PRELAZZI: Samo da Ronalda (ne) bude

Istina će se, valjda, nekad saznati. Pojaviće se knjiga, za 20-30, možda i četrdeset godina, onda kada ne bude bilo ljudi kojima je previše stalo do toga, neka deca će čitati o nekom Ronaldu koji je bio jako važan i kojeg nije bilo nigde na najvećoj utakmici, koju nije smeo da igra i koju je morao da igra...

Neki taj datum, 12. jul 1998, nazivaju danom kada je fudbal i zvanično izgubio svoju nevinost. Ukrale su je, po poklonicima jedne teorije zavere, velike korporacije, a takve stvari su, znamo, čak i uz napredak hirurgije i poziva na linč “modernog fudbala”, ireverzibilne.

Neki drugi bi rekli da na stadionu u Sen Deniju ovog 10. jula 2016, celo jedno punoletstvo nakon tog događaja i te utakmice, ne bi bilo Francuske da je bilo Ronalda.

I da večeras može da nema Francuske ako Ronalda bude.

Pre toga, natrag u prošlost. Finale Svetskog prvenstva u Francuskoj, na tada novom nacionalnom stadionu u predgrađu Pariza kojim još nisu, zajedljivo će primetiti pripadnici Nacionalnog fronta, zavladali imigranti, trebalo je da bude utakmica o kojoj će se pričati godinama kasnije. (Ona je to, vidimo, i postala, ali iz drugih razloga.)

Domaći Francuzi imali su opasan i ozbiljan tim, bila je to zlatna generacija fudbalera podignuta u nacionalnom centru pod budnim okom selektora Emea Žakea, kojeg tribine nisu uspele da oteraju ni nakon bledih igara na onom turniru godinu dana ranije, zapamćenom ne po pobedi Engleza već po golu Roberta Karlosa.

Kroz nokaut-fazu su se, ipak, jedva provukli, malo na sreću malo na domaći teren – Paragvaj je pobeđen zlatnim golom u 114. minutu, moćna Italija savladana na penale (ovog puta Bađo ga je dao, ali Albertini nije), Hrvatska u polufinalu slomljena posle vođstva Šukera i samo zahvaljujući buđenju Tirama, i neutralni posmatrač bio je ubeđen da će Brazil najzad zaustaviti domaćina sa protekcijom.

I Brazilcima su trebali jedanaesterci da skrajnu Holandiju u neuspelom revanšu za utakmicu od četiri godine ranije, ali Brazil je igrao moćno, zapaljivo, spektakularno. Svaka dlačica na telu i danas stoji mirno, salutira i govori da je spremna da krene i u rat ako treba, kada se pročitaju imena koja su tada bila na raspolaganju Mariju Zagalu.

Tafarel, Kafu, Aldair, Roberto Karlos, Dunga, Rivaldo, Denilson, Edmundo, Bebeto, Leonardo, Ze Roberto, Emerson...

I Ronaldo. Zuba. Fenomen. Najbolji fudbaler poznog dvadesetog veka, pa i šire, tada samo sa 21 punom godinom i nepodeljenim divljenjem čovečanstva, koje je znalo da ima privilegiju da gleda nešto toliko dobro. Šta je mogao Luis Nazario da Lima, to nije mogao niko – dribling, prvi korak, maštovitost, njuh za gol...

Samo što, 72 minuta pred utakmicu, kada je Zagalo poslao sastav za veliko finale, na njemu nije bilo igrača sa brojem devet.

Čak i u doba pre interneta i društvenih mreža, informaciji nije trebalo duže od dva treptaja da obiđe planetu. Televizije širom sveta su se uzmuvale, pojavili su se kajroni, program se prekidao, sve je stalo, do najudaljenijih tačaka stizali su telefonski signali, telali ili seoski vračevi, a u Brazilu je četvrtina nacije zatražila lekarsku pomoć, osmoricu je strefila srčka na mestu: Ronaldo ne igra finale, umesto njega počinje “Životinja” Edmundo.

A onda, pola sata kasnije, dok su svi još bili u šoku, pojavio se novi spisak, nova vest ubačena je u etar i smirila duhove, Zuba se pojavio na zagrevanju kao da se ništa nije dogodilo, mada je njegov govor tela imao drugu verziju.

Šta se desilo na utakmici, to znamo: Zinedin Zidan je dva puta nadskočio čitavu brazilsku odbranu nakon kornera Emanuela Petija, između ta dva gola, u 27. i 45. minutu, Luis Nazario da Lima je imao jednu šansu i sudario se sa Bartezom, posle je Marsel Desai dobio crveni karton ali je već bilo kasno.

