PRELAZZI: Septembar Davida Pizara

I Pek je mislio da njegov datum rođenja ima neku simboliku.

Septembar, jedanaesti, mnogo pre nego što je postao simbol terora i sveta u terorizmu, bio je njegov rođendan. Ali David Pizaro nikada se nije radovao poklonima na taj dan.

Jer septembar, jedanaesti, nešto pre nego što će omaleni “portenjo” ugledati planetu u Valparaisu, bio je simbol tuge za milione Čileanaca; te rane, kada je zemlja za samo jedan dan postala neka druga zemlja, s nekim drugim ljudima, kada je komšija postao krvolok a vrlo se retko dešavalo obrnuto, i dalje su žive u čudnoj latinoameričkoj zemlji, i niko to bolje ne zna od onoga ko joj je uvek bio veran, toliko da ga eno, sada, na pragu je pete decenije života, možda ste zaboravili na njega, ali David Pizaro, “Pek” kojeg je zapamtila Italija, još igra i još daje svojoj zemlji.

Umesto da prima poklone, David Pizaro svakog 11. septembra sem svog talenta odnosi venac cveća na Nacionalni stadion, tamo ispod tribine na kojoj piše “Ljudi bez sećanja su ljudi bez budućnosti”; u slavu svojih roditelja koji su se borili za slobodu, u sećanje na socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea i zlo u La Monedi, za pomen svih onih nestalih u čistkama tokom crnih dana Pinočeove diktature, svih onih nastradalih baš na mestu gde se nekada igrao fudbal, gde je nastavio da se igra fudbal, i neka je.

To je bilo njegovo obećanje pred onaj Kopa Amerika pre tri godine, ulazio je i tada sa klupe iako su govorili da je prestar; ako osvojimo krunu, prvu za našu zemlju, pričao je tada pred Horheom Sampaolijem (ah, kako se lako pada sa vrha, zna to Sampaoli valjda bolje od svih drugih!), neka to bude za novo ujedinjenje napaćenog naroda, za Čile sa sećanjem i Čile sa budućnošću.

Uspeli su. Zato je došao tu, zato je redovno tu. Izgovori, a nekad ih izgovori i ćuteći, stihove svog omiljenog pesnika Pabla Nerude; nije bilo mnogo većih Čileanaca od Nerude i Davida Pizara, možda Roberto Bolanjo i Gabrijela Mistral i Marselo Salas, ali to bi otprilike bilo to.

Nije poznato koja mu je pesma najdraža, ali ako fudbal i poezija imaju neke sličnosti, onda bi sledeći stihovi mogli najpribližnije da opišu kakav je igrač bio (a i dalje je!) David Pizaro:

“Zabranjeno je ne tražiti sreću

Ne živeti život sa pozitivnim stavom

Ne smatrati da uvek možemo biti bolji

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,

Biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,

Ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.”

Do poslednjeg daha igra i David Pizaro, evo, prošle subote njegov je Universidad de Čile dočekao Union la Kaleru, i novopečeni 40-godišnjak bio je na terenu okruglo 90 minuta, i dao doprinos pobedi u duelu sa direktnim takmacem za Kopa Libertadores.

U slučaju da njegov klub obezbedi najprestižnije kontinentalno takmičenje onda, ko zna, možda “Pek” produži ugovor na još jednu sezonu.

Ukoliko to ne bude slučaj, verovatno će se, jednog septembra ili ranije, povući, i ostaviti zjapeću rupu na terenu, pošto nekih igrača stvarno više nema, a takvog je retko i bilo: da neko sa 168 centimentara visine i jedva šezdeset kilograma može da bude i reditelj i scenarista na tom zelenom pravougaoniku, da glumi i umetnika i ratnika, da traje 16 godina u Seriji A, da bude dragulj Udinezea iz kolekcije porodice Poco, talisman Rome, omiljeni ađutant Lućana Spaletija, a da stigne da odigra čak i rolu negativca u večnome gradu, pred očima Klaudija Ranijerija.

Sve je mogao, dakle, da postigne. Da bude borbeni “fantasista”, iako te dve reči često ne mogu ni u susedne pasuse, a kamoli jedna do druge. Univerzalni vojnik, ali po potrebi i pešadinac i padobranac i general-potpukovnik. Dribling, pa trk, pa čuvanje lopte, pa klizeći start, pa pas spoljnom.

Najveći problem imao je tamo gde mu je bilo najbolje, u Romi. Mediji su tada javljali da, u tradiciji starog Rima, kada su se senatori sa cezarima obračunavali metodom noža u leđa, postoji zavera igrača protiv Klaudija Ranijerija, a da je na njenom čelu baš on. Bilo je da bio kolovođa – što je teško zamisliti, znajući njegove životne stavove, ali pogreši nekad čovek – ili da je sve bio samo splet okolnosti, David Pizaro jeste delovao kao “Desaparecido”, neko ko je jednostavno nestao.

Pogodilo se, eto, da je Ranijeri otišao posle poraza od Đenove od 3:4, uprkos vođstvu od 3:0, a onda je Roma zaređala nekoliko pobeda, uključujući i onu u gradskom derbiju; igrači su odjednom trčali kao navijeni, a najbrži i najuporniji bio je upravo David Pizaro, što je otvorilo dodatnu sumnju o njihovom ponašanju.

Ako je to bila najveća greška u karijeri Davida Pizara, neka tako bude; neće ga, ipak, po tome pamtiti ni na Olimpiku, a kamoli u druga tri kluba za koje je nastupao u Italiji. Paradoksalno, samo će sa Interom osvojiti Skudeto, ili ga neće osvojiti, u zavisnosti od toga da li ste navijač Juventusa, Milana ili nekog trećeg kluba, je li.

U Interu je, te jedine sezone, David Pizaro ipak bio u senci dvojice Argentinaca: Veron i Kambijaso bili su bolji od njega, prvi u napadu, drugi u odbrani, i nije mu pomoglo to što je on radio mnoge stvari skoro dobro kao oni.

David Pizaro vazda će ostati – tako je bilo i kad je kao tinejdžer došao u Italiju, i danas kada igra svih devedeset i kusur minuta u mnogo manje zahtevnoj, ali ništa manje strastvenoj čileanskoj ligi – igrač kojeg će više ceniti treneri nego većina gledalaca, možda i zato što je teško setiti se neke golčine ili napraviti “best of” kompilaciju koju bi deca šerovala i iz koje bi kolumnista crpeo neku .

Neko je već njegov stil fudbala nazvao centripetalnim; on je karika koja povezuje redove i udara ritam čitavoj ekipi. Ponekad je, zaista, izgledalo kao da on stoji, bez lopte ili sa njom, a da se to teren okreće oko njegovih 168 centimetara, sve dok kao magnetom ne privuče epicentar.

Odavno brojevi na dresu više ne znače ono što su nekada, ali njemu je baš pristajala ta sedmica: u sredini je, između odbrane i napada, ne ni šest ni deset nego baš, eto, sedam.

Ne znamo još kakva će biti sudbina Euzebija di Frančeska na klupi Rome i koliko mu je Aleksandar Kolarov produžio životni vek, ali znamo da bi i ta Roma izgledala mnogo bolje i sigurnije sa njim. Kao što znamo da bi onaj vrtić u Firenci umeo mnogo da nauči od čoveka koji je ponosno pregurao još jedan čileanski septembar, pun simbolike, sećanja i stihova.

Ili, kako je to umeo da kaže Danijele de Rosi: “Ako si u problemu, samo mu daš loptu.”

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)