PRELAZZI: Prvi princ Rima

Bio je to skup plemića, aristokratija okupljena oko gladijatorske arene u gradu na sedam brežuljaka. Sedam kraljeva je dotad imao Rim: od Romula, sina boga Marsa, koji će ubiti svog brata zbog svađe oko međe, do Tarkvinija Oholog, zbog čije će tiranske vlasti narod odlučiti da ga zbaci i da osnuje republiku.

Trebalo je da prođe dvadeset i pet vekova da se pojavi osmi.

Rođen na jugu Brazila, u bogatoj i mirnoj državi Santa Katarina, zvao se Paulo Roberto Falkao, bio je najbolji ortak Doktora Sokratesa i Profesora Zika, ali tek će u Rimu, kada obuče žuto-crveni dres, biti krunisan kao osmi kralj Rima, prvi u dva i po milenijuma, jedini suveren čija vlast nikada nije dovođena u pitanje. 

Visok, tankih nogu, elegantan kao neka retka ugrožena ptičja vrsta, delio je lopte koje su imale oči, davao je golove koji su imali stav i prepoznatljivost, i početkom osamdesetih, govorio je to i njegov veliki rival Mišel Platini, od Falkaa, po kojem će se posle zvati i neki drugi fudbaleri, nije bilo boljeg igrača na čitavim Apeninima.

Samo, kralj ne bi bio kralj bez iskusnog Barona. Nils Lidholm, kojeg će na Čizmi – a ima li prirodnijeg podneblja za igranje najboljeg fudbala od tog parčeta obuće kojeg su nekada davno bogovi, ne bez zadnje namere, stavili na lice planete Zemlje? – zvati “Il Barone”, četiri puta će voditi Romu sa klupe, ali će taj drugi dolazak biti najproduktivniji i najdivniji, kada mu Falkao donese titulu 1982. 

Poslednji slog u legendarnom trilingu posleratnog Milana, Gre-No-Li, Šveđanin će biti inovator i na terenu i uz njega, a posebno će mu srcu prirasti igrači koji su bili isti kao on. Večiti zaljubljenik u fudbal obigravaće zato i oko školskih igrališta ne bi li primetio nekog nadarenog dečaka sa mekanom nogom i plesnim pokretima, i nije teško zamisliti da, evo već desetu godinu, negde odozgo nevidljivom rukom vodi skaute Milana i Rome, potapše ih po ramenu kao zadah hladnog švedskog vetra i kaže “Gledaj ovog malog, biće nešto od njega”...

To se, uostalom, samo strpljivo, desilo i u ovoj priči.

Kralj i Baron su, dakle, bili tu, i Roma je osvojila prvu titulu od 1942. I prvu koja je, reći će to svi koji ne vole taj klub, bila neupitna. Onaj ratni skudeto bio je, u neku ruku, prokletstvo kluba sa olimpijskog stadiona: govorilo se da ga je izdejstvovao lično Duče – što je jedina titula u ovom tekstu na koju treba pljunuti – da je Musolini naredio ostalima da se sklone ne bi li tim na čijem je čelu bio Mađar Alfred Šafer najzad postao šampion.

Konkurencija je bila velika, tada je u Veneciji igrao momak po imenu Silvio Macola, i njegov drugar Enco Loik, tandem koji će kasnije postati udarna igla nečega što će se zvati Grande Torino, i što će nestati u jednom trenutku, na brdu iznad grada, kada avion Fiat G.212 zakači baziliku Superga i od možda najboljeg italijanskog tima svih vremena ostanu samo sećanje i neprebol; Juventus je imao Rizu Luštu, momka iz Mitrovice, koji će naučiti fudbal u rudnicima Trepče pre nego što sreću nađe u Italiji, i to je jedna skroz druga priča; ali Benito je, govorio je kasnije čak i veliki Elenio Erera (“Navijači Rome me ne vole, ali zaboravljaju da im je jedinu titulu poklonio Musolini!” bila je rečenica zbog koje je morao dobiti otkaz na Olimpiku), Benito je odabrao Romu, i tako Vučici učinio medveđu uslugu.

Decenijama kasnije, Kralj i Baron su, dakle, bili tu, i grad na sedam brežuljaka, grad sa osam vladara, najzad je slavio drugi skudeto.

Nedostajao je samo Princ. 

