PRELAZZI: Samoubistvo u Orijent Ekspresu

Ako imam jednu, samo jednu žal u fudbalu - ne računajući to što sam rođen s dve leve noge za njegovo igranje, dodajte na to nezgrapnu građu i sve sredovečniji stomak i eto katastrofe, upale mišića i valjanja po veštačkoj travi u najavi; no mi ovakvi se uvek tešimo da ne moraš razumeti note ni posedovati gitaru da bi voleo muziku - to je što nisam odrastao navijajući za neki mali klub.

Divim se često, a još revnosnije zavidim - i sve češće, otkako su ovdašnji “velikani” uvaljani u tabloidno, političko, antifudbalsko i svako drugo blato - retkim poznanicima koji iskreno ne haju za rezultate “večitih”, recimo; pa onim drugima, a ima ih, koji zaista vole Seltu, Njukasl, Fjorentinu (tehnički se ni svi oni ne bi mogli svrstati u male, ali hajde da ne rušimo argument već na samom njegovom početku); često se setim, kad god domaći fudbal sklizne ispod laminata, mog škotskog prijatelja Mika, navijača Mortona, koji tvrdi da su najveće zlo tamošnjeg fudbala Old Firm i želi im sve najgore, danonoćno, s gorućom pasijom...

Možda smo naivni mi koji tako mislimo, ali ima mnogo romantike u klubovima koji se diče nekim davnašnjim kupom ili učestvovanjem u prvom rangu takmičenja dok su naši očevi bili u ovim godinama; ima više kamaraderije među njegovim pristalicama, bliski su kao porodica jer imaju zajedničko interesovanje koje većina ne kapira, postoji aura zavereništva kod njih, zaliče možda i na prvobitne hrišćane koji veruju iako su progonjena manjina, i s osmehom dočekuju svaki naredni krst, pardon subotu, kada će njihov klub - a oni ga ne nazivaju malim, daleko bilo - verovatno ponovo izgubiti, pa šta.

U zemljama sa dužom fudbalskom tradicijom to je mnogo rasprostranjenije, mada ne onoliko koliko bi komentatori na sajtovima voleli: procenat onih koji zaista vole i štuju samo klub iz svog mesta ili kraja grada, a ne Junajted, Liverpul, Juventus ili Real i Barsu nije ni tamo impozantan.

No i u tom svetu, pa i u toj Engleskoj, koja je istačkana timovima sa istorijom dužom od mnogih modernih država, mali lako mogu da postanu plen novotalasnih razbojnika, finansijskih hohštaplera, zalizanih prevaranata koji ne haju za tradiciju, prošlost, ponos. Koji dođu da otmu šta mogu i onda nestanu u sutonu, dok se za njima kotrljaju korov, sudske tužbe i suze preveslanih lokalaca.

Kako je turobno što nam je to “ništa novo”. Kako je strašno što su ovakvi slučajevi i na sajtu MOZZART Sporta, već “klasična priča”. Kako je bedno što je postalo normalno, pravilo, a ne izuzetak, da dođe neki ludi gazda iz inostranstva, preuzme klub za koji su disale generacije, napravi od njega cirkus i ostavi zgarište gde je nekada bio stadion, simbolično ili doslovno, i zgarište u dušama navijača.

Laku noć vam želimo sa Brizbejn rouda, istočni je London, klub se zove Lejton Orijent, znamo ga iz liste, sa teleteksta, sa tiketa, znali smo ga i pre koju godinu kada je bio siguran fiks u Ligi jedan i zbog jednog penala ostao bez plasmana u Čempionšip na Vembliju (25. maj 2014, Orijent je vodio 2:0 protiv Roterama, ali je završeno egal, pa je golman Roterama odbranio dva jedanaesterca), a ove sezone kladili smo se protiv njega: čamio je dugo na samom dnu Lige 2, poslednjeg ranga takmičenja koji se u Engleskoj naziva The Football League i koji mora biti striktno profesionalan.

