PRELAZZI: Privatizacija! Kako se toga niko nije setio...

Ima Boris Dežulović jednu crticu, nedavno objavljenu, o tome kako već deset godina neko malo-malo pa zamalo kupi Hajduk. Sjajni Splićanin – mada se kao svaki pravi hrvatski pisac i novinar morao pokazati i dokazati u Beogradu da bi dosegao zenit – naravno feralovski balansirajući na oštrici u kojoj se ozbiljna društvena kritika nečasno dodiruje sa sarkazmom, piše (da ne prepričavamo sad ima tog teksta svuda na netu, beše baš popularan diljem Balkana) o svim mutnim tipovima koji su dolazili da pazare ponos Dalmacije, samo da bi se ispostavilo da nisu imali ni da plate račun u poznatoj splitskoj kafani...

Baš kao i Dežulovićev Hajduk, i Zvezda i Partizan, nove mete neke nove privatizacije za koju su se prvi potpredsednik Vlade (u daljem tekstu PPV) Aleksandar Vučić i ministar Vanja Udovičić, zauvek slobodan od kapice (ali ne, spoznaće to uskoro, i od prljavih udaraca ispod vode) uhvatili pa ne puštaju, mnogo su više od klubova.

Oni su simbol, institucija, prva i poslednja odbrana i srpskog fudbala i beogradskog duha. I kao takvi, oni su svačiji, što znači da su ničiji...

Eno ih sada, kao pop-zvezde koje su nekada punile stadione, a sada nastupaju u zadimljenim krčmama na Ibarskoj magistrali; kao nekada najlepša gradska devojka koja je završila u četvrti crvenih fenjera, te ocvala i neugledna moli slučajne prolaznike da je makar pogledaju, a ovi beže glavom bez obzira; kao giganti rasuti po Rakovici, Boru, Zrenjaninu, Priboju, od kojih su ostale prazne hale, zarđali pogoni i bolna sećanja da se nekada živelo drugačije; kao automobil koji je udaran spreda i otpozadi, ukradeni su mu sicevi i polomljeni farovi, ali on se nekako taljiga, bez guma, samo na felnama...

I zato – privatizacija. Reč koja nam već duže od dve decenije visi kao Damoklov mač nad glavom – a mnoge je glave u Srbiji već posekao napunivši biroe za nezaposlene i narodne kuhinje – odjednom se pojavljuje kao spasonosno rešenje, koje će rešiti sve probleme ovdašnjeg fudbala i posrnulih giganata Zvezde i Partizana. (Tu su, valjda, i svi drugi klubovi, samo što nemaju toliki marketinško-glasački potencijal, pa PPV i bratija ne nalaze za shodno da ih prečesto pominju.)

Privatizacija mu dođe kao kad pokušavate da rešite neki problem, iako vam je rešenje sve vreme pred očima. Onda ga ugledate i lupite se po glavi: „Pa da! Al' sam glup! Kako se toga nisam setio...“

E tako je, otprilike, izgledalo te noći u Vladi Srbije. Nakon što je rešio dve-tri pljačke državnih firmi (pazite, neke od njih su čak bile i privatizovane!), pozvao Angelu Merkel da je pita za zdravlje, izvukao uši Ivici Dačiću (bez nekog posebnog razloga, rukovodeći se samo onom starom rečenicom Duška Radovića: „Tucite svoju decu – ako vi ne znate zašto ih bijete, oni znaju“), PPV je seo da natenane pročita sutrašnje novine, koje je kurir (sic!) doneo pravo iz štamparije, još tople i s opojnom aromom olova. Krenuo je PPV, kako i dolikuje, da lista otpozadi i nije mogao da veruje svojim naočarima na vrhu nosa. Zvezda i Partizan, pisalo je tamo, načisto su propali.

Kakav šok! U zemlji koja ide u Evropu, gde je on odlučio da je neumitno povede, dva njena simbola, stuba, oslonca, radost i tuga svekolikog naroda srpskog, tako da se ponašaju, to da mu urade... Was jetzt?, prošlo mu je kroz glavu dok je grozničavo prevrtao strane.

„Pa da! Privatizacija!“, lupio se po glavi PPV. „Kako se toga niko nije setio!“

I odmah je još jednom žvajznuo Ivicu Dačića, jer mu ovaj nikad nije rekao za privatizaciju, a sedeo je u toj Vladi i u ona davna vremena, o kojima ne treba ni pričati, pre PPV-ove ere.

Bio je to signal da iste one novine, koliko u beogradskim izdanjima tog dana, mučne priče o ispadanju u pretkvalifikacijama kvalifikacija zamene gromoglasnim najavama o moćnim stranim biznismenima spremnim da kupe dva simbola, dve institucije, te prve i poslednje odbrane i srpskog fudbala i beogradskog duha. Da ne budu onakvi, svačiji i ničiji...

Stigao je prebogati Tatar, zvali su PPV-a i njegovi dobri prijatelji Arapi, poslao je poruku Roman Abramovič („Kakva, bre, Premijer liga, braćo Srbi, moj san je oduvek bio da uzmem Zvezdu“), Kinezi su objavili da su prodavnice bofl-robe u stvari bile samo paravan za kupovinu Partizana. Javili se, pričalo se, i Ameri, oni što drže Arsenal ili Junajted, nije ni važno, samo ih je bilo strah od pravovernih ćiriličara sa „severa“ i „juga“, pa su ipak okrenuli metalik „jaguara“ negde kod ruševina generalštaba...

A narod kao narod, voli svoju Zvezdu i svoj Partizan, svoj Spartak i svoj Radnički, ne razume se mnogo u privatizaciju, sem da je to nešto što ostavlja bez posla i bez plate, ne pita mnogo ni ko, ni kako, ni po koju cenu, ni zašto su Zvezda i Partizan doživeli sudbinu firmi koje su prodavane za dinar. Samo mu je važno da gleda dobar fudbal.

Tako narod, slušajući PPV-a i listajući novine, odmah kolektivno zamisli: trese se mušema na centru renoviranog stadiona Ilham Alijev, Humska 1, 11000 Beograd. To Partizan igra četvrtfinale Lige šampiona, smeši se srpsko polufinale jer Zvezda u narednu sredu na Qatar Airways Areni igra revanš tamo s nekim Realom – a tamo su ih, u Madridu, tukli sa 3:1...

Sve to posmatra Aleksandar Vučić (ne, nije više PPV, sada je DPV – doživotni...) iz lože, s jedne strane mu prvi čovek Partizana (PČP) Đurić, s druge prvi potpredsednik Zvezde (PPZ) Čović. Uspeli smo, smeška se DPV, posmatrajući idilu u fudbalsko-nebeskoj zemlji...

Privatizacija! Kako se toga niko nije setio...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.