PRELAZZI: Poslednji kralj severa

Oprostiće mi fanovi serije “Game of Thrones” ako ih iznerviram svojim poređenjima, no moje se znanje o “Pesmi leda i vatre” crpi isključivo iz knjiga Džordža Martina. Na HBO-ov planetarni hit samo sam nezadovoljno frknuo već posle prve-druge epizode, i od tada ga ili ignorišem ili otvoreno prezirem, u zavisnosti od pomame koja vlada među mojim prijateljima. (Ponekad se zaista čini da je ta serija toliko obuzela Srbiju da se samo čeka da, kao Kasandra nekad, junaci dođu i prošetaju Tašmajdanskim parkom; pre toga možda valja napisati neku peticiju o zaštiti zmajeva.)

Na televiziji, koliko se dalo pročitati, narod severno od Zida, ona humanoidna bića za koja se mislilo da su nestala, zovu se “White Walkers”, Beli hodači, i izgledaju odvratno, kao kakva čudovišta. U Martinovim knjigama “Tuđini”, kako ih on naziva, opisani su kao čudna, ali prelepa, visoka i uzvišena stvorenja. Od njih se ponekad strepi, mada se uglavnom ignorišu, skoro da se ne veruje u njihovo postojanje.

Junaci današnje fudbalske priče ponekad se osećaju kao “Tuđini” u sopstvenoj zemlji. A njihov poslednji kralj, njihov Mens Rajder, zaboravljen je i gurnut u ćošak, eno ga kako se u toploj Barseloni i dalje oporavlja od srčanog udara, prebira uspomene i pita se da li će ikada doći vreme da narod sa Severa zavlada mnogo bogatijim, mnogo naprednijim Jugom.

U njegovoj i mašti brojnih poklonika kluba, crvena boja ponovo biva u modi, zeleno-bele štrafte i plave, skoro policijske uniforme, moraju da ustuknu, sa hladnog severa stiže kiša s mirisom okeana, nastupaju neki ljudi čudnih naglasaka, vraćaju se slavni dani prošlosti, kako već to sve ide...

MOZZART KVOTE
(4,30) Partik (3,45) Aberdin (1,80)

Ah, teško je nama ne-Tuđinima, nama Običnim hodačima, shvatiti sa čim sve moraju da žive navijači nekog kluba koji ne pripada Velikom Tandemu. Posebno ovih dana, kada Srbija - s pravom - živi u nekoj vrsti slatkaste euforije, koju ne mogu da pomute ni političke izjave ni primitivne uvrede određenih funkcionera, nije se lako saživeti sa onima koji s podozrenjem i tugom posmatraju duopol najvećih i najbogatijih...

A s tim mora, evo već tri decenije, da živi Aberdin. Ugledni klub sa severoistoka kontinentalne Škotske, osvajač četiri titule prvaka, sedam velikih i šest malih kupova, ali i jednog Kupa pobednika kupova - doneće im ga momak kojeg će kasnije prozvati Serom, a koji je u to doba, u svom gradu, još trošio jeftinija vina i imao manje crven nos - primoran je da trpi novi uzlet Seltika (sa Rodžersom oni možda još ne izgledaju kao u O'Nilovim danima, ali se mogu porediti sa najboljim Lenonovim) i nesputanu, uprkos finansijskim i inim problemima, popularnost Rendžersa. 

Moraju da zamišljaju prošlost, kad im već nije dozvoljeno da sanjaju budućnost. U prošlosti je sve tako lako i lepo: na blatnjavom terenu u Geteborgu Aberdin odlučnošću, snagom, kočopernošću ruši Real Madrid pod vođstvom Alfreda di Stefana (Realu je bilo stalo, s proleća 1983, da uzme KPK, ponajviše jer su na bilo koji evropski trofej čekali još od Hejsela i duela s Partizanom).

U sadašnjosti, medijski, ekonomski i svaki drugi teg je na strani Old Firma, dok se onome što sa gorštacima radi sjajni trener Derek Mekines, nekadašnji igrač Rendžersa koji je, čini se, i ove godine žrtvovao Evropu samo da proba da se potuče za titulu u meču mnogo neravnopravnijem od onog Mekgregora i Mejvedera, govori malo, ili već nikako.

