PRELAZZI: Semper fidelis, il principino

Da se njegovo ime pojavi u poslednjim satima “mercata”, to je izgledalo nemoguće. Neka je greška, zasigurno? Okej, navijači Liverpula će se setiti da je jedne zime, nedugo pošto je u taj klub stigao Jirgen Klop, internet brujao o mogućem transferu; navodno je Nemac obožavao Klaudija Markizija, pa ga je mogao izmaštati u crvenom dresu s ukusom hevi-metala. I tada su se u Torinu samo nasmejali, i tada su svi pomislili da je neka greška, a junak ove priče ponajpre, i učtivo se zahvalio, jer kako bi Klaudio Markizio mogao da igra bilo gde drugde nego u Juventusu?

Kako bi mogao da izgleda sastav Juventusa, recimo na prvom meču sezone, pa još u Veroni – gde je debitovao Maradona, tu će i Ronaldo – u kojem, makar na klupi, nema tog momka?

Tako je, nekih četvrt veka – toliko današnje zvezde prelaznog roka nemaju ni životnog staža! – uistinu i bilo. Lokalni dečko koji je odrastao na stadionu, dok su drugi možda sanjali neka druga svetla i stakla, njemu je bio dovoljan, ma čuješ dovoljan, njemu je samo bio, i tačka, još i Dele Alpi, a kamoli ova nova pozornica koja privlači jednog Kristijana Ronalda.

Rođen u tom gradu, obučen u crno-bele pelene i zadojen crno-belom flašicom, Klaudio Markizio napraviće samo dva kompromisa u životu. Prvi je bio kada je oženio navijačicu Torina, drugi kada je, potonjeg dana prelaznog roka u Italiji, objavio da napušta svoj Juventus.

I to je učinio kao navijač, i nikako drugačije: na Instagramu je postavio fotografiju sebe na samom početku, kada je majica imala samo tri štrafte. Bila je to i zahvalnica navijačima i najkraće a najlepše ljubavno pismo klubu. “Dobrobit tima je na prvom mestu. Sempre”.

Na dnu poruka, jača od bilo kog potpisa, u amanet onome ko će naslediti njegov dres: “Broj osam je samo znak za beskonačno koji gleda u nebo.”

Markizio će, kažu, po raskidu ugovora prvi put zameniti svoj grad – ako ne računamo sezonu koju je proveo na kaljenju u Empoliju, skupa sa drugarom Đovinkom – za daleku Kanadu, otići će valjda u Montreal, tako je, na drugi kraj planete, otišao i Stiven Džerard kada se oprostio od svog Liverpula; Frančesko Toti nije smogao snage ni za to, mada u Malom Princu, za razliku od velikog rimskog Princa, ima još nekoliko sezona.

Naravno, ako ga ostave na miru povrede što su njegovu karijeru odvele putem koji nije zamišljao kada je kao sedmogodišnjak prvi put došao na trening, ubeđen da će uspeti, uplašen na šta će mu ličiti život ako ga njegov Juve odbije.

A opet, eto, kada su se opraštale dugotrajne “ikone jednog kluba” poput Džerarda i Totija, suze su škropile tastature, komentatori su ostavljali poruke zbog kojih bi, Bože me sakloni, mogli da pomislite da je neko od njih capnuo (tome će i vaš kolumnista doprineti), a ne da je otišao u penziju ili u starački dom zvani Major Soccer League. A Klaudio Markizio? Dobio je par komentara onih baš posvećenih bjankonero pristalica, i dva tri reda, na nivou informacije, ne čak ni proširene vesti, u lajvovima sportskih sajtova (ne krivite momke s Mozzart Sporta, ljudi rade koliko mogu)...

Zašto? Možda zato što, uz svu ljubav koju je emitovao prema klubu, Klaudio Markizio ipak nije postigao ono što se od njega očekivalo; a Stara Dama odavno je previše iskusna da pada samo na emocije, ta gospođa ne zadovoljava se glancanjem stare srebrnine i premeštanjem najfinijeg kristala s mesta na mesto, ona želi uvek više, a u tom “više” nekada, izbacivanjem ili samoproterivanjem iz testamenta, stradaju i njeni direktni potomci i pokoji predani ljubavnik.

Klaudiov najveći greh je, eto, što nije bio novi Del Pjero, a kasnije i što nije bio novi Pirlo, mada je bilo suludo to i očekivati od njega, kao što je suludo taj zadatak postavljati pred bilo kojeg smrtnika, pa makar on, kao Markizio, verovao u samo jednog idola.

Kada je Pinturikio posle dvadeset godina, ima tome jedva pola decenije, a kao da je bilo u prošlom životu, otišao i izazvao lavinu emocija, tada su se reflektori uperili pravo u “Il Prinćipina”. Vreme je, rekli su mu, da izađeš iz sene i da postaneš ono zbog čega si tvrdio da si rođen. Vreme je da taj princ plave krvi poraste i zauzme presto.

