PRELAZZI: Sećate li se Mančester Sitija, vi tamo u Viganu?

Niki Viver, Dani Mils, Majka Ričards, Ričard Dan, Stiven Džordan, Trevor Sinkler, Majkl Džonson, Didi Haman, Džoi Barton, Jorgos Samaras, Bernardo Koradi, Darijus Vasel, Pol Dikov.

Ne, niste slučajno zabasali na neki kviz MOZZART Sporta “Koliko poznajete Premijer ligu”, mada bi vam se oprostilo, čak i da ste posvećeni fan, da ne umete da izdeklamujete tim Mančester Sitija iz sezone 2006. na 2007, recimo baš ovaj koji se – Vasel i Dikov bili su izmene – našao zajedno na terenu u oktobru, kada je Siti gostovao Vigan Atletiku u prvenstvu.

Ne znaju ga, verujte, ni brojni navijači Mančester Sitija, i verovatno se većina onih koji imaju dovoljno novca da pune stadion Etihad priseća da se tu motao veliki Nemac Didi, već pred sumrak karijere, i veliki Irac Dan. Za Dikova su čuli iz priča nešto starijih, da, on je bio tu devedesetih kad je bilo najteže, kada se palo čak u treću ligu, pa se vratio, a Džoi Barton bi se već sam postarao da ga nikada ne zaboravite, ali ostali su testament jednom vremenu i jednom klubu koji više ne postoji, mada je stadion isti, iako se ne zove isto.

I Vigan i Siti tada su bili tek pauperi u igri velikih brojeva i velikih zverki, kada je “velika četvorka” značilo Junajted, Arsenal, Čelsi, Liverpul. Tim redosledom.

Utakmica koja se igrala te jeseni na JJB stadionu – ni on se ne zove kako se zvao! – bila je već u najavi bitka za opstanak. Koliko su se stvari samo promenile od tada do ponedeljka, 19. februara 2018, kada će se na istom bunjištu, u FA kupu, sastati ekipe koje se samo zovu isto, iako ništa više nije kako je bilo, ni kako će biti...

Zato ovaj predstojeći duel Vigana i Mančester Sitija nije, kako bi to komentatori izvoleli da izjave, sudar starih znanaca, koliko će služiti kao antiromantični – taman posle ovog ljubavnog nazovi-praznika – podsetnik na čudesne puteve fudbalske, na to kako sudbina može da ti se promeni za tako kratko vreme.

Siti je danas Pepova mašina koja melje sve pred sobom i na koju ne bi voleo da naleti niko u Ligi šampiona, pošto im je Premijer liga odavno postala manja od dečjeg kreveca, a Vigan je postao jo-jo klub, ali ne između prva dva, već između drugog i trećeg ranga takmičenja.

Mada su i posle toga, podsetićemo se i toga, znali da ujedu taj Siti...

Nećemo mnogo o meču s jeseni 2006. koji je značio mnogo i nije značio ništa, barem ne ako stvari stavimo u istorijsku vizuru, ali makar da zagolicamo nostalgiju za vremenom kad je sve bilo jednostavnije: Vigan koji u tom trenutku predvodi Pol Džuel uleteo je, na ustaljeno polupraznom stadionu, blickrigom po zbunjenoj četi Stjuarta “Psiha” Pirsa, i već u četvrtom minutu bilo je 2:0, pogocima Emila Heskija i Ričarda Dana (autogol nakon centaršuta Australijanca Josipa Skoka).

Do kraja meča Siti nije uspeo da se oporavi od nokdauna, Vigan je sa još dva gola sredinom drugog poluvremena – Anri Kamara, pa Antonio Valensija – dotukao goste, prekinuo niz poraza i nagovestio da se neće predati u tada već tradicionalnoj borbi za beg sa dna tabele.

4:0!

Kako bizarno zvuče imena u sastavu Vigana, jednako bitna i jednako velika kao ona s početka ovog teksta: tu su i Lejton Bejns, i Kris Kirkland na golu, i Kevin Kilben, i Arjan de Zeuv – dva sastava sa taman tolikim kvalitetom da mogu da ciljaju na sredinu tabele, ako ih baš krene...

Postojale su i više nego tanane razlike, naravno. Mančester Siti i tada se dičio svojim davnim uspesima, ponajpre onom titulom iz '68. posle koje su hteli da osvoje Evropu, samo da bi ih izbacio Fenerbahče, i govorili su – kako to navijači slabijeg od dva gradska rivala obično i rade, svuda na svetu – da ih u samom Mančesteru voli više ljudi, uključujući i burazere iz Oasisa, dok je Vigan bio čudna pojava, klub mnogo kraće istorije (tada jedva sedamdesetogodišnjak!), pa još iz grada koji je vazda mnogo više voleo jajastu loptu u naručju nego onu koja se udara nogama.

Sve je promenio legendarni Dejv Vilan.

Bila je to klasična engleska priča, nalik na one koje su obeležile sedamdesete i osamdesete –  benevolentni bogataš koji odlučuje iz svog ćejfa, ili želje za promocijom osnovnog biznisa, da finansira jedan fudbalski klub.

Samo što je Vilan, za razliku od kolega s kojima je po ložama delio flašu vina, imao mnogo jače razloge za povratak u fudbal.

