PRELAZZI: Prijatan boravak, Euzebio

Možda mu je u onoj staroj, crvenkastoj carta d'identita pisalo nešto drugo, recimo da potiče s Jadranske obale, iz Peskare, ali on je odrastao i formiran na severu.

Euzebio di Frančesko igrački će sazreti u Toskani, vrhunac će dosegnuti u šampionskoj ekipi Rome – mada vam niko neće zameriti ako ga se ne sećate baš do kraja; naposletku, tamo su bili Batistuta, Montela, Toti, Nakata, Samuel, Kafu, jedino od njega bio je stariji Aldair, možda i Zago? – ali Roma je bila tek zvezdani međuperiod na njegovoj krivoj učenja, kao mladića i kao veterana. U Pjaćenci.

Ono što će se zgoditi Barseloni na Olimpiku u utorak uveče bilo je toliko italijanski, podsetilo je na taktičke krletke kakve su nekada, u neponovljivo doba neprevaziđenog Kalča (može i obrnuto), umeli da postave najbolji treneri na planeti. A takvi su, da se ne lažemo, uvek dobijali krštenicu ili makar atest južno od Alpa...

I nigde drugde Euzebio di Frančesko nije mogao da postane toliki Italijan – u najlepšem smislu te reči, smislu okupanom vodom iz fontane u utorak oko ponoći, i zalivenom suzama onih dečaka na stadionu kada je u grotlu koloseuma na bok oboren Mesi – kao u timu koji je poznog 20. i ranog 21. veka bio bizarni, ali uspešni eksperiment, neka vrsta Atletik Bilbaa iz Emilija-Romanje... Pjaćenca za koju je igrao Euzebio di Frančesko, stameni i glasni, mada ne tehnički najpotkovaniji veznjak, uspevala je i po nekoliko sezona da se zadrži u Seriji A – onoj, ne možemo to dovoljno puta ponoviti, ONOJ Seriji A! – a da dugo, dugo, sve tamo do 2002. godine, kada će doći Matuzalem i Amauri, nisu imali nijednog jedinog stranca.

Samo Talijani, podsećao nas je u direktnim prenosima gotovo svakog vikenda i Nebojša Šofranac, u periodu kada su se i mnogo manji klubovi, obasuti novcem iz zlatnih slavina za koje se činilo da nikada neće presušiti (spoiler alert: presušile su), razbacivali parama i dovodili egzotična pojačanja na angro; pa opet se niko na stadionu Galeana, koji će se nešto kasnije prozvati po legendarnom predsedniku Leonardu Gariliju, nije naigrao fudbala.

Pjaćenca je bila najitalijanskiji tim i po imenima i po stilu igre, ali daleko od toga da su se, poput drugih oportunista koji bi se dohvatili vrha fudbalske piramide, oslanjali na 0:0 u gostima i 1:0 kući; ne bi to smeli sebi, uostalom, da dozvole ni zbog same etimologije.

Nije me put tamo još naneo, avaj, ali kažu da je lepa taman koliko joj kaže i ime: izvedeno od latinskog “placere”, Pjaćenca bi značilo nešto kao “prijatan boravak”. Pa, kad smo kod toga, zaželimo prijatan boravak u polufinalu Lige šampiona njenom voljenom usvojenom sinu, Euzebiju di Frančesku, jednom od najnadarenijih alenatorea u Italiji, što je dokazao godinama vodeći Sasuolo. I nije čudno što se Sasuolo nalazi svega stotinak kilometara dalje od Pjaćence, i nije neobično što je, da bi došao do Vučice, Di Frančesko morao odrasti sa “Vukovima”, kako je tradicionalni nadimak kluba u kojem će prvi put okusiti barut najboljeg evropskog fudbala.

Mi malo stariji ćemo se jarkocrvenih dresova – skroz crvenih, beše li, samo sa belim grbom? – sećati kao u nekom pomešanom kolažu, licitirati velikim imenima koja su ga navlačila, mada bez pomoći Gugla i Vikipedije sigurno ne bismo mogli da se zakunemo ko je tu kada tačno i s kim igrao.