On je morao biti domaći proizvod, on je morao odrasti na tim ulicama, juriti za loptom prvo u predgrađima, u parohiji San Đuzepe, pa u Santa Marija dela Mole, pa tek onda, uličicama oko Tibra, sve do Foro Italiko, inače ne bi mogao da postane to što je postao, inače ova priča ne bi imala prizvuk bajke. I morao je život, srce, dušu, noge i sav svoj talenat zaveštati samo jednom klubu, samo jednom dresu. Čak i ako bi se povremeno pojavio u nekom drugom.

Da, u danima kada svi slave Frančeska Totija, kada sin Rima izaziva mešavinu osmeha i suza, radosnica kada se pojavi na travi i postigne dva gola za tri minuta i pokaže da je i dalje najbolji igrač Rome, i velikih, teških, muških, olovnih suza kada se nekoliko stotina hiljada ljudi probudi i shvati da Toti ima skoro 40 godina, da ono što je mogao Lidholm pedesetih više ne može; u danima kada se Rim ponovo opredeljuje između Romula i Rema, između Cezara i Bruta, između Totija i Spaletija, valja se podsetiti prvog – a nemali broj nekih, uključujući i našeg Željka Pantelića, rekao bi i jedinog – čoveka koji je dobio titulu u Večnom gradu, majstora bez kojeg bi Totija možda i bilo, ali ovakvog Totija sigurno ne bi.

Il Principe. Đuzepe Đanini. Princ. 

Ili, mnogo pre toga, kako su momka sa crtama lica koje su ga mogle odvesti i u Holivud, samo da je hteo, sa duboko utisnutim tamnim očima, iz kojih bi se povremeno mogla namirisati melanholija, sa dugom kosom, zvali: Paperella. Patak. 

Ne zbog imidža, rekli smo, već jer je i u najvećoj vodi, i u najvećem blatu, mogao da održava ravnotežu i da dribla; te će mu sposobnosti dobro doći tokom čitave karijere, kada tereni nisu bili s toliko negovanim podlogama kao danas, kada bi se travnjak na stadionima od Udina do Sardinije začas pretvorio u bljuzgavu oranicu.

Đaninijev otac Gildo – koji je, opet, ime dobio po generalu što je poveo ustanak protiv cara Rima Honorija – bio je veliki navijač Rome i nije mu se sviđalo što je mali Pepe išao na probe u Lacio i u Milan, laknulo mu je kada je jednog dana na vrata porodične kuće, gde je Đuzepe živeo sa dva brata, zakucao lično Dino Viola. Stari lisac je napisao ček na 40 miliona lira, i narednog dana šesnaestogodišnji Đuzepe Đanini pojavio se na Stadio Olimpico, da sa njega ne ode narednih 17 sezona...

Već tada se videlo kakav će igrač postati taj Patak, i mada je prinčevsko zvanje ipak bilo daleko, već tada su Dino Viola i Nils Lidholm čestitali jedan drugom što je, tu ispred njihovog nosa, pronađen takav dragulj; već tada je Baron trljao ruke što je Kralj, Paulo Roberto Falkao, dobio naslednika kojeg će nesebično obučavati da postane veći nego što je i on bio. 

Mentori će samo dodati nordijsku staloženost i brazilski šmek onome što je tinejdžer već znao. A znao je previše za svoje godine: prirodni levak jednako je dobro rolao loptu desnom, u još krhkim nogama krila se snaga rimskih legija i kohorti, pa bi sa 15-20-30 metara slao bombe ka mreži, a sa svojih 177 centimetara nekada je umeo da skoči i po pola metra u vis i da čelom nacilja rašlje, uhvativši golmana na krivoj nozi. Na starim klipovima prebačenim sa dragocenih VHS-kaseta, na kojima se slavi njegovo umeće, oni mali detalji su zapanjujući: lopta zalepljena za nogu, fantastičan pregled igre, a glava uvek podignuta, uvek zagledana u dva sledeća poteza protivnika i sopstvenih špiceva. Koga sledećeg da proigram?

Bilo je to doba kada je italijanski fudbal ponovo počeo da vlada planetom: u eri neposredno nakon zlatnog doba “katenaća” iznikla je generacija koja će doneti titulu svetskog prvaka 1982, sa Tardelijem, Rosijem i Altobelijem; na njih se ugledao Đuzepe Đanini, samo što je u njegovim pokretima uvek bilo nečeg još više aristokratskog, toliko prefinjenog da bi se svi iznenadili što bi, kada bi ga krampon centarhalfa ogrebao, iz njegovih vena tekla crvena, a ne plava krv.

