PRELAZZI: Srbi, Škoti i „male nacije“ - dnevnik uvreda (2010-?)

Pamtim to kao da je bilo danas. Ćevapi su se već bili uveliko ohladili, i ubrzo će nam potpuno presesti, pivo se stoplilo, votka je bila popijena, prošlo je dosta vremena od onog Krasićevog jedan na jedan sa Markom Švarcerom, kada je Holman, uz nesnosni zvuk vuvuzela, pogodio žabicu sa tridesetak metara.

Gledali smo se, čitavo okupljeno društvo pred ekranom te najkraće dugačke junske noći, nemi i u neverici: Australija nas je izbacila sa Svetskog prvenstva i poslala kući, svega nekoliko dana posle čudesne pobede nad Nemačkom.

Ah, da smo tada znali da će do narednog puta kada ćemo se okupiti da gledamo reprezentaciju na nekom velikom takmičenju proći najmanje osam godina, a sasvim moguće i više, možda bismo više tugovali, možda manje uživali u vuvuzelama i šarenišu stadiona u Nelspruitu, da smo znali da se tada završila jedna čitava era u kojoj je nacionalni tim vredelo i valjalo gledati, bili bismo više besni; ne bismo preboleli Južnu Afriku tako lako i rekli jedan drugom „Okej, teško je, ali biće bolje u Poljskoj i Ukrajini“, ne bismo dozvolili da nam se dogodi totalni karadžićevski opoziv najvažnijeg sporta...

Postoje nacije koje žive od snova i svesti o sopstvenoj veličini; ona nas i hrani i sahranjuje, bez nje bismo bili prosečan narod s prosečnim smislom za loptanje, s njom smo prvaci sveta u najavi kada nam ide, i najgora selekcija planete kada zaribamo...

I nismo jedini. Iako smo, izvesno, loši đaci iz magareće klupe...

Oni koji ne uče od naroda koji su tu golgotu već prošli.

Stadion Francuska, Sen Deni, video je junskog popodneva 1998. prvu zvaničnu utakmicu. Osamdesetak hiljada na novom zdanju i više od milijardu na daljinu posmatra kako Kolin Hendri izvodi svoje Škote na zagrevanje, u suknjicama, zamislite, jednako golonoga Tartan armija pravi nesnosnu buku uz „Flower of Scotland“, toliku da podrhtavaju čak i ikonični žuti dresovi svetskih šampiona.

Jednostavno, najgori ste!

Brazil ima nameru da odbrani titulu, Brazil ima pentagram Ronaldo-Bebeto-Roberto Karlos-Rivaldo-Đovani, pa još i Dungu, Denilsona, Kafua, naspram njih su imena poput Kristijana Dejlija ili Kolina Kaldervuda, ali Sezar Sampajo je, od svih, taj koji utišava škotski huk posle svega nekoliko minuta.

A onda ponosna nacija uzvraća: iz penala je 1:1, sledi drugo poluvreme u kojem Brazil napada bez ikakvog rezultata, sevne i nekoliko kontri, tek da se zna da se i među gorštacima igra fudbal, i sve do jednog nesrećnog, komičnog autogola Toma Bojda ova zelena lopta koju zovemo svojim domom preti da bude izbačena iz normalnog fudbalskog ležišta.

Kao 2010. Srbi protiv Australije, tako Škoti 1998. krahiraju protiv Maroka, i potuljeni idu kući, ne znajući da se na velikoj sceni neće pojaviti ponovo dugo, dugo, predugo.

Bilo je to poslednje lepo sećanje škotskog naroda na tim u tamno plavim dresovima. Onaj isti tim koji se redovno, uz izuzetak Mundijala u Americi, kvalifikovao na najveća takmičenja, koji šezdesetih samo čudom nije uspeo da napravi nešto više – okosnicu je činila najbolja generacija u istoriji Seltika, koja će se popeti i na evropski tron – koji su 1978. u Argentini samo nadobudnost Alija Maklauda, lucidnost Kubiljasa i gotovo balkanski moralni krah Arčija Gemila, Vilija Džonstona i Kenija Dalgliša lišili velikog rezultata...

Ali više nema tuge među potomcima Roba Roja i Vilijama Volasa. Kao što je pre nekoliko godina – ponovo o naš ceh – ustala Belgija, tako se danas budi Škotska.

Bez prevelikih zvezda, ali sa timskom igrom i selektorom koji, prvo, zna fudbal, a drugo i važnije, zna šta hoće – Gordon Strakan kao da tek sada, u već zrelim trenerskim godinama, pokazuje umeće svog učitelja iz najboljih sezona Aberdina, ser Aleksa Fergusona. Škotska je izvukla 1:1 na Aviva stadionu u Dablinu i sada bi samo čudo, Treći svetski rat ili masovno trovanje u režiji kuvara i konobara s Gibraltara mogli da ih odvoje od puta preko Lamanša dogodine...