Laku noć, a ne dobar dan, jer maleni heroji radničke klase iz niskih engleskih paviljona od narandžaste cigle kroz koje, ne čini vam se, špartaju Del Boj i Rodni, nakon poraza od Krua prošlog vikenda, naredne sezone, prvi put u svojoj istoriji dugoj 112 godina - Lejton je osnovan 1881. i u Londonu je, od postojećih klubova, stariji samo Fulam koji opet mašta sa Slavišom Jokanovićem - neće igrati u Fudbalskoj ligi. 

U najboljem slučaju, Orijent će od avgusta biti član Konferencije; u najgorem, neće postojati, ugasiće se, njegov će se ljupki mali stadion (sagrađen 1937. godine, kapacitet 9.271 mesta) raskrčmiti, onda će se navijači organizovati, videli smo i taj scenario mnogo puta, pisali smo o tome i u slučaju Gretne i Rašden & Dajmondsa, napraviti feniks-klub i krenuti da giljaju od desete, jedanaeste lige, ponosni ali ipak neutešni...

Pre samo tri godine, kada je Orijent bio nadomak Čempionšipa, ovaj krepki londonski matorac imao je toliko velike ambicije da se pominjalo, čak, da bi mogao da im pripadne i Olimpijski stadion, koji je na kraju bezecovao njihov komšija sa dokova, Vest Hem; navijači Lejtona mislili su da imaju pravo na to zbog svoje istorije, ali i zbog značaja za lokal.

Koje istorije? “During the war” - tačno možete zamisliti i ujka Alberta kako skida kapu dok ulazi kroz drevne kapije stadiona na Brizbejn roudu - Lejton je imao jednu dugu zimu u tadašnjoj Prvoj diviziji. 

Bila je to najhladnija godina otkako se zaigrala profesionalna lopta i izmerila temperatura na Ostrvu - sneg se nije otopio dva meseca, reke su bile zaleđene, sela odsečena, struja i grejanje u restrikcijama; zbog čega se i ta sezona pamti: Bolton, recimo, nije uspeo da odigra nijedan meč od 8. decembra 1962. do 16. februara 1963! - ali i prelomni trenutak za engleski fudbal, koji je tek tada, nakon godina (samo)izolacije i zaostajanja za trendovima, počeo da hvata priključak sa kontinentom. 

Te godine ser Alf Ramzi pristao je da iz Ipsviča, prvog modernog engleskog tima, pređe na klupu reprezentacije, što će doneti kontroverzni trofej Žila Rimea 1966; Mančester Junajted osvojio je prvi trofej, FA kup, nakon nesreće u Minhenu pet godina ranije; Totenhem je postao prvi ostrvski klub koji se okitio nekom evropskom titulom, Kupom pobednika kupova (u polufinalu su bili bolji od našeg OFK Beograda); za titulu su se do samog kraja borili Lester, Barnli i Totenhem, ali je ona pripala Evertonu; Čelsi i Njukasl bili su u drugoj ligi; a Lejton Orijent jeste završio na ubedljivo poslednjem mestu, pod vođstvom ortaka Meta Bezbija, Irca s lulom Džonija Kerija, ali su od te godine, i od pobeda nad Evertonom, Liverpulom i Mančester Junajtedom, napravili mit, ovekovečen u knjizi Kevina Palmera “A Season in the Sun”.

O tome govorimo, dakle, o razlozima za ponos koji su nama, tako dosadnim navijačima “velikih klubova” često nerazumljivi, ali kojima se ipak divimo; nije lako živeti u požutelim stranicama i slušati priče matoraca, a onda svake subote doživljavati stresove. 

Nije lako, ali ima svojih čari, inače ne bi tuga za Lejton Orijentom, ovih dana opipljiva na sajtovima britanskih listova, bila tolika.