Sve to je Ijan Džes video toliko puta, da ga više i ne nervira. Mada ima nekih njegovih prijatelja koji tvrde da je Ijan - da ne bude zabune, njegovo ime se piše Eoin, ali ovo je, tvrde mi poznavaoci, najpribližniji izgovor sa drevnog keltskog - pre skoro osam godina doživeo lakši srčani udar baš zato što je celog života patio zbog dominacije onih koji, govorio je, ne zaslužuju da budu toliko dominantni.

Ijan Džes je poslednji kralj na Severu, poslednji veliki igrač znamenitog fudbalskog kluba Aberdin - mada, ukoliko Adam Runi nastavi da neštedimice sipa golove, možda se kandiduje za tu kategoriju - mada za njega veliki broj ljudi, posebno oni koji devedesetih i ranog 21. veka nisu terali Championship Manager, uopšte i ne zna. 

Naravno da ne zna: koliko dobrih igrača i čudesnih sudbina prođe ispod radara samo zato što nikada ne nastupe u dresu dva najveća kluba? Zvali se oni Partizan i Zvezda ili Rendžers i Seltik, sasvim je svejedno...

Ali Sever... Sever pamti. 

Pamti ranu jesen 1991. kada Aberdin pobeđuje na Ajbroksu, a Džes savladava Endija Gorama. U inat Rendžersu, klubu koji ga je otpisao kao klinca, jer nije bio dovoljno talentovan. 

U inat njima slavi opet ispred Rendžersovih navijača pimplajući loptu, u polufinalu Liga kupa 1995. godine. Prilazi mu vedeta Rendžersa, Pol Gaskojn, i psuje mu sve redom. 

Dve nedelje kasnije, u prvenstvu se ponovo sastaju Rendžers i Aberdin. Gaza gleda Džesa koji se zagreva, okreće se saigraču Ijanu Fergusonu i govori mu:
“Samo ga navodi prema meni. Ima da mu slomim tu odvratnu nogu.”

Džes na to odgovara čudesnim golom, o kojem navijači Aberdina i dalje pričaju. Prošao je pored dva igrača, odapeo sa trideset metara šutinu pravo pod prečku. 

A Gaskojn je veći od svog besa, veći čovek od brojnih, manje problematičnih igrača. Zaustavlja Džesa i umesto da ga ponovo opsuje, kaže mu:
“Kakav gol, čoveče. Ti baš znaš lopte.” 

“Ni ti nisi loš”, odgovara mu, kroz osmeh, špic Aberdina...

Džes je strelac prvog gola u onome što se naziva Škotska premijer liga, a što je napravljeno po uzoru na starijeg polubrata iz Engleske. Za Aberdin, čiji je 11. igrač po broju nastupa, dao je 94 gola na 379 mečeva (jednu godinu devedesetih proveo je u Koventriju - iako su ga tražili Italijani, najupornije Parma - ali se brzo vratio. Karijeru će opet, kada Aberdin spadne na prosjački štap, nastaviti i okončati u Engleskoj). 

Kada je debitovao za škotski nacionalni tim, mnogi su novinari i navijači u njemu želeli da vide novog Kenija Dalgliša. Nažalost, ostao je sa svega dva gola na 18 mečeva, u godinama kada je Škotska kretala nizbrdicom kojoj se još ne vidi kraj.

Bio je klasični škotski špic, ne preterano visok ali zadrt i snažan, sa njuhom za gol i sa odličnim udarcem desnom nogom, zbog čega je postigao mnogo golova iz slobodnih udaraca. Pa ipak, njegov zaštitni znak nije bio u šesnaestercu, već negde na četrdeset metara od gola: tu bi se izvukao da primi loptu i onda bi se stuštio u atak; nekad bi dao loptu saigraču, mnogo češće bi probao sam da završi. Nekad bi uspeo, i to bi bilo spektakularno. Obično ne bi, ali bi svejedno zavredeo aplauze Pitodrija.