Ronaldo je bio na terenu fizički, zakleli bismo se svi koji smo gledali taj meč, ali Ronalda nije bilo nigde, kao lutak na konopcima kojeg je neko ostavio da klone, kao duh se šetao po terenu, više mesečario nego što je trčao.

Bez Ronalda, Brazil je potonuo. Bez Ronalda, to nije bilo finale, nego promenada kroz Bulonjsku šumu po taktovima Marseljeze. A peta titula svetskog prvaka, koja bi zanavek dala odgovor na pitanje o tome gde se igra najbolji fudbal, odložena je na makar četiri godine.

Ono što ne znamo, i što će ostati – barem dok se ne pojavi ona knjiga? – misterija koja je na skali teoretičara zavere tik negde uz lažiranje sletanja na Mesec i bulažnjenja o masonima koji nevidljivom rukom vode planetu, a mnogo iznad modernih gluposti o kemtrejlsu ili gušterima koji se presvlače u ljudsko ruho, jeste šta se dogodilo uoči meča i u tih tridesetak minuta koliko Fenomen zvanično nije igrao finale Mundijala. U čemu se sastojala drama koja je, na koncu, bila hiljadu puta veća od 90 minuta igre što je usledila.

Šta se zaista dogodilo sa Ronaldom pred finale u Parizu? Najki? Zavera FIFA, ili je za sve kriva plava pilula?

Prvo se pojavila informacija da je Ronaldo samo povređen, da ga muči članak – veliki igrač će se do kraja karijere patiti sa povredama, i samo one su, ubeđeni su mnogi, odgovorne što se danas o njemu rutinski ne razgovara kao o najvećem – potom da ima stomačne probleme i da je povraćao, što je naravno otvorilo čitav koloplet nagađanja da su ga otrovali Francuzi, ne prezajući od bilo čega, samo da se domognu Zlatnog globusa, da bi doktor ekipe, Lidio Toledo, izjavio kako je Luis Nazario da Lima u snu dobio epileptički napad, zbog čega je prebačen u bolnicu, gde su ga oporavili i rekli da je okej da igra.

Sve se odvijalo kao na filmskoj traci: navodno je – jer je sve u ovoj priči navodno, čak i ako su mnogi vinovnici svedočili da je bilo “baš ovako” – najbolji fudbaler Brazila u četiri ujutru počeo da plače i da se trese, valjda jer je pritisak bio preveliki, krenula mu je pena na usta i nije mogao da govori, staklenog pogleda, i njegov cimer Roberto Karlos podigao je dreku, utrčali su i Edmundo i Doriva, koji su bili u susednoj sobi, direktor hotela Pol Ševalije novinarima je ispričao da je jasno čuo uzvike „mrtav je, mrtav je“. Edmundo mu je izvukao jezik, da se ne udavi, Ronaldo se posle toga smirio i zaspao.

Vest se brzo proširila narednog jutra, i tog popodneva, nekoliko sati pred meč, igrač je odveden u bolnicu, a Mario Zagalo je napisao novi motivacioni govor za svlačionicu, onaj u kojem će podsetiti da to nije ništa novo, da je Brazil i 1962. bez Pelea pobedio u finalu.

I taman kada je selektor želeo da zausti, pojavio se Ronaldo, klimnuo glavom i rekao da je spreman da igra. Tada je Zagalo popustio pred pritiskom nacije, razmišljajući odmah o najgoroj opciji – „Zamislite da nisam stavio Ronalda u ekipu, a da smo izgubili: ne bih smeo ni da se vratim u Brazil. U stvari, verovatno bih morao da se preselim na Severni pol“, pričao je kasnije – i sve je, kao, bilo u redu.

S debelim akcentom na „kao“.

Jer, između ostalog, Ronaldo je trebalo da čuva Zinedina Zidana prilikom izvođenja kornera...

Oni koji su smislili tezu o fudbalu i njegovoj zanavek izgubljenoj nevinosti tvrdili su, a tvrde i dalje, da je za sve kriva velika lova. Da je Ronaldov glavni sponzor, kompanija Nike, tražila da on mora neizostavno da se pojavi na terenu – bio je to jednako duel Brazila i Francuske kao i Najka i Adidasa – preteći milionskim tužbama, jer bi navodno prekršilo dotad rekordni ugovor od 160.000.000 dolara, koliko je sportski gigant plaćao svetskim prvacima.

Glasine su otišle toliko daleko da je korporacija morala, samo dan posle utakmice, da izda zvanično saopštenje u kojem je negirala bilo kakvu umešanost u sastavljanje konačnog spiska.

