PRELAZZI: Poslednji trik Harija Hudinija

Prva asocijacija na Harija Hudinija, iluzionistu i umetnika, jeste njegovo izbavljivanje iz nemogućih situacija. Bio bi u ludačkoj košulji, ruku vezanih na leđima, u sanduku na kojem se nalaze tri čelična lokota, neko iz publike bi došao i uverio se - da, da, sve je kako treba. A onda bi se u tom vodvilju podigla zavesa, na svega nekoliko sekundi i kada bi se spustila, Hari bi bio živ, nasmejan, i usledili bi aplauzi. 

“Kako je to moguće?”, pitali bi se oduševljeni posetioci. Neki od njih platili su dobre pare da vide šou. Ali mađioničar, zna se to, nikada ne otkriva svoje trikove. A čak i kad ga prozru, kada ga priteraju u zid, Hari bi negirao. 

Ne, nisam imao ključ sakriven u rukavu; nije me supruga poljubila i u usta stavila kartu za izlat iz ove situacije; ne, niste dobro videli, i to što mislite da ste videli, to je ono što sam ja želeo da vidite.

Takav je, samo na fudbalskom terenu, junak ove priče, crven u licu kao da se upravo oslobađa ispod nekih katanaca, potcenjen i u svojoj zemlji, a kamoli kod nas. Fudbalski Hari Hudini, tako su ga zvali, sve dok, pre neki dan, nije zaličilo da je potrošio i svoj poslednji trik.

Hari Rednap, jedan od najboljih engleskih trenera - mada će mu to retko ko priznati, valjda jer je u karijeri dosegao samo do “manjih” timova i do Totenhema koji se, uz sve simpatije, ne može nazvati velikim ni u jednom smislu (sem da je Danijel Levi velika škrtica?); mada bi i tamo bio dovoljan onaj Bejlov ples na “Meaci”, za 3:4 protiv Intera u Ligi šampiona, pa da mu se oda priznanje za šou - dobio je otkaz u zlosrećnom Birmingem Sitiju posle svega osam mečeva u ovoj sezoni Čempionšipa.

Jedna pobeda, jedan remi i niz poraza, zaključno sa kiksom kod kuće, 1:3 od Prestona, i čovek koji je prošle sezone spasao Birmingem sigurnog ispadanja (to je samo jedan od njegovih brojnih sličnih nastupa, zbog čega je na prvom mestu i upoređen sa šoumenom s početka dvadesetog veka), nakon što su kineski poslodavci bez razloga šutnuli Gerija Rouveta i još bezrazložnije trpeli nažalost nemoguću misiju Đanfranka Zole, ponovo je ostao bez posla.

Šutnut je, to je prava reč, svega dva sata posle meča, i samo pedesetak minuta posle konferencije za novinare na kojoj je pričao 19 minuta, uz prečesti refren:

“Šta može čovek da uradi? Stojiš tamo, ti si menadžer, ali šta možeš da uradiš? Šta iko može da uradi?”

Nije ni važno da li je Hari Rednap pričao o utakmici s Prestonom, ili o čitavom svom, bilo čijem, trenerskom pozivu ili je to bilo filozofiranje na temu života. 

Kao što nije važno što će sedamdesetogodišnjak verovatno otići u penziju, a da iza njega ostanu tek retki trofeji (mada ćemo čak i mi pamtiti FA kup sa Portsmutom i taj izlet Totenhema u Ligu šampiona) i samo pošalice: kad na sveti dan redakcije MOZZART Sporta, poslednje ure prelaznog roka, Harija novinari intervjuišu, uporno, kroz prozor automobila; kad toliko žarko želi da postane selektor Engleske, a ta grozna Fudbalska asocijacija da najplaćeniji, a najgori posao na svetu Roju Hodžsonu; kad ga poreznici Njenog veličanstva ukebaju zbog utaje, zajedno sa ortakom Milanom Mandarićem; kad ga prevare pa kupi skupcenog trkačkog konja i kladi se na njega, a taj konj nikada ne pobedi ni u jednoj trci...

A ima i ono kada Rednapov Vest Hem dovodi sada već zaboravljenog Portugalca Danija, čoveka koji je bio jednako zainteresovan za karijeru fotomodela kao i za onu fudbalsku (zbog čega će sa svega 27 godina otići u penziju). 

Bilo je to u doba prvobitnog “otvaranja” Engleza svetu, kada je Premijer liga jačala ne samo televizijski, novčano, sponzorski, već i na leđima sjajnih igrača, pre svega Italijana, koji su oplemenili dotad dosadne terene.

A Dani je bio lep. Baš lep. Koliko lep?
“On je toliko lep da ne znam da li da ga stavim u tim ili da ga po..bem”, kazao je tada Hari Rednap.

Još je važniji za čitavu priču o fudbalskom Hariju Hudiniju jedan od najboljih skrivenih detalja u istoriji engleskog fudbala i Vest Hem Junajteda, anegdota iz 1994. godine o tome da je Hari Rednap jednom, na sred utakmice, uveo momka sa tribine i pustio ga da igra.