Jer danas su navijači crveno-belih ostali bez jedinog što fudbalski fan ima, jedinog što je, kada odbacite sve nevažnosti, bitno. Bez nade.

Priča je, ponavljamo, tegobna i turobna i već viđena: posle sjajne sezone 2013. na 2014, gazda kluba i njegov veliki navijač Beri Hern - živopisni lik koji je stigao da bude i bokserski promoter, i predsednik Profesionalne korporacije za pikado, i prvi čovek Svetske asocijacije snukera, i koji je 1995. spasao Lejton od bankrota - prodao je Lejton blagoglagoljivom italijanskom biznismenu, đubretarskom magnatu Franćesku Beketiju. Za novac, da, ali mnogo više za obećanje da će na Brizbejn roud stići dovoljno novca i da će se Lejton najzad, za godinu-dve, najviše tri, oprobati ponovo u najvišem rangu takmičenja, danas poznatom kao Premijer liga.

Beketi, koji je gro svog biznisa i imetka stekao u Albaniji, jeste ubrizgao novac u Lejton. Samo što nije isto, shvatiće i Hern i sve pristalice, razbacivati se novcem i mudro ga ulagati. Dugokosi ekscentrični gazda vrlo brzo će pokazati svoje pravo lice: po ugledu na neprevaziđenog sunarodnika Mauricija Zamparinija, smeniće ravno deset menadžera za svega dve godine. (Dobro su i prošli, pošto je Italijan umeo i da bije ko ga ne sluša: posle jedne pobede, januara 2016, uleteo je na teren i nokautirao legendu nižih liga Endija Hesentalera, u tom trenutku prvog asistenta trenera Lejtona!)

Beketi je smenjivao ljude uglavnom jer ga nisu slušali, a nisu ga slušali jer je on želeo da postavlja taktiku, bira igrače i dovodi pojačanja; okružio se diletantima koji nisu imali pojma kako se vodi klub; više ga je zanimalo da postane poznat pa je predložio jednoj italijanskoj televiziji da napravi fudbalski rijaliti, čiji bi pobednik dobio profesionalni ugovor u Lejtonu; pretila mu je i ekstradicija u Albaniju, gde se protiv njega vodi sudski proces za pranje para i davanje mita; iskusni igrači oterani su iz kluba a na njihovo mesto došli nedorasli klinci; i sve je to bio vruć šamar za vrućim šamarom vernim navijačima Lejtona, koji su mogli samo da protestuju i da viču protiv Beketija.

Kada je to učestalo, gazda je jednostavno prestao da dolazi na stadion, a njegov portparol je potom optužio navijače da su negativno uticali na rezultate pošto su igrači, tvrdio je on, mnogo voleli kad je sinjore Beketi na tribinama...

Cirkus je bio kompletan, a onda su stigli poreznici. Lejton duguje najmanje 10.000.000 funti kompaniji čiji je vlasnik - ah, ovo će biti tako talijanski! - Beketijeva majka, Lilijana Kondomiti. U martu je plaćen deo dugova kako klub ne bi otišao u stečaj, ali od tada ni igrači ni zaposleni nisu videli ni penija.

Nije lako navijačima malih klubova, čak i oni postaju plen nezajažljivih stranih ili domaćih investitora s dozlaboga mutnim idejama. Lejtonovi su se samoorganizovali i pokušavaju da skupe dovoljno novca da očuvaju klub iznad vode, pre nego što Italijan otperja na svoje sledeće đubrište. 

Jedini razlog za optimizam trenutno leži u činjenici da je bivši gazda Beri Hern, koji je ovih dana podneo ostavku i na mesto počasnog predsednika, i dalje vlasnik stadiona, zbog čega zdanje verovatno neće završiti pod bagerima, poravnato da se sagrade neki soliteri, a da još jedan klub s dušom mora da traži azil daleko od zajednice koja ga podržava, zbog koje i postoji.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
FOTO: Action Images