Samo što to, iz objektivnih i subjektivnih razloga, nije bilo moguće; objektivni su povrede i prokleto rovito koleno, koje su eksponencijalno smanjivale broj utakmica u crno-belom dresu, subjektivni greh Klaudija Markizija je, ako tako možemo reći, to što je previše voleo Juventus, pa je prihvatao da bude vojnik koji ne postavlja pitanja i ne buni se.

Da je bio malo više sebičan, da nije samo klimao glavom i salutirao – “Šta, nemamo zadnjeg veznog? Ja ću!”, “Šta, treba nam desno krilo? Tu sam!”, “Šta, da se pokrije mesto levog beka? Računaj na mene, Juve!” – možda bi se taj grafit u kojem se uvek nazirala elegancija i prefinjena tehnika vredna Juventusove “desetke” (uz imidž i fizički izgled koji je vrištao “Italija!”) do kraja izbrusio, pa bismo mi “casual” pratioci i poštovaoci Serije A stekli mnogo veće fudbalsko nego, da ne shvatite pogrešno, ovo što sledi je kompliment, nefudbalsko poštovanje prema njemu.

Ovako, da je neko nas obične gledaoce pitao šta tačno igra i koliko tačno vredi Klaudio Markizio, ne bismo bili sigurni. Znamo da je tu, tu je, uostalom, još otkako su Konte pa Alegri zaveli crno-beli teror po Italiji (pod Konteom će biti sjajan i u azurnoj boji, posebno na Evropskom prvenstvu 2012), i nema ih mnogo koji su preostali iz te prve generacije, a bio je tu još i kod Dešana, i znamo da će, ako je zdrav, igrati, znamo da je njegov dres sa brojem osam, znamo i da će umeti i da miluje loptu i da promeni ritam meča, ali koji je precizno njegov zadatak, a j...š ga, nemam pojma, možda i nije važno.

Englezi to kažu “Jack of all trades, master of none”, italijanski prevod bi bio nešto poput “Esperto di tutto, maestro in niente”, i to nije uvek dobra stvar.

Markizio je vazda bio jedan od onih igrača čiji se doprinos igri ne može tako lako izmeriti – mada je bilo tu poteza za pamćenje, i to ne isključivo klizećih startova, to je usavršio mnogo kasnije u karijeri, već i voleja i driblinga; setimo se samo pete koja obezbeđuje gol što daje nadu u finalu Lige šampiona protiv Barse – ali bez kojih bi srce ekipe pumpalo mnogo manje krvi. Pravi navijači su umeli to da cene, pa nisu bile retke zastave na dve pritke između kojih bi se smejao momak sa bradicom, svetlim očima i obe dobre noge.

Na mnogo načina Klaudio Markizio bio je emanacija Juventusa i njegovog, sviđalo se to nama ili ne, nezaustavljivog i nepokolebljivog duha: Juve bi vas pobedio baš tom konzistentnošću, tom upornošću, “grintom”, tim ljudima koji bi dejstvovali iz drugog plana pre nego što svi, kao u najboljim trilerima, shvate da je sporedni glumac u stvari glavni lik. A Juve bi to pritom uradio s klasom i stilom.

Više, primećivali su svi s godinama, Marko Tardeli nego Aleks Del Pjero, što ipak nije najgora stvar koju možete o nekome da kažete...

Da fudbal nije ponekad toliko okrutan i proračunat, Klaudio Markizio bi dobio makar još jednu sezonu, da je odigra sa Ronaldom i to sa kapitenskom trakom oko ruke; no dečko koji je disao Juventus ostao je zauvek samo zamenik zamenika, a onda je shvatio da je tek šesti ili sedmi pik u Alegrijevom rosteru sredine terena. A to se nije dopadalo ni njemu ni onima koji vode računa o finansijama u kompaniji Fiat Chrysler Automobiles...

Zato je, valjda, morao da ode, poslednjeg dana prelaznog roka, i odjednom na spisku igrača koji putuju u Veronu, tamo gde je u Italiji debitovao Maradona, tamo gde će u Italiji debitovati Kristijano Ronaldo, nema njega, on pakuje kofere, ženina familija verovatno mu šalje zajedljive poruke, “Toro ti to ne bi uradio”.

Možda i ne bi, ali ništa on tu ne bi menjao, ni dan od ovih 25 godina. Ako rastanci moraju da se dogode, reći će Klaudio Markizio, (n)i Del Pjero (n)i Tardeli Juventusa, ali sin svog grada i poštovalac svog kluba, neka se dogodi tako da ne trpi njegov tim. Neka od svega, poput opomene i ljubavnog pisma, ostane znak za večnost koji gleda u crno-belo nebo i jedno smireno, pomireno, samouvereno: “Il bene della squadra venga prima”.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images