PRELAZZI: Poslednji kralj slobodnih transfera

Omiljena zabava fudbalskih navijača koji su se uželeli dobrih vesti, menadžera koji unapred trljaju ruke, predsednika klubova koji unapred kaparišu nove jahte i vile, kao i neumornog novinara MOZZART Sporta Aleksandra Gligorića - prelazni rok, zvanično je počeo u Evropi.

Gotovo istog dana kada je startni pištolj dao znak za trku u kojojh se obrću milijarde, objavljeno je i da je Partizan opet uspeo da od transfera i ove sezone napravi veštinu nemogućeg, pošto su složili maltene pola novog tim isključivo od igrača čiji su ugovori istekli, i koji mogu da potraže nove livade za omiljenu cenu u srpskom fudbalu – „dž“.

PRATITE SVE TRANSFERE UŽIVO!

Ništa platežnija nije bila ni Crvena zvezda, te se u srpskom fudbalu, oličenju one rečenice „Kad je džabe, i sirće je slatko“, ponovo trgovalo polu-slepim mačkama u bušnom džaku, i to na veliko.

I nisu prvaci Srbije - i oni koji bi to opet hteli da budu - jedini koji vole fudbalere s titulom free, naravno. Ima, zaista, nečega u tim slobodnim igračima, još otkako je neugledni, dotad anonimni Belgijanac Žan-Mark Bosman, uz pomoć birokrata iz Evropske unije, srušio važeći pravni sistem fudbala.

Slobodni igrači, to je posebna sorta. Oni su kao novčanica koju slučajno pronađete na dnu džepa u starom kaputu, ili kao bonus koji vam šef uruči, a da se niste nadali... Eh, ponekad shvatite da je novčanici odavno istekao rok trajanja, a da ćete „nagradu“ u stvari vratiti duplo svojim znojem, ponekad i krvlju, ali to je rizik na koji, bilo iz nemaštine ili iz dobrog osećaja, klubovi širom sveta neštedimice pristaju.

Često je ono što se valja ispod tezge na fudbalskoj pijaci prilično kvarljiva roba, ali ne uvek.

A kada se desi suprotno, da za nula dinara, evra ili funti sterlinga dobijete prašnjavu lampu iz koje, slučajno li je protrljate, izlazi duh koji ispunjava najmanje tri želje, to je onda priča od koje navijačke Šeherezade umeju da naprave bajku bez prestanka.

Interneti su prepuni listi najboljih igrača koji su, bilo zbog kratkovidosti njihovih dotadašnjih klubova, bilo iz sopstvenih kaprica, bilo nekako slučajno – a slučajnosti su u fudbalu retke, ali predivne – dospeli u večiti panteon „bagatele“, dijamanata koji su se pojavili iz grafita i obasjali planetu.

Svi će se, naravno, na keca setiti Galijanija i njegovih čauša iz uprave Milana, koji su 2011. odlučili da, posle pune decenije, Andrea Pirlo nema više šta da ponudi Rosonerima. Maestro jeste vukao povredu čitave te sezone, a Maks Alegri uspeo je da osvoji titulu iako su ritam u sredini diktirali Gatuzo i Ambrozini – no moglo bi se reći da je iza raspomamljenog trilinga Ibrahimović - Robinjo - Pato mogao da igra i tandem Radovan Krivokapić - Milan Smiljanić, i opet bi Milan bio prvak – ali sudbina je imala još velikih planova za bradatog Mocarta i agilnog Đuzepea Marotu, koji je skupljanje svog naštimovanog crno-belog orkestra, sposobnog da godinama potom teroriše La Skalu, počeo od dirigenta.

Kucamo na vrata... Džej Džej Okoče

Nekada neprocenjive stvari mogu biti besplatne, pitajte Andreu Pirla, navijače Juventusa ili bilo kog zaljubljenog klipana...

Njihovi cimeri sa stadiona Đuzepe Meaca mogu da ih zezaju i sopstvenim uspesima: mada je Masimo Morati, Mediči modernog fudbala, imao mnogo kikseva u karijeri veleobrtnika na berzi, njegovo dovođenje Estebana Kambijasa – još jednog momka koji je bio previše ružan za legiju trolova među navijačima Real Madrida – za džabe u Inter jedan mu je od najboljih poteza.

Englezi će, naravno, pominjati prve vedete Čelsija novijeg doba, Ruda Gulita i Đanluku Vijalija, koji su Ostrvu pokazali da fudbal može da bude i lep, navijači Liverpula sa setom - a nisu li navijači Liverpula uvek setni? - će pominjati „dedicu“ Garija Mekalistera, a ostali će napisati još koji pasus o onoj toliko opevanoj sagi o Solu Kempbelu, koji se drznuo da iz Totenhema pređe u Arsenal, svega nekoliko sedmica pošto je depresivnim navijačima na Vajt Hart Lejnu obećao da će potpisati novi ugovor.