Je li, uostalom, i previše važno dali je Euzebio di Frančesko baš delio svlačionicu sa veteranom Pjetrom Vjerhovodom, najbržim i najelegantnijim italijanskim defanzivcem pre Paola Maldinija, ako znamo da su njegovi puleni Manolas i Facio u utorak uveče igrali kao sin ukrajinskog soldata iz Crvene armije u najboljim danima?

Da li smeta ako sadašnji trener Rome jeste ili nije u maniru Enca Mareske ili Marka Markjonija nabacivao lopte legendarnom Dariju Hubneru onda kada je ovaj, u svojoj biće poslednjoj sezoni, dao jedno pet stotina golova u Seriji A, ako se duh Hubnera uvukao u Edina Džeka? Ali učinio je to, dotični, taman toliko da ostavi mesta drugim “pjaćentinima” kao što su, pazimo sada, gradska deca Filipo i Simone Inzagi, ili Nikola Kaća, ili Ruđero Riciteli, ili Alberto Đilardino? (Da, svi su oni, neko pre neko malo docnije, tresli mreže u Pjaćenci.) Zar je bitno je li Di Frančesko nekad na treningu iz zezanja šutirao na gol Masima Taibija, kada je Brazilac Alison izgledao toliko samouvereno kao da je odigrao skoro hiljadu zvaničnih mečeva, uz apendiks da neće kiksnuti nikad kao što je momak iz Palerma umeo?

Kakve ima veze, dakle, koliko je tačno utakmica u dva mandata odigrao Euzebio di Frančesko za Pjaćencu, a koliko za Romu, kada su na Olimpiku njegovi momci izgledali zaista kao vukovi kad namirišu krv i onda krenu redom: odvoje najslabiju kariku među uplašenim antilopama, prvo skrše njoj vrat...

Bio je to potpuno italijanski posao, zapečaćen defanzivnom britkošću koja je do bledila, a posle i do ludila, dovela najvećeg igrača današnjice.

I Spaletijeva Roma je, moramo priznati, igrala lep fudbal – a imali su još i Salaha! – a ona Rudija Garsije i samoubilački fudbal, ali pozadi nešto uporno nije štimalo. Di Frančeskova ekipa je mnogo čvršća, kompaktnija (a mislilo se da će im se Monćijeva prodaja Ridigera obiti o glavu!), toliko da jednog aprilskog dana Barseloni ne pruži ni pola čestite prilike.

I to sa mnogo manje resursa od jednog drugog južnjaka, Antonija Kontea...

No ima kod Di Frančeska, koji polako, baš poput Jirgena Klopa, sklapa kockice u mozaik što tek mnogo poizdaleka liči na završeni posao, a koji bi mogao da rezultira i Skudetom, kada se Juve najzad umori, kada Napoli najzad shvati da će biti baksuzan sve dok ne vrati stare argentinske dugove, ima kod njega jedna sjajna rečenica, kredo koji potcrtava napredak u odnosu na sve njegove učitelje, među kojima je Kapelo najvažniji. (I koliko bi samo u Rimu voleli da Euzebio emulira Fabija i donese titulu!)

“Taktika je važna, ali je duh još važniji.”

Taj će duh, potekao s obale Mare Adriatiko, ali oformljen na mnogo ozbiljnijem i okrutnijem severu, u autarhičnom sistemu kao što je Pjaćenca, gde se manjak ulaganja morao nadoknađivati, iz kola u kolo, emocijom, zajedništvom i pregalaštvom, biti ono što je udahnulo veru u Romine igrače.

Ili makar jednako koliko i zasluženo analiziranje taktičkih zamisli Euzebija di Frančeska zbog kojih je nadobudni Ernesto Valverde u četvrtfinalu Lige šampiona izgledao kao smušeni đak koji nije napisao domaći, pa bi najradije zapalio sa časa.

Nije prvi put da Di Frančesko izgleda kao profesor; upravo će on, kada je to malo ko očekivao, poljuljati nade Napolija u “Derbiju Sunca” na San Paolu. Eto, čak će i veliki Sari morati da traži neki jači duvan posle njega...

Raduje nas, više od svega, i direktni duel Euzebija di Frančeska i Jirgena Klopa.

Posebno jer, kad je već Antonio Konte odlučio da odmori čitavu ovu sezonu, momak iz Peskare, pardon, momak iz Pjaćence, starog hrama “italijanštine”, pokazuje koliko je živa struka na Apeninima.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images