovoljno u Njegovo visočanstvo Lorda... Šalu na stranu (ako je to uopšte šala), Niklas sada ima 27 godina i garant je prekasno da od njega očekujemo da se uozbilji – nije ga smirio čak ni sin prvenac, pa neće ni Bundesliga – i da naprasno počne da uništava rivale i puni golmanima mreže i gaće. To se, znajući njegov nehajan odnos prema igri koja mu je nudila sve, a on uzeo samo ono što je hteo, definitivno neće dogoditi.

Ali kao letnji hit ili ona nezdrava, a tako ukusna pljeskavica, svaki put kada moderni minstrel pokaže promil svog neupitnog talenta, nasmejte se i vi, ustanite i aplaudirajte.

Fudbal je često, pitajte Lorda, samo rokenrol.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista portala mozzartsport.com;
Foto: Action Images.