Kempbel je bio prirodni naslednik Tonija Adamsa, poslednji pazl u beležnici profesora Arsena Vengera koji će kompletirati kičmu za sezonu „Nepobedivih“ iz 2004. godine, i nije ni čudo što se mnogi ovih dana, kada Francuz i Arsenal deluju tako asertivno, pominju da bi Petr Čeh i Arturo Vidal mogli da budu Vengerov novi Sol...

Ali niko nikada nije doneo toliko radosti, lepote, ingenioznosti, čistog fudbalskog uživanja – i sve to, ponavljamo, za džabe - kao junak koji u ovu priču stupa tek sada, znajući koliko smo se uželeli njegovih poteza.

Ne, nije osvojio nijedan jedini klupski trofej kao igrač, nikada mu nije bio ni previše blizu, ali bio je toliko dobar da je, kako se našalio njegov trener, „debeli“ Sem Olardajs, imao dva imena; uspesi se, uostalom, kada prođe neko vreme, ne mere samo srebrninom i zlatom (ono ionako ume da potone) koliko decibelima koji bi zaglušili tribine, etar i satelite kad god bi on dotakao loptu.

Džej Džej Okoča, majstor koji je odsjaje Parka prinčeva i Monmartra zamenio sivim, industrijskim predgrađem Mančestera, Boltonom, napunivši po prvi put stadion Ribok...

Navijači su ga zvali „suvi genije“, komentatori „nigerijski Maradona“, novinari su se gušili da pronađu valjana poređenja za njegov hipnotički ples po terenu, za njegove projektile koje je odapinjao sa trideset, četrdeset metara pravo u rašlje, za torbu punu trikova kojima je čašćavao željni narod kao što deci deli slatkiše, ispunivši molbu fantastičnog urugvajskog pisca, nedavno preminulog, a zauvek besmrtnog Eduarda Galeana („Dajte jedan lep potez, za ime božje“).

Bilo je to, kad smo već kod poređenja, kao da se „Cirque de Soleil“ spustio u turobni Bolton i u svilu i kadifu optočio Premijer ligu. A to što je Okoča igrao u Olardajsovoj legiji ragbista i grubijana – N'Goti, Dejvis, Ivan Kampo, Nolan, Frandsen; okej, našao bi se tu i neki šmeker, poput Steliosa Janakopulosa – samo mu je davalo na značaju, samo je isticalo njegovu različitost...

Da, četiri od pet pokušaja driblinga ne bi prošlo, četiri od pet šuteva iz daljine završilo bi na pumpi ispod južne tribine, ali za ime božje, kad god bi se desio taj jedan-u-pet – kao gol protiv Vest Hema za opstanak u ligi; kao gol Oliveru Kanu u dresu Frankfurta, kada je jedno 17 minuta driblao čitavu odbranu i golmana u šesnaestercu; kao svaki put kada bi zarolao loptu, onda je preskočio, napravio fintu bokovima, pa opet, pa opet, sve dok bek ne dobije meningitis - to je bilo maltene orgazmičko iskustvo za svakog od nas koji smo gledali prenos, raširenih zenica.

Najmlađi član najbolje generacije u istoriji nigerijskog i afričkog fudbala, one koja je 1994. samo zbog nedovoljno snažne vudu-magije ostala i bez četvrftinala, mada su Finidi, Amunike, Amokači, Jekini, Džej Džej mogli i do krova sveta, i koja će svoj potencijal unekoliko ostvariti zlatom na Olimpijskim igrama 1996. (mada to zlato ima mnogo manju specifičnu težinu), bio je, nemojte se iznenaditi, uveliko zaslužan i za magiju jednog Ronaldinja.

Uplašeni Zuba je 2001. umalo poklekao pod pritiskom Pari Sen Žermena, i uveliko je razmišljao da prilagodi svoje brazilsko umeće tegobnim francuskim okršajima, ali ga je Džej Džej, tada već iskusni iluzionista, uzeo pod svoje, ubedio ga da nije njegovo samo da pobeđuje i da uzima novac, već da postoji šačica odabranih, ekipa fudbalskih osvetnika, koji su na ovu planetu poslati da šire osmehe i magiju, da uveseljavaju narod, da uživaju na terenu, čak i kad to nije efektno i efektivno...

Neka, zato, makar jedan od „slobodnjaka“ sa ovoletošnje pijace zaliči na Džej Džeja i fudbal će, s jeseni, biti mnogo lepša igra...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)