PRELAZZI: Premijer liga, titula je kupljena (VIDEO)

Bilo je dobro te godine praviti se Englez: na Balkanu je buktao rat koji je svakodnevno odnosio živote, Majk Tajson je izašao iz zatvora i za jedan minut pospremio Pitera Meknilija na pod, vlast u Laburističkoj partiji spremao se polako da preuzme izvesni Entoni Čarls Bler (Entoni, jer zašto bismo, pobogu, tepali čoveku koji će sada da nam pošalje nekakav delivery unit jednako efikasno kao nekoć bombe), ali ništa od toga još nije bilo važno na Ostrvu, gde su zalet uzimala dva fenomena koja će obeležiti pop-kulturu s konca 20. i u prvoj deceniji 21. veka – Premijer liga i britpop.

Muzika je još i stizala u okrnjenu Jugoslaviju, mogla se naći na opskurnim televizijskim kanalima koji bi noću, umesto „snega“, emitovali MTV ili druge muzičke kanale (ko se danas seća Vive Zwei?), no engleski fudbal bio nam je još prilična nepoznanica i samo su srećnici sa satelitskim antenama i spremnošću da ishakerišu Ruperta Mardoka mogli da uživaju u čudesnoj Premijer ligi, koja je iz dana u dan obarala rekorde i postajala najjače prvenstvo na svetu.

I najluđe, jer baš te sezone Erik Kantona uleteće u prvi red tribine Selharst Parka i istorija dobija još jednu nezaboravnu fotografiju, priču koju će uz svetlost gigantskog monitora slušati vaši unuci.

Mi smo bili mimo sveta, eh, ionako smo se vazda sporo kačili za remorker planetarnih trendova, ali smo početkom devedesetih makar imali kakvo-takvo opravdanje: u ratu, nemaštini, sankcijama, u debelom zidu koji je čovečanstvo podiglo oko kužnih.

Vratimo se u Englesku. Te po njih srećne 1995. postojale su samo dve dileme: Oasis ili Blur i Mančester Junajted ili Arsenal (Liverpul se tada još nije oporavio od Grema Sunesa i izgnanstva iz Evrope; zlobnici bi rekli da se nije oporavio ni 2015. kada će talisman Stiven Džerard sa svoje tri ćerkice izaći da mu se, poslednji put u crvenom dresu, Kop pokloni); i simptomatično je što će baš maj 1995. doneti čudno razrešenje ovih pitanja koja su mučila milione fanova muzike i fudbala širom sveta.

Odgovor na prvo pitanje je, u stvari, oduvek bio Pulp, a posebno sredinom maja 1995. godine.

A drugo? Ni Junajted Aleksa Fergusona, koji je jurio treću uzastopnu titulu, i prosuo je jednog predugačkog popodneva na Apton Parku, pred Vest Hemom koji je po hiljaditi put pokazao da je klub s najsvetlijim obrazom na svetu, kada se 11 igrača grčevito brani od jednog Endija Kola, kao da im život zavisi od toga, a već su izborili opstanak; ne, ni Arsenal Džordža Grejama koji će usred sezone dobiti otkaz... Nego Blekbern.

I zanimljivo je kako su i Pulp i Blekbern ovih dana bili u centru pažnje javnosti naklonjene romantičnim i pomalo zaboravljenim pričama: svetski mediji danima razglabaju da li je sadašnja supruga grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa bila inspiracija za Džarvisovu „Common People“, izašlu 22. maja 1995, a na Bi-Bi-Siju je Keni Dalgliš, legendarni fudbaler Liverpula i menadžer Blekberna, tužno konstatovao kako priča poput Blekberna ne bi bila moguća u današnjem fudbalu.

Oni „common people“, obični ljudi, navijači nekog malenog kluba iz nevelikog (Blekbern ima jedva stotinu hiljada stanovnika), posle industrijske revolucije zapostavljenog grada, oni koji igraju bilijar dok im na požutelim prstima dogoreva cigareta, koji nikada nisu išli u školu, koji žive u socijalnim stanovima sa bubašvabama što gamižu po zidovima – ti ljudi, otprilike je rekao King Kenny, nikada više neće imati mogućnost da nađu utehu makar u proslavi titule, kao te čudesne 1995...

I zaista, kada danas nekome kažete da se između svih „arsenala”, „junajteda”, docnije i „čelsija” i „sitija”, među šampione Premijer lige, kao nepozvan samac na svadbu, ušunjao jedan Blekbern, to može zvučati uistinu kao priča dostojna onih najlepših kitnjastih biografija o fudbalskim pepeljugama i snovima koji se ostvaruju ako dovoljno snažno žmurite...

PRELAZZI: Najbolji napadač Premijer lige 

Samo što bi to bilo jednako daleko od istine koliko je Blekbern danas udaljen od Premijer lige.

Znam, i sami smo krivi za to – mislim na nas koji posvećeno, ma i povremeno, pišemo o fudbalu kakav je nekada umeo biti – i previše često damari nostalgije tumaraju nam kroz tekstove, matori smo, izvinite; toliko često, zapravo, da bi neki današnji klinac, koji samo po ovim redovima i nekvalitetnim YouTube klipovima može da pomisli da je fudbal nekada bila igra pravih muškaraca, a ovo je sad sprdnja, i da požali što nikada nije gledao, štatijaznam, Didijea Dešana na terenu (verujte, deco, niste mnogo propustili), ne znajući da je te iste sezone 1994. na 1995. u Premijer ligi bilo utakmica na kojima se ne bi okupilo ni deset hiljada duša...

Takav je slučaj i sa Blekbernom. Današnji komentatori videli su idealnu priliku da zarade koji klik na valu nostalgije i priči o jedinom „malom“ klubu koji se drznuo da praćkom pogodi divove posred čela, prenebregavajući činjenicu da između prve premijerligaške titule Čelsija ili Mančester Sitija i one koju su 1995. timu sa crvenom ružom Lankašira na grbu doneli Širer i Saton nema mnogo razlike.

Zapravo, svega tri godine pre proleća o kojem govorimo, Blekbern Rovers nalazio se u tadašnjoj Drugoj diviziji, igrao je na dotrajalom stadionu za koji je čak i igralište OFK Beograda na Karaburmi bilo velelepno zdanje, a opstanak u ligi bio je jedini cilj.

Onda je došao Džek Voker. Okej, njega od Romana Abramoviča, burazera onog „našeg“ Arapina ili od bradate gospode što drže Pari Sen Žermen, tih proračunatih biznismena ili tek milijarderskih zgubidana, odvaja jedna bitna stvar: ovaj čudesni tip, nejaki momčić ruku zamazanih od mašinskog ulja koji će postati jedan od najbogatijih Engleza, bio je ceo život potpuno lud za Blekbernom.

I kada je već zagrabio sedmu deceniju života, Voker je odlučio da svoje bogatstvo ne odnese na ahiret, već da ga nemilice potroši na fudbalski klub koji je obožavao (zar nije svaki pravi navijač makar jednom maštao o tome da dobije ogromne pare, nasledstvo, kladžu ili loto, pa da postane makar suvlasnik voljenog tima? Džentlmen Džek je samo redak primer da se to zaista i dešava)...

Za svega godinu-dve, Roversi Džeka Vokera srušili su sve moguće rekorde u transferima i da je tada Keni Dalgliš tražio od gazde da mu dovede Maradonu i vaskrsne Boba Kromptona, ovaj bi to i učinio; postojao je, priča se po Lankaširu sa setom i danas, samo jedan izuzetak, navodno je Keni bacio oko na markantnog, crnokosog Alžirca iz Bordoa o kojem je tada govorila čitava Evropa, na šta mu je Voker odbrusio: „Šta će ti taj Zinedin Zidan, kad imaš Tima Šervuda“...

Sadašnji menadžer Aston Vile, koji će uprkos šest komada dobijenih za vikend u Sautemptonu, ipak zadržati mesto kao spasilac broda izgubljenih duša sa Vila Parka, naravno, nije bio Zidanu ni do krampona, ali jeste bio važan šraf u tom neverovatnom timu.

Možda šrafovi i nisu bili toliko bitni – mada golman Flauers, te Berg, Le So, Bati, Pirs i Ripli nikako nisu za potcenjivanje – kada su napred bili Širer i Saton. Evo, i u ovom tekstu trenutka u kojem kakav mladac treba da žali što nečemu nije bio nazočan, to je lakoća postizanja golova verovatno najboljeg engleskog tandema devedesetih, ako ne i pre i posle toga.

Zvali su ih SAS (pristalice Liverpula tako će u jesen 2013. prozvati Suareza i Staridža, ali njima je nedostajao gutljaj iz kible na kraju balade), i ako je ikada postojao dobar trenutak da se upotrebi termin „telepatsko razumevanje”, on važi za njih: to kako su se Alan i Kris poznavali, to je na momente zaista izgledalo vanzemaljski, kao da su apsolutno u svakom trenutku znali ne gde se ovaj drugi nalazi, nego gde će biti u narednih dvadeset sekundi ili pet minuta.

Posledica je bila 46 golova koje su dali skupa, i možda je i pravično i pravedno što je to partnerstvo suštinski trajalo svega jednu sezonu, jer je legenda tako veća – već naredne, Saton će početi da vuče povrede, a posle toga Alan Širer, najbolji napadač Premijer lige svih vremena, osetiće zov rodne grude i otići kod Kevina Kigena u svoj, u njihov Njukasl.

Danas je, ravno 20 godina posle popodneva u kojem Blekbern gubi poslednju utakmicu na Enfildu, ali onda čeka rezultat iz istočnog Londona i počinje da slavi prvu titulu u osam decenija, i ravno 20 godina otkako se prvi put na MTV-ju zavrteo spot za „Common People“,  mnogo lakše zamisliti da neki bogataš poput Džeka Vokera uleti s milijardama i ispuni svoj dečački san – finansijski fer-plej je ionako samo fraza – samo što više na tribinama engleskih stadiona nema common people.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)