Početak je, pak, bio kao iz horora: poslednjeg dana januara 1982. Roma – tada u trci za prvo mesto sa Juventusom i Fjorentinom – igra kući sa Ćezenom, 0:0 je, gosti se brane od svih ataka Falkaa, Kjerika, Kontija, i u 56. minutu Lidholm daje šansu osamnaestogodišnjem Pepeu. Napadi se nastavljaju, a onda svega pet minuta do kraja taj klinac pokušava da doda loptu spoljnom negde na dvadeset metara od protivničkog gola, ne uspeva, umesto toga je daje igračima Ćezene koji su osetili slabost: to nije samo sevanje kontre, to su bili intenzivni udari groma u svega nekoliko sekundi, i na semaforu je 0:1, i titula je predaleko...

Lidholm shvata da je požurio i vraća Đaninija u Primaveru, odakle će ovaj gledati i kako Falkao i Anćeloti donose titulu 1983, i biće na stadionu narednog proleća, kada Brus Grobelar i njegove špagete oduzimaju šansu Romi da postane prvak Evrope, na svom terenu.

A onda stiže jesen 1984. Falkao već troši poslednju sezonu za Giallorosse, i njegov prirodni naslednik počinje da igra zajedno s njim, kako bi promena bila što neprimetnija. Isto se događa na klupi, gde jednog Šveđanina zamenjuje drugi, talentovani Sven-Goran Erikson, sa titulama za Geteborg i Benfiku u svom CV-ju, i sa Kupom UEFA sa švedskim klubom.

Tako je počela pripovetka o Vučici i njenom Princu. 

U narednih deset godina, Đuzepe Đanini biće nezamenljiv u veznom redu Rome, o njemu će se pevati pesme, njegovi će se potezi prepričavati i imitirati, njemu će se promašaji opraštati, ali od njega će se uvek očekivati da da litar znoja više. U timu koji nije pucao od kvaliteta na svakom delu terena, koji je imao problema i organizacione i fudbalske prirode, koji je uspevao da osvoji samo Coppa Italia, ali ne i da bude blizu trećem skudetu tih godina kada su počasti međusobno delili milanski giganti i Maradonin Napoli, u timu koji je ponosom i napornim radom, u takvom timu samo jedno je ime bilo sigurno.
“Igrati deset sezona zaredom za Romu bilo je neverovatno, ali i užasno teško. Pritisak je veći na nas momke iz grada, mi smo oni koji treba da hodaju ovim ulicama nakon poraza. A ja sam bio kapiten tima koji je uvek koketirao sa krizama, i koji je retko kada rezultatima obradovao navijače”, pričaće Princ godinama kasnije. 

I još nešto će reći:
“Šta je za mene bila Roma? Sve. Ceo moj život. To što sam bio kapiten i simbol tog tima nije bila samo odgovornost, to je bila ljubav i strast”. 

Đuzepe je bio Roma i Roma je bila Đuzepe, čak i kad nije išlo.

Eto još malo paralela sa Frančeskom Totijem: i on je u godinama nakon najvećeg uspeha, trećeg skudeta pod Kapelom, često bio previše bolji od saigrača – reklo bi se da je to i danas, na pragu pete decenije života – ali tu se isprepletanost ovih priča ne završava.

Đanini je briljirao u Romi, ali u italijanskoj reprezentaciji nije išlo sve kako treba. Zamišljeno je, naravno, i nacrtano je bilo, da Azuri osvoje Mundijal 1990, ali Đanini na njemu nije pokazao svoj šljašteći, barokni stil. U rigidnoj formaciji 4-4-2 Princ nije mogao da se istakne, heroj se pojavio niotkuda, Salvatore Skilaći, a Đuzepe je završio turnir sa samo jednim golom, protiv skromnih Amerikanaca – nije, verovatno, preveliko čudo što je najbolji meč na SP odigrao baš na svom Olimpiku.

Nizbrdicu je teško savladati. Mnogim trenerima smetao je, baš kao što će im smetati dve decenije kasnije, osećaj i atmosfera u gradu da ne smeju da dirnu u njega jer će tako dirnuti u samu srž onoga što je taj klub i u samo srce najvernije Curve. Otavio Bjanki oduzeo mu je čak i kapitensku traku, i da leta 1992. Romu nije uzeo Mister Vujadin Boškov, Đanini bi verovatno bio oteran iz kluba. Ovako, veliki srpski i jugoslovenski allenatore vratio je Princa u život.

