PRELAZZI: Ravaneli, Belo pero

Tog leta je Premijeršip i definitivno pokazao zube. Proći će još nekoliko godina pre nego što Mančester Junajted osvoji titulu prvaka Evrope i još barem toliko pre nego što ceo svet shvati da se na Ostrvu zaista igra najbolji fudbal, ali to leto 1996. bilo je prekretnica.

Sve dotad u engleski fudbal verovali su retki entuzijasti, a klinci iz ulice – moje, vaše, bilo čije – umeli su da se potuku oko toga da li je Juve bolji od Milana. Serija A bila je, što bi Englezi rekli, "i hleb i puter". Imala je Batistutu, Bađa, Gulita, Deja i Vijalija, i zaista nije bilo previše razloga da se na neke druge lige obraća previše pažnje.

A posebno ne na neke tamo Engleze, još mamurne od kazne koja ih je udaljila od Evrope, još nedovoljno spremne na milione funti koje će im upumpati Rupert Mardok i njegov Skaj...

E tog leta se sve promenilo. I to zbog njega, zbog kojeg će zauvek svaki momak koji u dvadesetim dobrano osedi znati koji mu nadimak sleduje. Fabricio Ravaneli, strelac gola u finalu Lige šampiona 1996, visoki i pomalo nezgrapni špic, zameniće bleštava svetla Torina kišom i depresijom provincijskog Midlzbroa, i tako označiti definitivni kraj jedne ere, od koje se italijanski fudbal i dalje nije oporavio...

Fudbal se ubuduće zvao pravim imenom – fudbal, a ne Kalčo! – i sedokosi maestro prgave naravi, čuven po skidanju majice posle svakog gola – zbog njega će UEFA i uvesti žute kartone za to "zlodelo" – bio je isključivi krivac, skupa s drugim vedetama koje je Midlzbro tog leta doveo (Žuninjo i Emerson, pre svih), u pokušaju da postane bitno ime na Ostrvu.

Bilo je to u Engleskoj vreme i kada je jedan klub, ma koliko mali, mogao da uloži novac i da osvoji titulu ili da se barem ozbiljno bori za nju. To je uradio Blekbern, uostalom, kada je dve sezone ranije upario Širera i Satona i podigao pehar... Sada slična stvar može da se dogodi u Francuskoj, eventualno u Španiji, gde je pokušala Malaga, i – to je to.

Ravaneli, Pena Bjanka (Belo Pero), momak iz Peruđe, koji je zenit doživeo u toj šampionskoj generaciji Juventusa s Dešampom, Jugovićem, Di Livijom i tada mlađanim Del Pjerom, nije bio samo simbol engleskog uspona. Bio je i vrhunski igrač, mada neobičan, atraktivan, ali ne zapaljiv, ni nalik drugim špicevima Azura iz tog doba, poput Kjeze ili Zole...

Imao je sve: i šut, i skok, i dribling, i razorni udarac glavom, i pre svega taj tako italijanski, inzagijevski osećaj da se nađe na pravom mestu u pravo vreme, ili da, onako dugog koraka i uvek na pola puta do spoticanja, povuče kontru, dokrajči protivnika i dovede golmana do ludila.

I imao je strast prema fudbalu, osvedočenu tim čudnim radovanjem: uz osmeh koji mu nije silazio sa lica, počeo bi da sprinta koliko ga noge nose, pre nego što bi podigao dres i stavio ga preko glave. Ta strast i taj osmeh bili su jasniji kada je jednom prilikom izjavio da doživi erekciju svaki put kada postigne gol i da je siguran da ne postoji bolji osećaj od onog kada zatreseš mrežu, makar i iz penala u utakmici prvog kola kupa, kada vaš tim već vodi sa 4:0...

Boravak u Engleskoj nije bio probitačan: i pored svih zvezda na terenu, Midlzbro je izgubio finala oba kupa i sramotno ispao iz lige. Novac je, dakle, bio bačen. Ni drugi put na Ostrvu Ravaneli se neće provesti dobro: bio je član Derbi Kauntija kada je ovaj tim završio na začelju Premijer lige...

Ravaneli je potom igrao za Marselj i Lacio, da bi karijeru završio u svojoj Peruđi, tamo odakle je i krenuo. A sada je na novom zadatku: korzikanski klub Ajačio, koji je ove sezone jedva izbegao selidbu u Ligu 2, zaposlio ga je kao šefa stručnog štaba. Bez trenerskog iskustva, Ravaneli će odmah uskočiti među lavove u nikad jačoj konkurenciji francuske prve lige. Njegov dolazak u Francusku možda će biti vesnik i nezadrživog uspona tog prvenstva, kao što se to dogodilo pre skoro dve decenije u Engleskoj.

A nama koji smo ga voleli – čak i ako nismo navijali za Juve – biće dovoljno samo da Ajačio nekad pobedi, pa da Fabricio možda podigne sako i košulju i bezglavo se zatrči prema svojim igračima, kao nekada...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)