PRELAZZI: Španski Zidan, samo bolji (VIDEO)

Gde je bila Justicija u subotu uveče, kada se igralo poslednje kolo španskog prvenstva? Da li je ta ćorava boginja sedela na Banjici, grickala semenke i vaterpolistima Crvene zvezde, koji su zaista igrali srcem, podarila zasluženu titulu prvaka Evrope? Da li je zato zaboravila na svog najpitomijeg sina, i zašto nije mogla da pošalje makar ađutanta u Galiciju, na stadion Rijazor, gde je Deportivo tražio bodove spasa protiv Sosijedada?

Ne zbog onoga što je ostalo od Superdepora - taj klub je, uostalom, svoj deo pravde odavno zaslužio, kada je Korunja postala najmanji grad u Španiji s peharom prvaka, ili kada su razmontirali Milan u Ligi šampiona - već zbog jednog tihog, učtivog, bogobojažljivog, previše mršavog, premalo prodornog tipa.

Možda i najboljeg, zla Justicijo, kojeg je Primera videla u protekloj deceniji, samo da nije bilo tih strašnih povreda koje su mu skoro uništile karijeru, i ostavile nas da se pitamo šta bi bilo da su mu kolena bila snažna kao um, a da su mu ligamenti bili čvrsti kao njegovo veliko srce.

Huan Karlos Valeron Santana u suzama se oprostio od svog voljenog Deportiva. Posle 13 sezona, 37-godišnji fantazista odlazi iz kluba koji ga je neizmerno voleo, mada ga ništa manje nije poštovao bilo koji ljubitelj španskog fudbala. Nijedan zvižduk nije mu bivao upućen, čak ni kada je postizao golove protivničkim klubovima i saigračima nameštao lopte koje bi i špicevi Jelen Superlige lagano ćušnuli u mrežu.

Nije, ipak, bilo pravde za njega, ni labudove pesme na koncu karijere. Drugi galicijski klub, Selta, ostala je u ligi, a Rijazor je plakao dugo u noć, skupa sa svojim najdražim sinom.

Taj momak s Kanarskih ostrva, glasa toliko visokog da biste ga lako pobrkali sa nekom tinejdžerkom, daroviti majstor loptanja koji baš i nije izgledao kao fudbaler, čudesan je i bolan primer koliko fudbal ume da bude nepravedan prema onima koji mu daju sve. Zauzvrat je dobio samo jedan osvojeni kup i dva ispadanja iz lige, aplauze Old Traforda, San Sira i Santijago Bernabeua. I nepodeljeno poštovanje nacije, ako to može ikome da ublaži bolove...

Zvali su ga "El flako", Mršavko, mada mu je bolje pristajao nadimak koji mu je dao jedan nadahnuti komentator: "Španski Zidan, samo bolji".

I jeste igrao kao Zidan, graciozno i inteligentno, još za nijansu sporije (da, i to je moguće!). Kao da mu se nigde ne žuri, kao da vidi budućnost dobre tri sekunde pre svi ostalih, kao čovek koji je uveren da ne mora da trči za vozom ili autobusom, jer je karta kod njega, a bez njega ne može da se krene.

Da znate da nije moglo: bez njega su utakmice Deportiva bile dosadne do granice negledljivog - sem ako niste zagriženi poštovalac Primere - s njim je čak i Segunda imala šmek.

Bio je ukras cele jedne generacije i kočnica u ludom fudbalskom svetu tika-take, tih plejmejkera koji imaju 99% uspešnih dodavanja, uglavnom do noge. Valeronova vizija bila je drugačija, neposrednija, šarmantnija...

A kao Zidan je i otišao - bez osmeha na licu i tužno slanih obraza...

Ostaje nada da Huan Karlos, i pored poznih fudbalskih godina, još ne planira da prestane da ulepšava fudbal. Njemu, na kraju krajeva, krštenica i ne znači mnogo: igrao je gotovo istovetno i sa 22 i sada, nadomak pete decenije života.

Samo, Rijazor više nikada neće biti isti bez tog pokliča, prepunog nade, poštovanja i strepnje za njegovo zdravlje, bez tog primalnog urlika kada iz tunela izađe Mršavko: "Valeron! Valeron!"

Huan Karlos je igrao za Las Palmas (1995/1997), Majorku (1997/1998), Atletiko Madrid (1998/2000) i Deportivo (2000/2013)... Uživajte u njegovoj neponovljivoj igri...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)