PRELAZZI: Polja atenraja, radost, pivo i samo jedan gol - kako su Irci spasli Evropu

Scenario je bio već napisan. Dole na travi, tim u zelenom – skupina ne previše umešnih fajtera koji znojem i krvlju nadomešćuju tehniku – udarao je o zidove mnogo bolje ekipe, i samo se čekao odlučni udarac, neizbežan kao Sunce koje zalazi nad Smaragdnim ostrvom Svetog Patrika u Atlantskom okeanu.

A onda pesma počne. Prvo stidljivo, negde sa vrha tribine, da bi je, skoro pa nesvesno, prihvatao svaki navijač na stadionu.

Pesma govori o izvesnom Majklu, sredina je 19. veka, krompir od kojeg zavisi svaki Irac napala je neka čudna boljka i krompira nema, pa ljudi umiru, umiru i deca, umire milion ljudi, oni malo imućniji prodaju sve što imaju, ukrcavaju se na brodove i beže, mahom na Zapad, tamo oko Bostona, pa još dublje u Ameriku.

Majkl je ukrao kukuruz iz zaliha Čarlsa Edvarda Trevelijana, zapovednika dablinskog dvorca. Ukrao je kukuruz da bi njegova deca mogla da dočekaju novo jutro. Ukrao je, i sada je na brodu koji treba da krene u najveći kazamat na svetu, Australiju.

Njegova supruga, Meri, sluša poslednje reči od Majkla. Ništa nije važno, Meri, kada si slobodna. Slobodna od gladi i slobodna od britanske krune. Probao sam, Meri, ali su me uhvatili. I sada ti ništa drugo ne preostaje, voljena Meri, nego da podigneš naše dete da bude dostojanstveno i pošteno. 

Ta je pesma, o poljima Atenraja, toliko potresna i toliko velika da biste se mogli zakleti da ju je napisao narod, neki nepoznati, lutajući irski guslar; ali ne, nastala je relativno kasno, sedamdesetih, sročio ju je moderni pevač Pit St. Džon, no ona se otela kontroli, kao sva velika muzička dela otpočela sopstveni život, onaj u kojem postaje simbol irskog fudbalskog tima, koji dole na širokom polju Lila, sa snovima i sa pesmama koje se pevaju, pokušava da pobedi veliku Italiju – oslabljenu, te noći, ali uvek veliku – i odloži povratak doma.

Bilo je tako i pre četiri godine, kada je Đovani Trapatoni odveo Irce u Poljsku, taj prvi deo ovog filma, kada nastaje jedan od onih snimaka koji ti daju veru u život i fudbal, koji dokazuju da stvarno nije sve u rezultatu.

Da bi prošla dalje, Irska mora da pobedi moćnu Španiju, svetskog prvaka, nakon što ih je sa 3:1 oduvala Hrvatska u prvom meču. Ako zvuči nemoguće, to je zato što stvarno jeste, i svetski prvak vodi sa jedan, dva, tri, četiri nula, kada u 84. minutu pesma počne. Prvo stidljivo, negde sa vrha tribine, da bi je, skoro pa nesvesno, prihvatao svaki navijač na stadionu.

Kako su samo generalno prevrtljivi fudbalski navijači! Dovoljno je da njihov tim krene da gubi, pa da većina okrene leđa, pojave se one tužne prazne stolice na "istoku" i "zapadu" stadiona, mnogi opsuju fudbalera u kojeg su se do pre samo minut-dva kleli.

Ne i Irci. Bio je 85. minut u Lilu, Ves Hulahan je maločas promašio šansu jedan na jedan sa Salvatoreom Siriguom, Republika Irska je i najvećim optimistima delovala počišćeno sa prvenstva, dobro, neko će reći, nisu ni zaslužili jer nije to, da se ne lažemo, neki fudbal - mnogo trčanja i glavometa, premalo dodavanja i zrelih šansi – bio je 85. minut i ponovo se začula ta pesma, da pokaže da nije sve u rezultatu, Majkl, tebe su odneli kao što su odneli nas iz Francuske, sada su tu tuga i usamljenost na zelenim poljima Lila, a mogle su biti ptice u slobodnom letu, i šta nam drugo preostaje nego da kao Meri čekamo i nadamo se i molimo se da će se čudo ipak desiti.