Oni sa najbujnijom maštom, koji su ubeđeni i da je Stenli Kjubrik režirao sletanje na Zemljin satelit, i danas „znaju“ brojke: brazilski fudbaleri dobili su ukupno 23.000.000 dolara da nameste utakmicu i puste Francusku da pobedi, a fudbalska federacija najfudbalskije zemlje držana je mirnom obećanjem da će Brazilu biti omogućeno da se prošeta do titule na narednom prvenstvu i da će naciji biti “završeno” da organizuje Mundijal u narednoj deceniji.

Cela frtutma stigla je i do brazilskog Kongresa, gde su se nedeljama vodile rasprave i gde je osnovan komitet koji je trebalo da utvrdi kako je to momak koji je dotad pokazivao zavidnu mentalnu snagu, i koji je prethodnog leta uspeo da ostane priseban kada su se Inter i Barselona svađali oko njegovog potpisa, koji je ispod osmeha sa polomljenim „jedinicama“ krio hladnokrvnost dostojnu mnogo starijih, mnogo severnijih ljudi, kako je on to odjednom imao panični napad, nervni slom ili epi-napad – pogotovo što mu se to nikada pre i nikada posle nije dogodilo.

Flešbek se ovde završava, i nastavlja na istom stadionu, u istoj svlačionici, 18 godina kasnije. Odrasla su deca koja na pomen imena „Ronaldo“ ne vide majstora odraslog na ulicama Rio de Žaneira, već misle na Portugalca rođenog u sred Atlantskog okeana, odraslog u jednog od najdominantnijih fudbalera svih vremena, nimalo krhkog kao što je bio „pravi“ Ronaldo.

MOZZART KVOTE ZA FINALE FRANCUSKA - PORTUGALIJA: 1 (2,15), X (3,20), 2 (4,40)

Francuska je ponovo domaćin, Francuska je opet u finalu, malo na mišiće, malo na sudije, malo na suvi kvalitet koji je i pre ovog prvenstva bio neupitan, samo što nije iskazan na mnogo načina, ne računajući poneki prodor Pajea, poneki pas i start Pogbe i svaki gol, dribling i lucidni potez Grizmana.

Razlika je, sem u momcima koji se zovu Ronaldo, još jedna: Francuzi su večeras favoriti protiv Portugala, upornog tima koji prvi put ne igra lepo za oko, koji igra bez špica, hrabro i snažno i ne toliko lepršavo kao što nas je navikla, recimo, poslednja generacija koja je bila u velikom finalu, 2004. godine.

Kristijano Ronaldo strelac bilo kad na meču - kvota 2,60

Sve to neće značiti ništa kada igra počne, samo pod jednim uslovom.

Ovom prvenstvu, ovako čudnom, na kojem su nam razlog za osmehe nudile samo “male” reprezentacije, ne treba još jedan antiklimaks. Treba mu najbolja moguća utakmica, kako bismo ga se svi sećali po dobrome.

A za to je neophodan zdrav, prav, raspoložen Kristijano Ronaldo. Jači i veći nego ikad, čak i ako će to značiti da će njegova samozaljubljenost prekriti teren bolje od letećih kamerica koje snimaju akciju...

Kristijano Ronaldo strelac prvog gola u finalu - kvota 5,00

U svom egoizmu za koji ga optužuju, Kristijano je Ronaldo pokazao da je sposoban da bude lider generacije i čitave male zemlje, jedinih pravih evropskih Brazilaca. Da ga bude svuda, da vuče saigrače napred, da viče na njih kao pravi kapiten, zamenik čudnog selektora Fernanda Santoša, kojeg je uspeo da potisne u drugi plan, iako je ovaj krajnje zanimljiv lik.

Čak i ako ga ne volite, toliko da mu ponekad, zaslepljeni, ne priznajete koliko je moćan, kompletan, snažan, čak i ako ste od onih što mogu da se raduju uspesima bilo kog domaćina, večeras bi trebalo da navijate da se ne ponovi 1998.

Kristijano Ronaldio strelac i Portugalija pobeđuje - kvota 7,00

Ako je stari Fenomen uprskao jedno finale, iz nikada nerazjašnjenih razloga, ovaj novi Fenomen – a CR7 to jeste – mora da uradi sve da bude glavni junak, makar to značilo i antiheroj.

Bilo šta, samo da, kao Zuba, ne bude tužni epizodista na travi Sen Denija, pa da moramo da čekamo trideset-četrdeset godina da saznamo šta se to zaista desilo sa jednim od najboljih igrača sveta dok je sa tribina odzvanjala „Marseljeza“.

Piše: Marko Prelević, urednih magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)