Dobra tehnika doneće mu nadimak koji su ljudi sa severa shvatali mrtvoozbiljno, dok su se južnije od Aberdinšira siti smejali. Pele iz Portsoja, po gradiću u kojem je rođen, nekih pedesetak kilometara severnije od Aberdina.

Tukao ga je glas da je pomalo lenj, da protiv “malih” timova ne daje sve od sebe, već se samo napali protiv Stare firme ili u Evropi, kao kada je na starom Dele Alpiju Aberdin oktobra 1993. vodio protiv Torina 2:0, uz jedan Ijanov gol, samo da bi Italijani okrenuli na 3:2; kasnije su slavili i u revanšu.

Sve to nije bilo toliko važno, jer je Džes bio poslednji odsjaj starih pehara, jedini igrač koji je mogao da postigne više golova od preskupo plaćenih zvezda Seltika i Rendžersa (posebno su se oni pod britanskom zastavom razbacivali novcem tih godina, zbog čega i dalje plaćaju kamatu). 

No kada se iz Engleske vratio kući, bio je to Aberdin koji više nije prepoznavao. Aberdin je skliznuo u novčane probleme, odrekao se i same pomisli da može da se tuče sa Old Firmom (kao 1993. kada su bili drugi na kraju sezone), a klubom su defilovali mediokriteti i u loži i na terenu.

Ijan Džes to nije mogao da podnese. Sve glasnije i sve javnije pričao je da klub i grad kao što je Aberdin ne smeju sebi da dozvole da se pomire sa sudbinom. Kritikovao je nedostatak ambicije, kritikovao je saigrače, svađao se sa menadžerima koji bi bili zadovoljni spasavanjem od ispadanja i u gostima uvek igrali na nulu, pa je na ružan način oteran iz dresa kojem je dao sve.

Pošto je “Kralj sa Severa” tu i tamo dužio neke druge radne knjižice, ne može se staviti u kategoriju Totija ili Džerarda; Džes je možda bio približniji Alanu Šireru, odricao se novca kad god je mogao, samo da bi njegovom voljenom klubu bilo bolje. Postao je i ostao kultni heroj Pitodrija i svih koji ne vole “blizanačku” ideologiju, a sa svakom godinom suše i sa sve žućim fotografijama s proslave titule prvaka ili osvajanja Kupa pobednika kupova, njegova zvezda je među poklonicima crvene boje bila sve snažnija. 

Da li bi Džes postigao više da je igrao u “većem” klubu? Gotovo izvesno. Ali bi to bila mnogo manje zanimljiva priča.

Ijan Džes se nakratko posvetio trenerskom pozivu, ali odiseja je morala da bude prekinuta: 2009. je doživeo i preživeo srčani i blaži moždani udar, u 38. godini. Prerano čak i za momka koji je znao da se potuče sa Polom Gaskojnom. Oporavio se, ali su mu lekari savetovali da se mane fudbala.

Danas se, kažu, taj Kralj sa Severa skrasio u Barseloni. Bavi se nekretninama i sunča se, nadoknađujući, valjda, sve one godine tamo gde je klima mnogo manje gostoljubiva. 

Ali, kada dođe subota popodne, ako ne uspe da uhvati avion do voljenog grada, on se smesti ispred televizora i navija za svoj Aberdin.

Tako će biti i ove subote, kada će Donsi pokušati da pobede Partik u gostima i da zadrže savršeni start sezone (3 od 3). 

Pa da, što da ne, dok se Seltik bude zabavljao u Evropi, pokušaju da probiju taj mentalni i medijski Zid, kao pravi Tuđini. Da makar smanje zaostatak za Seltikom, pošto su prošle godine ostali na “minus trideset”, kao drugoplasirani tim Premijeršipa, a onda, za godinu-dve, da jurišaju i na titulu, protiv tog ušuškanog, samozadovoljnog Juga.

Makar jednom čoveku u Barseloni bi napaćeno srce tada bilo na mestu.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
FOTO: Action Images.