Videli ste već taj gol, Robi Brejdi je spakovao sjajan centaršut iza Sirigua, Italijani se nisu previše ni rastužili, Điđi Bufon je i pre poslednjeg zvižduka pohitao da zagrli te sjajne, borbene Irce, Roj Kin i Antonio Konte su namignuli jedan drugom, setivši se svih bitki koje su prošli zajedno, mada na suprotnim stranama, ali ni oni, ni Martin O'Nil, ni pomalo nezadovoljni kapiten Robi Kin, oni stvarno nisu toliko važni, niti su tema ovog teksta.

Nema u njemu mesta taktici, analizi, kombinatorici. Samo nepatvorenoj ljubavi koja je ulepšala ceo jun.

Možda ćete reći da je i okej da prave zvezde turnira zbog kojeg mnogi prevrću očima, što zbog sistema, što zbog razvodnjenosti kvaliteta, ne budu fudbaleri; da je okej da to budu navijači, pa još tima koji ne pretenduje na visok plasman. Ima i toga, ali najlepša priča Evropskog prvenstva sigurno su ti ljudi sposobni da "Fields of Athenry" – jer to je ta, najlepša od svih fudbalskih pesama nacionalnih timova – pevaju iz grla, mozga i želuca čak i kada se čini da je sve gotovo.

Pa onda one slike i snimci – Irci pevaju “Twinkle twinkle little star” bebi u prevozu, Irci menjaju točak nekim lokalcima, Irci se udvaraju devojci na trgu, Irci skupljaju smeće za sobom, Irci se zezaju s francuskom policijom toliko dobro da i francuska policija počinje da se zeza s njima; i najviše, Irci na stadionu izvode “Fields of Athenry” sa nadom i van stadiona “Please don't take me home” sa pivom u rukama – da se nasmeješ i da se naježiš...

Nisu takvi Irci bili potrebni samo ovakvom Evropskom prvenstvu da mu daju šmek koji je nedostajao na terenu; stvari su, da znate, mnogo važnije.

Takvi Irci su bili potrebni ovakvoj Evropi, umornoj i poniženoj, uplašenoj od terorizma, bombi, mrkih pogleda, uplašenoj od drugačijeg, u mesecu u kojem jedna od njenih najvećih država bira da li će izaći iz Unije i efektivno odsvirati posmrtni marš ideji o jedinstvu i tome da smo svi isti u svojoj različitosti.

Radost, ona najzaraznija, da ofarba turobne ulice gradova, da izazove osmeh penzioneru i devojci koja žuri na posao, da fudbal podseti da nije sve u rezultatu, da nije sve ni u igri, da ništa ne vredi ako se dobro ne provodite, kakav god da je rezultat bio, a timu koji pratite da udahne još onih deset odsto snage kada osete da su tribine složno uz njih, ma šta da se desi, dok god ovi dole na travi daju sve od sebe...

Samo vi trčite i znojite se, govori to more momaka i devojaka u zelenom, a mi ćemo obaviti svoj deo posla, bilo da nam servirate agoniju ili euforiju.

U čemu je tajna? Kako su Irci postali najbolji ambasadori svoje zemlje, i to u doba kada nas neki podsećaju da je huliganizam i dalje kul, kada se na ulicama francuskih gradova sukobljava stara engleska garda tetoviranih jobova sa napaljenim klerofašistima sa Istoka, sirova protestantska snaga protiv pravoslavne teretane?

Nije do fudbala, sigurno: svega godinu dana nakon što je Republika Irska poslednji put na velikom takmičenju savladala Italiju sa 1:0 – na Mundijalu 1994, u onoj čudesnoj grupi u kojoj su sva četiri tima završila sa po četiri boda i “nultom” gol razlikom – generacija Džona Oldridža, Endija Taunzenda i Džona Šeridana dotakla je dno. U Lihtenštajnu su odigrali 0:0, smejala im se čitava Evropa.

Bio je to, kakve li ironije, trenutak u kojem će se roditi legenda o irskim navijačima. Svesni tek tada koliko fudbal može da donese boli, Irci su je spakovali u ponos, koji će jačati sa svakim narednim neuspehom, sa svakim čovekom koji bi ih izbacio sa velikog turnira, od Gorana Stavrevskog 1999. do Tijerija Anrija 2009.

A njemu će(mo) se vratiti...

Nema uspeha i nema prečica, shvatili su tada Irci, ali ima zdravog nacionalizma – onog kada toliko voliš svoju zemlju da želiš da je svi zavole, pa se tako i ponašaš gde god da odeš i koga god primaš u goste – lojalnosti i piva i pesama... Ima ponosa, karaktera i poštenja na tribinama, pa mora da ih bude i dole na terenu.

