PRELAZZI: Srce na terenu

Bilo je i pre tog strašnog meča 2003. godine, kada je ceo svet uživo video smrt Marka Vivijena Foa, fudbalera koji su, na najgori, najteži, najbukvalniji mogući način, ostavili srce na terenu.

Jedan od njih, kaže ta strana fudbalske istorije, dogodio se i u onoj Jugoslaviji, staroj, najstarijoj od svih, dobrih sedam-osam godina pre nego što će uopšte poneti ime po ujedinjenim Južnim Slovenima.

Momak se zvao, veli nogometna historija, Nikola Gazdić i bio je jedan od najboljih igrača splitskog Hajduka u vremenima kada se fudbal tek ustaljivao u krhkoj – i vremenom sve krhkijoj – posleratnoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Liga još nije ni postojala u ovom obliku, ali su se lopta i balun svakako morali terati, a Gazdić je to, pričali su, radio bolje nego bilo ko drugi.

Bio je prvi ljubimac navijača, prva ikona tada još mladog kluba, i prvi nagoveštaj mode koju će Splićani terati decenijama posle toga, i zbog koje su i mnoge beogradske frajle više volele “bile“ nego Zvezdu i Partizan: Gazdić je bio Šurjak, Žungul i Buljan pre tog trilinga iz sedamdesetih, a njegova duga talasasta kosa naći će se čak i u legendarnoj seriji “Velo misto“, u kojoj će ti rani hajdukovci biti opevani jezikom neprevaziđenog Miljenka Smoje...

Ali ova priča nema srećan kraj kao saga o mešteru i pošćeru, jer je Gazdić – kojeg je Lemešić nazvao najboljim igračem kojeg je ikada video (a to će za istog Lemešića reći veliki Srđan Mrkušić, onaj koji je sebe utkao u temelje Crvene zvezde – nije li sve to, na kraju krajeva, povezano kao i sam život?) – 1921. godine doživeo istu sudbinu koju će doživeti Mark Vivijen Foe na Kupu konfederacija više od osam decenija kasnije.

Između Gazdića i Foa dogodio se i Renato Kuri, onaj po kojem stadion Peruđe i danas nosi ime, koji je sa svega 24 godine izdahnuo na terenu, a na crnu listu fudbalske hronike posle nesrećnog Kamerunca upisaće se i Mikloš Feher, i Dani Harke, i Antonio Puerta, i Pjermario Morozini, čija je priča dostojna nekog tragičnog filma, taman koliko i Gazdićeva...

A od pre nekoliko dana i Kristijan Benitez, Ekvadorac koji je, sećate se, bio na meti i Crvene zvezde pre nego što ga je fudbalski put odveo u Englesku, pa u Meksiko...

Benitez je još jedna potvrda one strašne teze da se profesionalni fudbal pretvorio u bespoštednu gladijatorsku borbu u kojoj su sponzori, menadžeri i treneri preuzeli rolu Cezara, onog koji će spuštenim ili podignutim palcem odrediti sudbinu iznurenog borca... Neki, poput Fabrisa Muambe, uspeju da se izvuku, neki drugi zauvek ostanu na onom istom terenu od kojeg su živeli i za kojeg su, često, govorili da bi mogli da umru.

Čučo Benitez je, taman kao i rimski legionari, život okončao na istoku, u Kataru, gde je kolabirao na terenu svog novog kluba El Jaiša. Jedan od glavnih vinovnika renesanse ekvadorskog fudbala, koja će latinoameričku zemlju dovesti i na Svetsko prvenstvo 2006. godine, bio je igrač za kojeg se videlo da može, ali u Engleskoj mu nikako nije išlo: Birmingem je te sezone igrao mnogo direktniji, mnogo “engleskiji“ fudbal (to će se nastaviti i naredne godine, pa će u to ime dovesti i našeg Nikolu Žigića), a Benitez se jednostavno nije snašao, mada je i u Meksiku i u svojoj zemlji postao legenda.

A legende, kao i pesnici i umetnici, umiru često i brzo, uglavnom sa svojih 27 godina, koliko je imao i Čučo kada je poslednji put obuo kopačke i izašao na teren da zaradi novac za svoju porodicu, tamo daleko, u jednoj divnoj zemlji nazvanoj po polutaru.

Sve te “smrti uživo“ nisu promenile skoro ništa. Fudbaleri i dalje umiru i posle Benitezove smrti, kada se osuše suze i prođe poslovično interesovanje medija od svega dan-dva, fudbal će nastaviti da uzima svoj krvavi danak, da nemilosrdno cedi igrače, da ostavlja crveni pečat na lopti koja će se kotrljati: i bez Beniteza, i bez Gazdića, i bez Puerte...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)