PRELAZZI: Punoletstvo u komi

Pamtimo to kao da je bilo juče: crno-belu fotografiju u novinama na kojoj je, raširenih ruku, u skoku do plafona, selektor SR Jugoslavije Slobodan Santrač. Tako je, valjda, đipa samo kada je davao nebrojene golove za OFK-u i kasnije za Partizan, kao na onom zavejanom derbiju pošto je Šele zeznuo Borotu; Santrač je nasmejan, s dlanovima u vis, grli sve ljude oko sebe, Jugoslavija će, ispisano je na ekranu ispred njega, u baražu za Svetsko prvenstvo 1998. igrati sa Mađarskom.

Fotografija je sutradan bila praćena podsmehom i brigom novinara: nije u redu, pisalo je, slaviti pobedu i plasman pre nego što na terenu dokažemo da smo bolji; ne treba potcenjivati nikoga, a posebno ne igrače koji nose dres natopljen najfinijim parfemom Hidegkutija, Kočiša i Božika; na kraju krajeva, otkud Santraču optimizam ako se njegovi izabranici baš i nisu pokazali u kvalifikacijama – Češka je izmuvana na sreću i na Drulovića, Slovacima smo se provukli, a Španci, budimo realni, nisu imali previše problema s nama...

No Santrač je svejedno skakao do neba, i ispostaviće se da je te jeseni bio u pravu, uprkos pozivanjima na oprez.

Bio je to poslednje pokazivanje zuba jedne velike generacije, poslednji ples nesuđenog jugoslovenskog Dream Teama i možda jedini put kada je Jugoslavija igrala kao Holandija sedamdesetih ili baš Mađarska pedesetih.

Jer čime sem totalnim fudbalom ili revolucijom na zelenom pravougaoniku objasniti kako prvi gol u Budimpešti, već u drugom minutu, postiže Branko Brnović, i to ne da ga postiže, nego lobuje golmana? Da kontru za četvrti gol vuče Slaviša Jokanović, i poput Ronaldinja navlači dvojicu zbunjenih Mađara na sebe, pa protura loptu između njih i Mijat ga daje bezobrazno, špicom, u bliži golmanov ugao, da ga još više ponizi? Ili onaj poslednji pogodak, kada kontru po levom boku istrčava, u maniru Andreasa Bremea ili Franka de Bura, ma još bolje, Roberta Karlosa, jedan Goran Đorović, i kao na tacni upošljava Savu Miloševića za napadačima omiljen rutinski gol, za 7:0 za Jugoslaviju?

Bilo je to miholjsko leto našeg fudbala, posle kojeg je usledila duga zima; već narednog leta videće se da jugoslovenski eksperiment radnog naziva “Ne treba nam selektor, možemo mi i sami” ne fercera na velikim takmičenjima, pošto je Santrač bio potpisan kao šef struke tek reda radi, okej, biće i ona jedna prečka, i sve nakon toga bilo je mukotrpno – tek povremeno bismo se razmrdali iz zimskog sna, protegnuli svoje bolne fudbalske udove i potom se vratili u hibernaciju.

Celo jedno punoletstvo posle revanša u Beogradu – bilo je 5:0, Mijat je ovog puta bio nešto drskiji pa je komšije ispratio s četiri komada – tačno 18 jeseni posle 15. novembra kada je “Marakana” posle poslovičnog zviždanja himni gledala vrhunsku predstavu Jugoslovena, oni Mađari, jednako “kvalitetni” kao generacija koja će dobiti 12 golova za 180 minuta, izborili su svoje prvo Evropsko prvenstvo posle 44 godine, dok naslednicima Jugoslovena bridi zadnjica od sramote.

Zadnjica, da, jer da biste se stideli obraza, obraz prvo morate da imate...

Dok su Mađari godinama lamentirali nad svojom sudbinom bivše fudbalske nacije i svako dete više od metar šezdeset slali na vaterpolo, Jugosloveni, Srbi, kako hoćete, ličili su na terminalno bolesnog pacijenta kojem bude bolje tek povremeno, da porodici i prijateljima udeli malo lažne nade: Petkovićeve kvalifikacije, te Antićevo urnisanje Rumunije, koje je vratilo sećanje na dvomeč sa Mađarskom, i vešta navigacija kroz mulj Saveza i njegovih sujeta, u stvari su, sada nam je to valjda potpuno jasno, bili samo potonji trzaj EKG-a pre zauvek ravne linije i jednoličnog piskutavog zvuka, signala doktorima – i koja li je ironija što je među “stručnjacima” koji će skinuti srpski fudbal s aparata onaj isti Savo Milošević, strelac Đorovićevog gola u Budimpešti, spasilac u Pragu! – da prekriju truplo pacijenta belim čaršavom.

To je bila kob i ostalih “Jugoslovena”, još iz one velike zemlje – samo su Hrvati čuvali sećanje na “jugoslovensku školu fudbala”, ma kako doživljavate tu sintagmu, i samo su Hrvati beležili konstantno solidne rezultate, sve ostalo bilo je sporadično i preretko.