Imao je i razloga, ne samo fudbalskog: kao što je Falkao bio tutor njemu, tako je sada Princ po nalogu Boškova dobio novi, možda i još važniji zadatak. Da pod svoje uzme jednog malog Rimljanina, koji je kao dete oblepio celu svoju sobu posterima Đaninija, koji je želeo da bude isto što i on, pa još i više. Koji se nije nadao, ili se možda baš nadao, da će postati drugi princ Rima...
“Moj idol je bio Đuzepe Đanini. Proučavao sam svaki njegov pokret i želeo da budem isti kao on”, pričao je Toti.

A onda, onda se dogodila nedelja, 6. mart 1994. Rimski derbi i Lacio kao domaćin. Čitava ta sezona bila je katastrofalna: Roma od početka decembra nije uspela da zabeleži niti jednu pobedu i bili su svega jedno mesto iznad zone ispadanja. Baklje su spustile tešku koprenu magle kada je Vinter već u šestom minutu umakao Siniši Mihajloviću, zavrnuo centaršut i tamo je, nepogrešivo, bio Bepe Sinjori. 

Sve je u vazduhu mirisalo na zlo, i kada je Balbo sa tri metra pogodio stativu, zaledila su se srca navijača Rome. No Giallorossi su imali svog aduta, mladi Toti navukao je dvojicu igrača na desnoj strani, poigrao se sa Negrom kao da je mator, ušao u šesnaesterac i iznudio penal. 

Princ se vratio tek te noći, posle povrede koja ga je mučila gotovo mesec dana, ali nije bilo sumnje da on mora da šutira.

Previše stegnuto, previše uplašeno, jako i skoro po zemlji, tek malo u levu stranu, Markeđanijevu desnu, i golman brani, i sa tribina se čuje “Serie B, Serie B”, Lacio pobeđuje sa 1:0, tada još freški predsednik, nadobudni i prebogati Franko Sensi, izlazi i daje izjavu koja je zabolela svakog zaljubljenika u klub.
“Ko god promaši tako važan penal, ne može da bude budućnost Rome”.

Đanini je, slomljenog srca, uradio još jedno dobro delo ili dva za svoj klub, protiv Zemanove Fođe je iste sezone sjajnim golom doneo izjednačenje i sačuvao Romu u Seriji A. Plakaće tada, plakaće i proleća 1996. kada postigne gol protiv Slavije iz Praga na Olimpiku, skine dres i optrči celu atletsku stazu, bile su to, baš kao i one na istom zdanju ravno dvadeset godina kasnije, suze radosnice i suze velike, teške, muške, olovne, jer Il Principe je znao da je vreme za rastanak.

Đuzepe Đanini toliko je voleo Romu da nije želeo da je drži kao taoca: mogao je, na svoje ime, na staru slavu, na huk sa tribina kad god bi “desetka” izašla iz tunela, mogao je da ostane u njoj i sa 33, i sa 39 godina, ali nije. 

Otišao je, znajući da ostavlja klub u dobrim rukama, znao je da će se prinčevska loza nastaviti prirodnim putem, valjda je i predosetio da će najnovija “desetka” uraditi nešto što njemu nije omogućeno, da će doneti skudeto, treći za Romu i drugi u kojem je, na ovaj ili onaj način, učestvovao prvi princ Rima.

Nemaju sve bajke sa prinčevima lep kraj, pa je nema ni ova. 

Đanini će provesti još tri sezone pokušavajući da igra fudbal, u Šturmu, pa u Napoliju, pa u Lećeu, i neće ići; taj odnos melanholije, sreće i tuge uništiće mu i oproštajnu utakmicu u Rominom dresu, pred 40.000 ljudi koji su došli na Olimpiko dan nakon što je Lacio osvojio čudnu titulu 2000, navijači su provalili na teren ne bi li dodirnuli svog princa, ima ta scena kada Đuzepe plače, u zagrljaju Bruna Kontija i Frančeska Totija, tri generacije legendi Rome, “Nije trebalo ovako da se završi”, jeca Đanini.

“Nije trebalo ovako da se završi”, bio bi refren koji bi opisao bilo koji drugi scenario sem onaj u kojem Toti odlazi onda kada hoće i kako hoće. 

Uz jednu veliku, nepremostivu razliku.

Đanini je nasledio Falkaa, Toti je nasledio Đaninija, a ko može da nasledi Totija? 

Za grad sa osam kraljeva, jednim baronom i dva ravnopravna princa, za istoriju i budućnost Rome, za stadion nad kojim lebdi dobri duh Nilsa Lidholma, to je mnogo veće pitanje od toga da li će Toti odigrati još jednu sezonu ili ne.

Samo, možda će se kao nekada odjednom, tek tako, pojaviti novi, deveti kralj?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Pratite MOZZART i na Vajberu