PRELAZZI: Stari švindler Niko Kranjčar

Tiho, bez pompe, dosadno i skoro za bruku – tako se jedan velikan vratio na evropsku scenu posle godina izgnanstva.

Rendžers je u prvom meču posle jeseni 2011. u evro-takmičenjima, na debiju novog trenera Pedra Kaišinje – portugalskog se golmana ne sećamo iz igračke karijere, a trenersku je gradio na egzotičnim mestima, od Meksika do Katara – odigrao mršavih 1:0 protiv luksemburškog Progresa.

Stara lisica Keni Miler postigao je jedini gol da spreči crvenilo u licu skoro 50.000 navijača, ali najveći dobitak škotskog giganta bio je asistent u toj akciji, čovek koji je ponovo vukao sve konce po terenu, onako usporeno kako to samo on zna, momak za kojeg se smatralo da je fudbalski upokojen, da mu je još jedna, ko zna koja teška povreda po redu najzad prikratila karijeru.

Poznato lice, naše, balkansko, i dalje malo duža kosa i neizostavna traka oko glave, vic i spontanost u igri – ne bi tog gola ni bilo da baš on nije izveo slobodnjak “na kvarno”, dok se Luksemburžani još nisu osvestili – i onaj višak kilograma u najavi koji su mu spočitavali čitave karijere...

Devet punih meseci nakon još jedne stravične ozlede, i to na meču protiv Seltika, Niko Kranjčar, možda i najtalentovaniji fudbaler s prostora bivše Jugoslavije 21. veka (a to što nije ispunio svoj kismet samo ga čini još više Balkancem), odigrao je zvaničnu utakmicu za svoj Rendžers, i na pragu 33. rođendana pokazao da još u tim nogama ima dovoljno klase da ceo stadion duboko uzdahne, u grozničavom iščekivanju, da ga lopta još sluša; šta sluša, ona i dalje, posle ovoliko godina, ima nameru da mu trepće i da mu se daje.

Nije bilo, ponavljamo, tehnički nadarenijeg igrača na ovom trusnom podneblju – nekako su eks-braća na Zapadu nastavila da dobijaju prefinjene tehničare, mi s ove strane Drine smo u novom milenijumu, sem nekoliko časnih, ali mahom nesnađenih izuzetaka, štancovali bekove, ratnike, zadnje vezne – ali ni kontroverznijeg.

Kada neko sa 17 godina zaduži kapetansku traku Dinama, pa promptno zaigra i za reprezentaciju – to što je tadašnji selektor bio njegov otac Cico, i sam legenda Maksimira, nema nikakvu ulogu, jer je Kranjčar već zasluživao da igra za Hrvatsku – kada ga upoređuju sa još igrajućim Zidanom, a onda bude najuren iz svog kluba i pređe u najvećeg rivala, ta karijera može samo, valjda, i da nastavi da vrluda.

Poređenja sa jednim drugim majstorom arabeski poteklim iz Maksimirske šume sama su se pravila.

Niko Kranjčar bio je igrač koji je najviše znao fudbala posle Roberta Prosinečkog; i jedan i drugi bili su slobodnjaci u duši i srcu, teško ih je bilo sputati na terenu i mimo njega, i jedan i drugi biće šutnuti iz Dinama, i to će biti Dinamova najveća greška u respektivnoj deceniji – u oba transfera glavne role odigraće njihovi očevi – obojica fudbalskih bonvivana sreću će tražiti i na istoku i na zapadu, i zakratko je pronaći u Portsmutu, jedinom klubu koji je dosledno terao loptu na kontinentalan način u Premijer ligi, zbog čega će trpeti čarobnjake nalik na hrvatski tandem.

Robi je prešao u Zvezdu posle susreta u zagrebačkoj “Esplanadi”, pomalo ispod žita, Kranjčar je na sva zvona uradio ono što se dotad nije smelo: zamenio je “modri” dres onim “bilim”, zamenio je Zagreb Splitom, prešao je u redove najvećeg rivala.

Bila je to transfer-saga nalik na one hrvatske sapunice kojim su nas u tom istom periodu šikanirali na televizijskim ekranima: priča o sujeti, prevari, novcu koji se donosio u koferima, melodrama sa slomljenim srcima i napeti triler sa ubistvima. I naravno, sa gos'n Mamićem.

Ako postoje kratke crte u tom zamešateljstvu, one su ovo: mladi superstar Dinama pao je s jeseni 2004. u nemilost kluba kada se, posle serije loših rezultata, pobunio što su svima smanjene plate i što gotovani na vrhu (čitaj: Zdravko Mamić) nastavljaju da se goste i da uživaju, a na igrače pada sav teret. Maminjo je saopštio da Kranjčar više neće igrati za klub i da ga se može prodati – za Mamićeve uslove, po smešnoj ceni od svega milion i po evra – tada još jaki Hajduk, zahvaljujući promućurnosti Igora Štimca, video je priliku da demonstrira moć, silu i da ismeje večitog rivala, podignut je kredit pa je na Poljud jednog januarskog dana pred 10.000 ljudi istrčao Niko Kranjčar.