Ne, nisu Mađari, hajde da se ne lažemo, odjednom postali nadareniji od nas ili, Bože sakloni, ponovo naši učitelji; ako smo mi druga evropska liga, oni se bore za opstanak u trećoj, sve sa Gaborom Kiraljijem i njegovom neuništivom trenerkom, no na ovo Evropsko prvenstvo, već u najavi najgore u istoriji – kakav miting antifudbalski nastrojenih reprezentacija! Kakva loša terapija za zemlju koja ovih dana toliko mnogo pati! – nije otišao samo onaj ko je baš sramotno loš, ili ima Tomislava Karadžića na čelu saveza, ili oboje.

I nisu u fudbalu uvek dva i dva četiri, i nije ovaj sport zahvalan za poređenja, posebno kada vam se ni zemlja ne zove isto kao nekad, ali moglo bi s distance od celih osamnaest godina, praga zrelosti, naposletku, štošta da se zaključi o nesposobnosti ovdašnjeg fudbala za samostalni život u Evropi i svetu.

Kako smo, zaista, došli do situacije da nam raširene Sanijeve ruke i onaj skok na Mađare deluju poput Kjubrikovog naučno-fantastičnog zamešateljstva, kao da se dešavalo nekoj drugoj zemlji, nekim drugim ljudima? Kako smo od sedam komada Mađarskoj i potpunog nacionalnog ubeđenja da “idemo u polufinale Mundijala, a posle videćemo”, došli do toga da bednu pobedu protiv Albanije proglasimo velikim uspehom?

Kako nam se desio selektor koji protiv drugog tima Češke, na sasvim nebitnoj prijateljskoj utakmici, izlazi da igra bunker? Pa nije to, uz dužno poštovanje onima koji troše polovne kopačke na neuslovnim busenima širom Srbije, utakmica Drinske zone s koje se treba vratiti s 0:0, inače će domaćini da biju u kukuruzima...

Poređenja nisu uvek tačna, ponavljamo, a često nisu uopšte relevantna, ali 15. novembar 1997. i 15. novembar 2015. nisu, mutatis mutandis, baš previše udaljeni.

I tada smo imali trenera bez ikakvog autoriteta – o tome kako je “evropske Brazilce”, kako smo sebi tepali, iz sankcija izveo upravo Slobodan Santrač mogle bi se napisati knjige misterija – koji je više ličio na lutku spremnu za prevejanog trbuhozborca nego na čoveka koji ima čemu da nauči igrače; i tada smo imali nedodirljivog predsednika Saveza koji je odlučivao o svemu i nije polagao račune nikome; i tada smo imali velike zvezde koje su nas, ne računajući skoro teniskih 7:1 i 5:0 u dva seta protiv Mađara, redovno nervirale što ne igraju za reprezentaciju jednako dobro kao u svojim klubovima.

I tada je, i bez društvenih mreža i njihovog belaja, bilo priča i povremenih medijskih napisa o klanovima, svađama, žustrim raspravama na ivici incidenta i netrpeljivosti ovog igrača s onim, mada nije bilo ovog fenomena igrača koji su, što javno što pod velom misterije, uzimali odmor od reprezentacije.

Ali jedna je razlika, ona suštinska – u imenima i prezimenima tih ljudi.

Ako su i Radovan Ćurčić i Slobodan Santrač bili samo marionete, ovaj drugi je makar umeo to da radi, dok je prvi sažvakan i izviždan a da u svom kukavičluku nije ništa čestito ni pokušao da uradi, na terenu ni van njega; ako je Miljan Miljanić bio maher i sve i svja u Savezu, činjenica je da je radio, birao dobre saradnike i imao rezultate, dok Tomislav Karadžić iza sebe ostavlja tuce reflektora koje neće imati ko da troši, nakaradno mesto na FIFA rang-listi i osećaj bede i poniženosti koji je nametnuo ovom narodu; ako su Jugović, Dejo, Mijat ili Piksi ponekad bili nadobudni, ako su mislili da su veći od grba na grudima, oni su to mogli da iznesu u svojim glavama i u nogama, što se ne može reći za remetilačke faktore kao što su Mitrović, Kolarov, Tošić ili Bane Ivanović...

Osamnaest godina nakon 15. novembra 1997, u nedelju uveče Srbija je odmarala – kao da su se igrači pa umorili od nečega? – posle smehotresno tragičnog okončanja sezone u Ostravi, i bolje je što je tako: da je Karadžić kojom nesrećom organizovao prijateljsku utakmicu, ne bi se pojavilo ni dvesta napaćenih duša, eto, čak ni da ga izviždi.

Osamnaest godina nakon skoka Slobodana Santrača, loba Branka Brnovića, magičnog marša Gorana Đorovića i trilinga pa pokera golova Predraga Mijatovića, Mađarska je na onom istom mestu, na temeljima istog onog stadiona sa zelenim stolicama, stigla do Evropskog prvenstva protiv Norveške.

A mi? Celo jedno punoletstvo provedeno u komi iz koje su nas dizali lažni hirurzi i doktori sa kupljenim ili falsifikovanim diplomama, čiji saundtrek može da bude “Gloomy Sunday”, čuvena mađarska pesma za koju je urbana legenda lažno tvrdila da podstiče na samoubistvo.

Pa kad smo već kod Mađara: Baszd meg, diletanti, baszd meg, grobari naše dve decenije,  vreme je da pustite ovu naciju da ponovo sanja. 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: MN Press)