Bilo je to na pripremnoj utakmici protiv Oksforda, i veliki navijač Vest Hema, sav pokriven tetovažama, po imenu Stiv Dejvis, celo poluvreme je dobacivao napadaču Liju Čepmenu da ne zna ništa. Na pauzi, prilikom odlaska do svlačionice, prišao mu je Hari Rednap.

“Oi! Znaš li ti, momak, da igraš fudbal ili samo da pričaš?”. Odveo ga je u svlačionicu, dao mu je dres, našao mu kopačke s pravim brojem i stavio ga u napad u drugom poluvremenu.

Čovek koji je bio zadužen za razglas na terenu Oksforda poslao je asistenta da pita Harija Rednapa ko mu je ovaj novi igrač.
“Sine, jesi li ti uopšte gledao Svetsko prvenstvo? Jesi li video Bugare kako igraju? (Bugarska reprezentacija je tog leta u Americi osvojila četvrto mesto, i svi smo navijali za njih, prim. aut.) E, pa ovo ti je veliki bugarski napadač Titišev...”

Stiv Dejvis je pola sata ranije pušio cigaretu i cevčio drugo pivo. A onda se, u 71. minutu, našao sam ispred gola Oksforda. Kurir iz Milton Kejnsa, koji je ceo život sanjao da zaigra za Vest Hem, šutnuo je tu loptu gotovo žmureći.

Ušla je u gol. 

Naravno da je ušla u gol, pa to je Hari Hudini! Rednap se okreće, gleda u nebo, a onda se zacenjuje od smeha.

Eto, zato je važan Hari Rednap. Ne kao veliki trener, sa jednim osvojenim FA kupom i jednom titulom menadžera godine Premijer lige (2010, sa Totenhemom). Ne ni kao veliki pedagog, koji će rukovoditi mitskom školom Vest Hema - on je igrao sa Bobijem Murom, on je znao šta je Vest Hem i njegova akademija - kada se na Aptonu ispili poslednja velika generacija, ona sa Kerikom, Džoom Kolom, Ferdinandom, Defoom, Džonom Terijem...

Jesmo li zaboravili nekog? Ah, da, tu je i mali Frenki Lampard; no on nije samo proizvod Vest Hemove sjajne pokretne trake; on je fudbaler u svom DNK, baš kao i njegov burazer Džejmi Rednap, jedan od “momaka u belim odelima” iz notorne generacije Liverpula koju su zvali “Spice Boys”. (Džejmi nikako da se otrese tog “monikera”: i dan-danas su tabloidi puni priča o njegovom privatnom životu, uključujući i stanje braka sa pop-zvezdom Luis Rednap). 

Jer Hari Rednap je teča Franka Lamparda, i da nije bilo Harija da mu da šansu, i da istrpi sve optužbe o nepotizmu, novija istorija Premijer lige, Čelsija, Engleske, bila bi daleko siromašnija.

Zato je, kao autentični engleski “gaffer” koji je ipak uspeo da se menja, koji je shvatao važnost i imidža, a ne samo lakta u salo i dugih lopti napred, bitan taj Kokni poganog jezika. Zato je neophodan Hari Rednap. 

Kroz sudbinu Harija Rednapa i ljudi oko njega tako se lako ogledaju i sve promene u engleskom društvu i engleskom fudbalu u poslednjih pola veka: od njegovog oca koji je bio radnik na londonskim dokovima, nedaleko od Aptona (mada je deda-Rednap navijao za Arsenal), do Harija koji sedamdesetih ne zarađuje dovoljno novca od fudbala da bi mogao da bude miran u penziji, pa preuzima Sijetl Saunderse u kratkotrajnoj NASL, jednoj od brojnih neuspelih preteča današnjih MLS.
“Jedino što je tata mogao bilo je da postane trener. Nije bilo drugih opcija. Fudbal je bio sve što zna”, ispričao je Džejmi Rednap.

To je hudinijevska skaska i o upornosti, o neodustajanju, o prevazilaženju fizičkih i svih drugih problema. Pa i tog lica o kojem bi mnogi ispod glasa pričali: Rednap je 1990. u Italiji, na putu do utakmice engleske reprezentacije, kao menadžer Bornmuta doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio čulo mirisa, ali je zato zaradio ožiljke i tik na licu. I nije odustao. Izbavio se, kao što će kasnije izbavljati svoje ekipe od ispadanja, i voditi ih u neke lepše sutone. (Jedini put kad to nije uspeo, bilo je sa Kvins Park Rendžersom 2014. Ali već je narednu sezonu Čempionšipa okončao pobedom u plej-ofu na Vembliju.)

I to je, na kraju, nerazumevanje sa onim prebogatim vlasnicima (u ovom slučaju Birmingem Sitija, ali to može biti bilo koji tim slične vlasničke strukture) koji bi hteli sve i hteli odmah, i koji misle da se velika iluzija može kupiti.

Ne, ona se vežba, stvara i živi, i ako pomislimo da je Hari Rednap odigrao svoj poslednji vodvilj, i da se iz ovoga neće izbaviti, mora da nismo dobro videli, a i to što mislimo da smo videli, to je ono što je on želeo da vidimo.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

Foto: Action Images.