Kada imate to, onda vam, kao što je svojevremeno primetio jedan irski novinar, Kevin Kilbejn ponekad zaista zaliči na Zinedina Zidana, Pol Mekšejn na Lea Mesija, a Šejn Long na Levandovskog...

Samo jedan gorak utisak ostavlja fešta koju iz dana u dan, iz grada u grad, iz prenosa u prenos, serviraju irski navijači. Hoćemo li mi, odavde, ikada biti makar malo Irci?

Nije da to nema temelje: Srbi i Kelti, kažu, imaju mnogo toga zajedničkog – ludi su za fudbalom, piju kao da sutra ne postoji, vole i dobru klopu, i da se druže i izlaze, vole svoje narodne pesme... Nerviraju ih veliki narodi, za koje smatraju da žele da ih porobe i zatru im identitet. Posebno su im mrski Englezi. Uz to, pate od neizlečive mitomanije, pa tako svoje najveće istorijske poraze uzdižu na pijedestal i doživljavaju kao pobede.

Neke lingvističke studije kažu da Srbi i Kelti imaju barem 4.000 zajedničkih reči, koje su ili istovetne ili makar podsećaju jedne na druge (krv, gunj, gozba...). I tekstovi njihovih najpoznatijih epova dobrano liče na srpske – nesrećna ljubav, izdaja, nepravda i šta je sve čovek spreman da uradi za svoj narod... Uoči jedne velike bitke sa brojčano nadmoćnim Englezima, pripoveda se u jednom epu, junaci kreću u boj zaklinjući se da će život dati za slobodu zlatnu, jer “više vole carstvo nebesko”... Koliko samo to liči na zakletvu vitezova kneza Lazara?

I koliko smo samo daleko od radosti, sreće i lojalnosti koju Irci osećaju prema svom nacionalnom timu, čak i kad ih zatre jedan Lihtenštajn, a kamoli Španija...

Ništa lepše, ponavljamo do dosađivanja, nije moglo da se desi Evropi ovog juna od irskih navijača, i ništa lepše nije moglo da se desi ovom prvenstvu od prolaza Republike Irske u osminu finala.

A tamo, da se makar malo okrenemo fudbalu, tamo će imati šta da dokažu i neke račune da izravnaju. Među svim tim porazima koji su oblikovali irski fudbal i njihove pristalice, jedan posebno boli, do danas, kao rana na nezgodnom mestu koju nehotice počešete i ona nikako da zaraste.

Jer Irci umeju da gube, ali ne umeju da gube nepošteno.

Igrao se novembra 2009. revanš baraža za odlazak na Svetsko prvenstvo, penali su bili na pomolu jer je Robi Kin doveo Irce u vođstvo u Sen Deniju (prvi meč završen je 0:1, Anelka), kada je Tijeri Anri primio centaršut i ne jednom, nego dva puta – klasična “nošena” iz odbojke – centrirao Viljemu Galasu, “Le Hand of God”, nazvaće to, i Irska legendarnog Đovanija Trapatonija potopljena je protiv pravila, i protiv morala.

Anri se navodno kasnije pokajao, uostalom, priznao je Ričardu Danu da jeste igrao rukom – što su videli svi Irci, svi Francuzi, ceo stadion i pola čovečanstva, svi sem ijednog sudije iz ekipe Šveđanina Martina Hansona – Irci su se žalili FIFA, tamošnja Vlada (koja se na irskom jeziku zove “Rialtas na hÉireann”) pitala je da li može utakmica da se igra ponovo, jok, ništa nije vredelo, ko je još u FIFA čuo za fer-plej, sem na reklamama...

U nedelju, u 15 časova, Irska će u Lionu tražiti iskupljenje i osvetu. Francuska je domaćin, Francuska je jača, Francuska tek treba da počne da igra fudbal, a Irci su u tom pogledu limitirani.

Samo jednu stvar svi zaboravljaju: za razliku od onog sudbonosnog susreta, kada je skoro ceo stadion bio u plavom, ovog leta u Lion stiže zelena armija veselih, duhovitih pijanaca. Da dâ tih 10 ili 100 odsto više svojim pulenima, da kolektivno dune iz pluća kako bi šut Pajea promenio pravac, u da u 85. minutu, možda kod nula-nula, prizove Majkla i snove koje treba sanjati i pesme koje treba pevati, tamo daleko na poljima Atenraja.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.