Vilan je bio fudbaler, i to profesionalni, i na Vembliju je 1960. godine, u dresu Blekberna, slomio nogu usred finalne utakmice FA kupa protiv Vulverhemptona. Njegova ekipa izgubila je sa 0:3, a Dejv je umalo ostao bez ekstremiteta, pa je brzo okončao karijeru i posvetio se maloj, onda sve većoj radnji sportske opreme, sve dok nije zaradio svoj prvi milion.

Vigan je, u neku ruku, bio Vilanovo iskupljenje – doći ćemo, kad smo se već dotakli FA kupa, i do samog vrhunca te filmske storije, i veleobrta koji ostavlja milione u stanju zapanjenosti – pa nikako ne stoji teza da se između njega i onih novobogataša koji će dve godine posle Pirsa i Dikova i Didija i Emila Heskija i Koradija, 'ej, Koradija!, preuzeti Mančester Siti i od njega napraviti trenutno najmoćniji, ako ne i najbogatiji fudbalski tim, može povući znak jednakosti.

Dejv Vilan je fudbalu vraćao, oni od fudbala uzimaju; Dejv Vilan je fudbal voleo, ali je voleo i svoj biznis, pa se nikada nije pružio preko gubera više nego što bi smeo, šeici umesto grubog vojničkog ćebeta imaju leteći ćilim, a na svako pucketanje prstima stvara im se novi ćup zlata i dijamanata; Dejv Vilan bio je stara garda i po shvatanjima i po imidžu – jednom je javno pričao kako “ti Jevreji jure samo za parama”, drugi put je, kao finansijer torijevaca, tražio minut ćutanja zbog smrti Margaret Tačer na svim stadionima Premijer lige – a šefovi Sitija imaju hrpu PR savetnika koji im ne dozvoljavaju ni najmanji eksces...

I skoro sedam punih godina posle tih 4:0 u Viganu, Vilanov klub, koliko-toliko stabilni premijerligaš, pružio mu je najveći poklon za penziju, okrenuo narativ za 180 stepeni i pokazao da nije uvek baš sve u novcu.

Bilo je to finale FA kupa, istog ovog takmičenja koje je opet spojilo Vigan i Mančester Siti.

Pogodak Bena Votsona u sudijskoj nadoknadi vremena u maju 2013, za pobedu nad Sitijem Roberta Mančinija i prvi trofej u istoriji Vigana, bio je najveći šok u najstarijem takmičenju na svetu još od “Lude družine” iz Vimbldona koja srcem i pesnicama i onim u gaćama na kolena baca moćni Liverpul.

Glavni akteri Sitija u finalu FA kupa tog proleća tada zvuče mnogo potentnije od onih iz 2006: Aguero, Tevez, Kompani, Nasri, David Silva, Edin Džeko, dok su na suprotnoj strani Aruna Kone, Šon Maloni, Kalum Mekmanaman i – i dalje, kao i na onom prvom meču! – Emerson Bojs.

I nema veze, stvarno nema veze, što je sastav Roberta Martineza svega nekoliko dana kasnije izgubio sve šanse da se ponovo volšebno spase, i što su već na jesen 2013. igrali Čempionšip, a na jesen 2015. i Ligu jedan. Da, napisali smo i tada, može li biti da je skoro pet godina, kao što Rik Ilsi kaže u “Kazablanki”, “Uvek ćemo imati Pariz”, tako će Vigan zauvek imati taj Vembli, tako će maleni gradić zauvek slaviti pobedu nad moćnim Sitijem i svim njihovim milionima.

I tu utakmicu, mnogo više nego onu prvu, imaće večeras na umu ekipa koju sada, kao predsednik, vodi unuk Dejvida Vilana, 28-godišnji Dejvid Šarp...

U današnjem sastavu Vigana lider je negdašnji junoša Mančester Junajteda Nik Pauel, koji će imati ekstramotiv protiv Sitija, no za šire narodne mase važnije je što je najbolji strelac Vigan Atletika izvesni Vil Grig, a znamo kako idu taj ritam i ti stihovi.

Ovog puta će možda stadion DW biti ispunjeniji nego pre skoro 12 leta, jer ipak je to neki drugi gost, iako se zovu isto i igraju u istim dresovima.

Mančester Siti sada je atrakcija, a tada je bio samo jedan od protivnika kojima se mogla uzeti mera, čak i kad za vas igra Emil Heski.

I glupo je govoriti da bi Građani mogli da se uplaše duhova prošlosti, ili da im je Vigan nekakva crna beštija, kad to, sem grba i boje dresova i imena i stadiona i ponekog tipa na tribinama, to više uopšte nije onaj klub.

No može li, makar zbog vremešnog Dejva Vilana, koji će sigurno biti dočekan gromoglasnim aplauzom, trećeligaš na trenutak da zaboravi da naspram sebe ima sve šeike i sav fudbalski mozak jednog ponosnog Katalonca, pa da se vrati u nedaleku prošlost, kada su bili skoro isti, pa da se Vil Grig samozapali, pa da se svima učini da je umesto Rahima Sterlinga na terenu u stvari Pol Dikov, sa jedno tri'es kila manje; da to ne brane ni Ederson ni Klaudio Bravo nego u rukavice duva Niki Viver, da se Gundogan čudesno pretvorio u Majkla Džonsona, a da je Kevin de Brujne u stvari samo Stiven Džordan, tek ofarban u plavo?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta