PRELAZZI: Predsednik sindikata potcenjenih fudbalera

Oni su kao zaboravljena petstodinarka koju pronađete u zimskoj jakni od prošle godine. Kao devojka iz četvrte gimnazijske klupe koja svoju lepotu uporno krije širokim majicama i naočarima sa staklima iz kolekcije „babina zimnica 1984“. Kao sin kojeg uporno terate na tenis, iako mali ima sve predispozicije da bude veliki košarkaš...

Takva je sudbina potcenjenih fudbalera. To su oni, u očima fudbalskih poklonika, neugledni i nepotrebni igrači, što prolaze kroz život i karijeru, a da ih niko nikada ne stavi na bilo koju top-listu, da se nijedan navijač ne zabrine ako su povređeni, da nijedan gledalac ne kaže „U, al' bi nam sad dobro došao onaj...“

Bilo ih je u skorašnjoj istoriji ove igre mnogo: od Dunge kojeg nisu voleli jer nije dovoljno Brazilac, preko Makelelea čiji se krvavi rad nije uklapao u viziju galaktičkih umetnika s loptom, do današnjih Busketsa, Maskerana, Tomasa Milera, ili kriminalno potcenjenog špica Miroslava Klozea, kojem ni dvostruko veći broj golova na svetskim prvenstvima ne bi pomogao da zadobije ljubav fudbalskog čovečanstva...

Ali jedan od njih ipak prednjači i nije nebitno što je baš Englez.

Englezi, znamo to dobro, umeju da ishajpuju svakog momka koji pokaže makar malo talenta ili makar da ume brzo da trči uz desnu liniju, i novija prošlost Premijer lige krcata je rajt-filipsima, džefersima, bentlijima, kerolima koji su vredeli milione funti, a nisu vredeli skoro ništa.

E njega su čak i oni uspeli da previde, da o njemu prave viceve, da samo prevrnu očima na njega... I da ga, u neku ruku, okrivljuju za posrtanja reprezentacije, koja polako prihvata svoju ulogu drugorazredne evropske ekipe.

Džejms Milner, novi igrač Liverpula, koji je na azijskoj turneji postigao i prvi gol u dresu kluba sa Enfilda, dečko je sa postera na kojem su engleski mediji i dostina navijača napisali „FAIL“.

Njegova karijera, započeta uz dosta halabuke kada je u dresu rodnog Lidsa postao najmlađi igrač u Premijer ligi a potom, koju sedmicu pre 17. rođendana, i najmlađi strelac u najjačem evropskom prvenstvu, vremenom je počela da liči na agoniju, njegova fudbalska odiseja postala je pesimističnija od dnevnika tinejdž-gotičarke koja farba sobu u crno...

O njegovom imidžu belodano govori i onaj profil na Tviteru koji ga parodira – zove se Boring James Milner i ima 430.000  pratilaca...

Priča o njegovim lošim stranama kulminirala je još na Evropskom prvenstvu 2012. godine. U utakmici protiv Ukrajine u grupi Milner je pretrčao čak 1,4 kilometra više nego bilo koji drugi fudbaler Engleske, ali je za punih 90 minuta uspeo da dodirne loptu svega – devet puta! Novinar uglednog Gardijana je Milnerov doprinos igri Albiona – suštinski, galopiranje poljanama Istočne Evrope bez ikakvog uticaja na igru – sažeo rečenicom: „On je kao tip koji čitavu noć pliva u olimpijskom bazenu, ne kapirajući uopšte da se oko njega igra vaterpolo utakmica“, i legenda o fudbaleru koji ume da trči i da se trudi, a ne ume ništa drugo, dobila je finalni čin.

Nekada je važila ona Gebelsova o hiljadu puta izgovorenoj laži, sada je dovoljna samo jedna poluinformacija i hiljadu hiljada retvitova, i svi će biti ubeđeni da taj momak uopšte ne zna fudbala.

A to bi ipak ostala laž. Jer iako retko ko u Engleskoj, a mimo nje još i manje – sem trenera, koji vole takve igrače: oni koji na svaku zamisao i svaku naredbu odgovaraju sa „Da, šefe“, a kada ne ide, trude se još više – ume da vidi koliko je Džejms koristan svakom timu, i da prepozna njegov potencijal da bude heroj iz senke, Milner je daleko od trkača sa nabudženom staminom.

Da, on može da trči celu utakmicu, i da posle utakmice istrči još jednu: radio je to toliko puta u Mančester Sitiju, kada su preplaćene zvezde gubile dah i dušu u drugoj polovini utakmice; no u isto vreme, on je pristojan tehničar sa fenomenalnim centaršutem i pasom – posebno onim pomalo ragbi-dodavanjem, u stranu, koje nije uvek milo navijačima, ali je neophodno za promenu strane, ritma, vizure – odličnim startom i fudbalskom inteligencijom prvog reda.

Iznad svega je požrtvovan, spreman da pusti krv i znoj za svoju ekipu i saigrače, i na taj način, bez spektakla, ali staloženošću i mentalnim sklopom koji mu ne dozvoljava da poklekne čak ni kada mu se ceo stadion smejulji, čak i kada samo on, od svih Sitijevih pokvarenih jabuka u pozlaćenoj vreći, ne dobije ponudu za produžetak ugovora, čak i tada čini druge oko sebe boljima.

Možda je Milner i sam kriv za svoj imidž, ne samo ponašanjem na terenu, koliko grbom na dresu: poslednjih pet godina proveo je u svetloplavom Mančester Sitija, i lako je zamisliti njega kao antitezu majstorima kao što su David Silva, Samir Nasri ili Kun Aguero. Oni umeju da zapale masu svojom elegancijom i maštom, Milner je ograničen na mlaki aplauz kad god napravi klizeći start...

U Liverpulu, koji u rubrici fantazista ima samo usamljenog Filipea Kutinja i pola noge Adama Lalane, Milner neće štrčati, neće izgledati kao magarac u ergeli lipicanera. To je njegova prilika.

I još: baš kao i Brendan Rodžers (i on ima svoj parodični Tviter nalog: Deluded Brendan), baš kao i Džordan Henderson, novi kapiten nad čijim umećem, značajem i podobnošću visi znak pitanja oštriji od samurajskog mača, i Milner, od kojeg crveni vernici očekuju da bude makar kao pola Dirka Kajta, ima mnogo toga da dokaže.

Ne sebi, jer je on sa sobom odavno načisto, već svima nama koji ne možemo ni da se foliramo da gledamo prijateljske utakmice, željno iščekujući početak Premijer lige.

Jer tamo, u najluđem ligaškom takmičenju na planeti, ona devojka iz četvrte klupe može začas posla da se pretvori u kraljicu mature...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)