Naravno, u pojednostavljenoj verziji stvari ne bi se video sav tanderbal koji je trajao nedeljama: slika kada Bad Blue Boys pale dve stotine plavih sveća u pomen “preminule časti” ispred doma Kranjčarevih, kada oblače svinju u beli dres sa Nikovim imenom, kada crtaju grafit koji može da vidi kroz prozor – “Cico pijanico, Niko izdajico”, kada na prvom treningu, u kampu u Ljubuškom, navijači Dinama dolaze da ga ipak pozdrave, a jedan mu prekriva Hajdukov grb na srcu, na šta ga Niko udara po ruci, uz osmeh, i govori mu “Ovo je sad moj klub”...

Pa ni kada samo koji mesec kasnije njegov menadžer Dino Pokrovac dobija olovo u telo ispred svog stana, u jednom od onih ubistava, ima ih, eto, i u Hrvatskoj, koje nikada neće biti rasvetljena.

A onda samo fudbal, i novi početak. Poljud koji ga pozdravlja ovacijama. Poljud koji mu daje nezvaničnu titulu usvojenog Splićanina, a svi znamo koliko oni teški umeju da budu.

Bilo je, u tom prihvatanju Kranjčara u Splitu, mnogo više od samo pakosti Dinamu. Ne bi Kranjčar postao toliko obožavan, ma koliko vraškog talenta da je imao, samo zato što je kidnapovan iz Zagreba; ne, Niko je bio cenjen i poštovan baš zato što se nije pravio da je ono što nije. Kod njega nije bilo “Oprostite mi moju ružnu prošlost”, on je i dalje bez ustručavanja govorio o tome da u stanu na Dobrom dolu ima sve svoje dresove Dinama, da je odrastao navijajući za “Modre” i da nikada neće prestati da ih voli.

Split, u onoj našoj najidealnijoj, najromantičnijoj slici tog grada, voli iskrenost i otvorenost, prezire ulizice i folirante. Niko je postao njihov uprkos tome što je ostao Zagrepčanin i baš zato što je ostao Zagrepčanin.

Ništa manje zapaljiv nije bio ni ostatak Kranjčareve karijere: ti nenadmašno nadareni igrači, posebno ako su spori, pa ih još bije glas da su lenji i(li) problematični, uvek su pod uvećavajućim staklom navijača i javnosti – Niko je bio kriv kada “Vatrenima” nije išlo, Niko se nije dovoljno trudio, Niko ima pare i zgodne žene u glavi, a ne uspeh nacije, i tome slično...

Pa i takav kakav je bio, mogao je, pod tutorstvom Harija Rednapa koji ga je obožavao, da odigra šest sezona u Premijer ligi – neke su bile odlične, neke sasvim solidne – pre nego što ga je tempo oterao sa Ostrva, makar iz južnog dela, pre nego što su svi novinari i sve vaše tetke kazale da u modernom fudbalu, izvinite, nema mesta za nekog ko ne ume ili ne želi da trči, ma koliki genijalac bio s loptom.

Bilo je skroz simpatično, mada skoro surealno, gledati tim Totenhema u kojem su zajedno igrali Niko Kranjčar i Garet Bejl: kao kornjača i zec, kao autobus beogradskog GSP-a u špicu i mlazni avion.

To nije moglo predugo da traje, pa se Niko obreo u Kijevu, potom i u Njujorku, postavši još jednom kratkotrajnom zvezdom legendarnih Kosmosa.

Izgledalo je tada da se konačno pomirio sam sa sobom i sa onim što smo tipovali da mu je na duši. Da mu je dosta borbi protiv predrasuda i protiv povreda (jedna će ga skrajnuti i sa Mundijala u Brazilu, pa iz nacionalnog tima, da se nikada više ne vrati). Da ga fudbal, dapače, više ne zanima. Da više ne uživa u njemu.

A umetnici, znamo, žive samo dok u njihovim potezima kistom ili kopačkom ima strasti, posle toga se gase i ostaju da obitavaju samo u galerijama, na video-klipovima ili u sećanju navijača.

Mora da je Kranjčar u Rendžersu video poslednju priliku da ispravi neke greške iz prošlosti; ko, ako ne posramljeni klub, kojeg su saterali u konopce i udarali ga krošeima, da bude prikladniji za momka koji u karijeri nije dao sve što je mogao, a mogao je i previše.

Ako je suditi po prvom, iako neslavnom, evropskom meču i hvalospevima Pedra Kaišinje (“On je fantastičan igrač, naš plejmejker, onaj koji zna kako da probije linije, da uputi završni pas...”), Niko Kranjčar bi tamo na severu, u Glazgovu koji nikako ne voli njegova nova devojka, glumica po struci, mogao da ponovo pronađe žižak želje, da nas počasti još kojom minijaturom, da ponovo bude idol navijača, kao nekada na Maksimiru, pa na Poljudu, pa na Fratonu.

Ili nas je stari purgerski švindler opet prešao, pa si neće priuštiti čak ni labudovu pesmu?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images