Ne, nije u Škotskoj, zalivana viskijem, odjednom stasala nehumano talentovana generacija fudbalera, ne, to je manje-više isti onaj sastav koji je nedavne zime lako poklekao u Novom Sadu od Mihajlovićeve Srbije, isti onaj sastav koji je pre dolaska Strakana sa sedam poraza zaredom, tavorio na dnu naše kvalifikacione grupe. Isti, samo što igraju bolje, odvažnije, hrabrije nego ikada ranije...

Poređenja sa našom situacijom krajnje su suvisla. I Škoti su iz kvalifikacija u kvalifikacije kušali ad-hok rešenja na klupi nacionalnog tima, za koje se ispostavljalo da su samo flasteri na gangrenoznoj rani. Bilo je tu i stranaca, poput Bertija Fogtsa, koji se nikada nije oporavio od ekskurzije na sever Britanskih ostrva – a ni Škotska se od njega nije oporavila – pa Džordž Barli, Aleks Makliš, Volter Smit...

Ništa od toga nije funkcionisalo, pa je dugovečni fudbalski savez šansu dao čak i Kregu Leveinu, simpatičnom ali dozlaboga provincijalnom stručnjaku, koji je uspevao da pobedi samo na prijateljskim utakmicama i od čijeg je nedostatka autoriteta bio jadniji samo njegov optimizam, i to u trenucima kada ništa nije išlo kako treba...

Ko pomisli na Radovana Ćurčića, neće promašiti mnogo.

A onda su uzeli drčnog Strakana, tipa koji nije dozvoljavao ni svom asistentu da mu se meša u posao, a kamoli znanim, neznanim, zaslužnima i onima koji to nisu – kako se na drevnom geliku, zaboga, kaže „jagnjeća brigada“? – da se motaju oko spiska, trening kampa i karantina.

Beskompromisnost iz igračke karijere presadio je i u trenersku, ne prezavši da i najbolje igrače ostavi na klupi ako to prilika zahteva. Uspeo je da motiviše fudbalere, da zatvori prilaze golu, zategne odbranu i uigra tim toliko da škotski kontranapadi ponekad liče na one Barselonine. Ali je progurao i nove opcije, kao kada je vihornog Ikečija Anju, prolećnog aduta našeg Slaviše Jokanovića u Votfordu, s desnog boka odbrane prebacio na levu stranu napada, što je i doslovno dalo krila Škotskoj.

Nije, naravno, samo u Strakanu i Anji, pa ni u Nejsmitu, Malouniju, Flečeru ili drugima koji obuku onaj dres sa crvenim lavom koji se propinje.

Do optimizma je, i do nade, s kojim igraju Škoti, Velšani, Islanđani, Slovaci, Severni Irci, Danci... Sve te, kako smo ih ono zvali, a da, „male nacije“...

Kolarov: Nemoguće je da se pet selektora promeni za dve godine i da nijedan ne valja?!

Fudbal se nikada ne može odvojiti od društvenog konteksta, fudbal koji igraju nacionalni timovi može to još manje. Srbija igra baš onako kako Srbija izgleda, posmatrana sa strane: tužno i nepovezano, zbunjeno i sporo, posvađana sama sa sobom i ubijena u pojam...

Škotska, s druge strane, posle godina i godina fudbalskog i nacionalnog poniženja, doživljava političku i društvenu renesansu. Da, ideja o nezavisnosti prošle godine jeste poražena na referendumu, ali to nije zaustavilo nacionalno buđenje i procvat nacije, naprotiv, kanalisalo ih je i usmerilo ka nečemu još lepšem i jačem. I rezultati opštih izbora od pre mesec dana, kada je Škotska nacionalna partija osvojila 56 od 59 mesta koja u Vestminsteru pripadaju građanima severno od Hardijanovog zida, svedočanstvo su i potpora toga.

Taj novi škotski patriotizam, kao neophodni sastojak Strakanovog fudbalskog hagisa, zdrav je i optimističan, od njega ne boli glava ni Škote ni komšije.

On ni po čemu ne liči na ovaj srpski, licemerni, šovinističko-četničko-tribinskoga tipa, nacionalizam sposoban i voljan da uradi sve najgore za svoju zemlju koju navodno toliko voli, koji će permanentno najboljeg igrača našeg tima uporno zvati pogrdnim imenom. Čak i ako je taj veliki Srbin, s tri zgrčena prsta i lažnim citatima o veličini nacije, svestan da je Vladimir Stojković jedini šraf koji Ćurčić-Karadžićevu mašinu drži dovoljno na okupu da se ne obruka i ostane da rđa po svim onim stadionima na kojima nam lupaju zaslužene šamare.

Pamtim to kao da je bilo danas. Jun pre punih pet godina, kad smo još bili malo optimisti, čak i pošto je Krasić omašio jedan na jedan sa Švarcerom, i pošto je Holman, uz nesnosni zvuk vuvuzela, pogodio žabicu sa tridesetak metara.

Hoćemo li kao Škoti, čekati punih 18, ili kao Belgijanci, celih 12 godina, da ponovo gledamo svoj tim na velikom takmičenju? Šta, još duže?

Ili ćemo, za promenu, naučiti makar nešto od mnogo pametnijih od sebe?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)