PRELAZZI: Špijun kojeg su voleli

Bombe Luftvafea pale su na Old Traford 11. marta 1941, gotovo ga sravnivši sa zemljom, a pesma navijača Mančester Sitija govorila je o tome da je „Junkerom“ upravljao deda Uvea Reslera, njihove najveće uzdanice tokom devedesetih godina prošlog veka.

Dve decenije kasnije, Resler je ponovo bio u Mančesteru. Ovog puta nije bilo „jašarke“ na njegovoj glavi – već dugo je ćelav – i nije istrčao u svetloplavom dresu koji bi već posle desetak minuta bio blatnjav i dobrano oznojen. Resler je stigao s Viganom, u dobrom starom FA kupu koji je prošlog vikenda ponovo skinuo patinu sa svetlucave magije. Samo, ovog puta je Nemac rastužio momke koji pevaju o plavom mesecu...

Eh, pobeda Vigana bila je iznenađenje samo za one koji nikada nisu čuli za Uvea Reslera ili koji misle da je FA tek još jedno beznačajno takmičenje koje služi da se napuni fudbalski kalendar i kladioničarska lista.

Moglo bi se reći da je Siti potcenio svog nemezisa iz prošlogodišnjeg finala i da je to bilo vidljivo još u trenutku kada je iz tunela izašao Manuel Pelegrini. U trenerci, umesto u odelu, kao da je iskočio na jutarnji džoging, a ne na četvrtfinalni duel pred desetine hiljada ljudi koji su režali za osvetom zbog slomljenog majskog srca.

Ali bio je to pre svega čas iz germanske discipline i upornosti, trčanja i klizanja, i Viganovi igrači ponašali su se kao da su bacači kladiva iz Reslerove Istočne Nemačke, tvrdoglavi i samo naizgled dopingovani.

Sve te lekcije Uve Resler naučio je na najteži mogući način. Jer njegov život – a ova priča je priča o njemu, ili barem njen sažetak – nije samo fudbalska bajka, nije samo Le Kareov roman, već i stvarni debeli dosije ozloglašene tajne policije Štazi, koja je u jeku Honekerove histerije jednog dana strpala dvadesetogodišnjeg fudbalera u „vartburg“ i odvela na ispitivanje.

„S nama si ili protiv nas“, rekli su mu, i zahtevali da bude „krtica“ u redovima svoje Lokomotive iz Lajpciga. Da špijunira saigrače i dojavljuje ko se od njih sprema da prvom prilikom zapali na zapad, iz strogog sovjetskog lagera koji je odolevao reformama. Ako nećeš da sarađuješ, ne možeš više da igraš fudbal, kazao mu je oficir.

Šta se kasnije desilo i kako se iz toga izvukao, Uve Resler nije otkrio do kraja ni u svojoj autobiografiji. Ali od tada će uvek ići uz dlaku establišmentu, uvek plivati u kontra smeru, pa će tako doći i u Mančester Siti koji je ležao na dnu Premijeršipa, i u Vigan koji je osvojio kup i ispao iz lige...

No pre Sitija, i nedugo pošto je pao Berlinski zid, Uve Resler naleteo je na jednu mnogo čvršću prepreku.

Bilo je to onog najlepšeg Zvezdinog proleća, posle kojeg je, kao u Milankovićevim teorijama, zavladalo dugotrajno ledeno doba. Bio je mart, kao i sada, bilo je 100.000 ljudi na Marakani, nešto veliko je bilo skoro opipljivo, ali brinuo nas je taj Uve Resler. Mnogi su u njemu – koga zmija ujede, i guštera se plaši! – videli imenjaka, Uvea Rana, koji je samo godinu i po pre toga komandovao Kelnom u onom nesrećnom porazu u Kupu UEFA.

No umesto kostolomca Drizića, koji je u očaju mogao samo da „nabode“ Uvea Rana, tog je proleća Zvezda imala Marovića, Šabanadžovića i Belodedića i Uve Resler je nemo gledao kako njegov Drezden nestaje u martovskom ludilu.

Da je tada bilo drugačije, možda bi sadašnji menadžer Vigana imao drugačiju i bolju karijeru, ovako ga je put odveo u tada neugledni Siti, i Beograd mu je zauvek zatvorio vrata reprezentacije ujedinjene Nemačke.

Godine 2003. Uve Resler će dobiti rak i samo će mu, govorio je, bezgranična ljubav koju su prema njemu i dalje osećali navijači Sitija – tako su voleli još samo čudesnog golmana Berta Trautmana i sjajnog Kolina Bela – pomoći da se izleči.

I kao da je ceo njegov život ispunjen čudima: od ozdravljenja, preko odrastanja iza Zida, napred do Beograda obasjanog bakljama, pa nazad u stvarnost, na ovu utakmicu u kojoj Emerson Bojs u sedamdeset i nekom minutu volšebno izbacuje loptu iz gola, na očaj Edina Džeka.

Zato bi Viganova pobeda nad Arsenalom u polufinalu FA kupa mogla da bude samo još jedno poglavlje u debelom dosijeu Uvea Reslera, špijuna kojeg smo voleli.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)