PRELAZZI: Sam protiv svih

Ako je istina da su posle bitke svi generali, istina je i da ima i ovakvih i onakvih generala. Neki u legendu odu s osmehom na licu, prvi među jednakima, vrate se iz boja sa štitom ili na njemu. Oni drugi pak podviju rep, uvuku glavu, predaju komandu ađutantu i ostanu zapamćeni u fusnotama udžbenika kao kukavice, nesposobnjakovići, izdajnici...

Tamo, na bojnom polju, kad na tebe udari sva sila, kad ti sudbina podeli loše karte - ili je sam izazoveš, svejedno – tamo se pravi razlika između velikih vojskovođa i propalih oficira.

Istorija može da te pamti kao Leonidu, koji svojih 300 hrabrih Spartanaca vodi u besmrtnost na Termopilima. Kao južnjaka Roberta Lija, koji se borio na strani "pogrešnih", ali su ga i ovi "pravi" poštovali, čak i više nego svoje. Kao Romela, Hitlerovu pustinjsku lisicu, kojeg je zapadna – a ne nemačka – istoriografija prometnula u lukavog džentlmena na bojnom polju afričkog fronta.

Kao majora Dragutina Gavrilovića, koji zna da je sve gotovo, da je neprijatelj jači, da se bliži smrt – mada će on preživeti to krvoproliće kod kafane Jasenica, samo da bi skončao usled iznurivanja u nacističkom koncentracionom logoru – ali naređuje jedan poslednji otpor. Za slavu, za narod, za svetli obraz...

Kako će u prošlost – a tamo je posle svega zasluženo i krenuo da se nikada ne vrati – otići Siniša Mihajlović, nevoljeni general razbijene srpske fudbalske vojske, glatko poražene u bitkama kod Autokomande, u jesenjoj klanici u Staroj Srbiji, nadomak Skoplja, pa išamarane u rovovskoj borbi kraj maksimirske šume u proleće leta Gospodnjeg 2013?

Kako će istorija pisati o njemu: kao o nejakom, nemuštom, neveštom zapovedniku raštimovanog pleh-orkestra s brdovitog Balkana ili kao o strogom taktičaru, snažnoj ličnosti koja je bila ispred svog vremena, tragično neshvaćena?

Percepcija i pamćenje naroda su promenljiva i previše često kratkotrajna stvar, a pobeda u poslednjem jurišu – pa bila ona i Pirova – mogla bi da obriše gorki talog nepoverenja u selektorovo umeće i da malodušnim srpskim ljubiteljima fudbala vrati ponos na onih 11 momaka koji nas sve predstavljaju.

Ako ta jedanaestorica budu na Marakani disala kao jedan i ako mržnju s tribina pretvore u polet, a pritisak javnosti ostave u svlačionici, na mnoge će rane biti stavljena spasonosna gaza. Bilo to dobro ili ne. Pa će narodu i gledanje Mundijala dogodine pasti nekako lakše.

Potuci Hrvate, Siniša, povedi svoj tim u bitku za slavu i od Vuka Brankovića postaćeš, makar tih nekoliko dana, Kraljević Marko – nesrećni heroj od kojeg je narod očekivao slobodu i radost, a on je mogao samo da učestvuje u post-kosovskoj, post-južnoafričkoj agoniji.

Dodaćeš sebi makar jedno "ali" u CV-ju koji nepogrešivo sastavlja fudbalska javnost: Možda je bio tvrdoglav, možda je vukao nelogične poteze, možda nije shvatao šta to uopšte znači biti selektor, ALI je makar one jeseni u Beogradu pobedio Hrvatsku.

Pobedi u petak, pa im onda, i protivnicima i malobrojnim pristalicama, pruži ruku, pokloni se i čestitaj.

A sus(j)edima se obrati na ćirilici ako ikako možeš, ona, kužiš, stari moj, baš rajca te tipove sa šah-tablom na grbu, bedne kompleksaše i primitivce koji su uvreda i za Evropsku uniju i za takozvane evropske vrednosti. Možda imaju tisućljetnju kulturu, ali im je nekultura onda starija makar jedno stoljeće...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: MN PRESS)