PRELAZZI: Pamela Anderson me je pitala...

Da ima nešto drugačije u tom Nikšiću saznao sam još u porodici, kao mali. Moja mama, Beograđanka, nikada do nije uspela da se navikne na grad u kojem smo živeli, Podgoricu, ali je zato obožavala Nikšić. Svakog jutra je putovala na posao iz Podgorice, dolinom Zete, pored Ostroga, do Nikšića, i redovno je odbijala čak i bolje plaćene pozicije u preduzeću, samo da bi se i dalje družila sa tim gradom.

Nikšić je, na čudni i na svaki drugi način, bio i do prerane smrti ostao njen drugi grad, jednako voljen koliko i onaj u kojem je rođena i odrasla...

Kasnije ću i sam saznavati štošta o površinski najvećoj crnogorskoj opštini: prvo o pivu, onoliko reklamiranom, pa o Željezari, pa rudniku boksita koji je prašnjavim, kafenim vagonima vučenih dizel-mašinom slao crvenu rudu za Kombinat aluminijuma u negdašnjem Titogradu.

I pre svega o čuvenim nikšićkim boemima i bardovima: Vito Nikolić, pesnik čijim smo se stihovima pomagali kada smo se udvarali prvim devojčicama (još ako su se zvale Sonja, ih!); Miladin Šobić, tankoćutni trubadur koji je zaćutao iznenada i ostavio nam setne pesme i nežnu akustaru, miris ulice Svetozara Markovića kod kućnog broja 39 i jedan džemper za vinograd; Veljko Mandić, legendarni epizodista jugoslovenskog filma, onaj čovek grubog, rošavog lica, ali pitomih očiju koji u “Maratoncima” izgovara “Sek'o bih ga mesec dana!”, a u “Ljepoti poroka” kultnu “Šta ćeš, sudbina, moj tata”; ili koloritni pisac i pesnik, vrsni poznavalac balkanske kafanologije, Slobodan Vujačić...

U takvom gradu, okupanom penom iz krigle natočene podno Trebjese, prvom urbanom centru u kojem će nastajati autentične crnogorske inačice rokenrola i panka, nije mogao da potekne drugačiji fudbal, pomalo boemski, skroz rokenrol, i nisu mogli nego da budu drugačiji fudbaleri koji će proneti njegovu slavu: od rasnog Zvezdinog golgetera Vojina Lazarevića, koji je na Marakani umeo da da i četiri gola kao od šale, preko Momira Bakrača ili opet Zvezdinog, pouzdanog beka Miodraga Krivokapića, do čoveka kojeg će cela Jugoslavija znati po imenu i po vernosti Sutjesci, Brajana Nenezića i njegovog dugogodišnjeg saborca i saigrača Nikole Rakojevića, pa sve do poslednjeg pravog jugoslovenskog špica, Mirka Vučinića, čiji je i sam pomen ovog leta kod navijača Crvene zvezde izazivao zastoj rada pluća.

Za Sutjesku – koja će to ime dobiti nakon što dobar deo momaka koji su za nju igrali pogine u čuvenoj bici protiv fašističkog okupatora, Operaciji “Švarc”, pod vođstvom još jednog Nikšićanina, heroja Save Kovačevića – su naravno znali svi, po onih nekoliko sezona koje će, uglavnom boreći se za opstanak, provesti u Prvoj ligi one velike Jugoslavije, i po tome što je Nikšić bio jedno od najtežih gostovanja; ne toliko za igrače koliko za navijače.

I još se među pionirima navijačkog pokreta u nas prepričavaju dolasci i prolasci kroz Nikšić s kraja osamdesetih...

Ali bio je tamo mnogo manji a mnogo važniji, mnogo neuspešniji a mnogo iskreniji, mnogo nepoznatiji a neophodniji klub. FK Čelik, osnovan deceniju i kusur posle rata, kao fabrički tim Željezare “Boris Kidrič” i njenih sindikalaca, kao mlađi brat velike, već tada etablirane Sutjeske. Čak mu je i stadion tik uz Sutjeskin.

Znate sigurno takve klubove, imate ih valjda u svojim gradovima, ma odakle da ste, onaj vredni rasadnik talenata za koji se igra zbog slave i radosti fudbala i za koji se navija iz štosa. Sa fudbalerima koji bi bili boemi i sa boemima koji bi postajali fudbaleri, timovi koji se ponose svojim amaterizmom i izvlače najbolje iz njega: radost igre, nepatvorenu ljubav prema fudbalu, lepotu koja bi ustuknula ako bi se pojavio pritisak rezultata.

Danas se to popularno zove “Against modern football”, nekada se zvalo samo “fudbal”...

Nije da Čelik, da mu se vratimo, nije imao svojih uspona i rezultata za pamćenje. Već krajem šezdesetih, uspeli su da uđu u ondašnju Drugu saveznu ligu SFR Jugoslavije, i među više od stotinu, možda i više od 150 klubova koji su se ikada pojavili u tom rangu, eno Čelika na  večnoj listi, četvrti-peti otpozadi, četiri pobede, šest nerešenih i dvadeset poraza u jedinoj sezoni među “pravim klubovima” (mada na toj listi ima i opskurnih imena kao što su Sparta iz Belog Manastira, KF Ramiz Sadiku iz Prištine, Radnički Hadžići ili Tikveš Kavadarci).

I to je za pamćenje i za ponos, ponavljamo, jer je ovo još priča o jednom drugom, romantičnom vremenu, pre nego što nas, u životu i u tekstu, prekrije neoprana, usmrdela plahta svakodnevice...

Godine su prolazile, Čelik je stvarao igrače i uživao u svojoj drugačijosti, a u novom milenijumu će dobiti novi zamajac i novi vetar u leđa: negde na prelazu vekova, u gradu je osnovana i navijačka grupa Čelika, po imenu FAP Mašina, jedna od onih tribina kakvih bolno nedostaje Balkanu, pa i šire: nepolitička, anacionalna i nadnacionalna (ako alkoholizam nije nacionalnost?), nehuliganska, supkulturna, autentična, (samo)ironična, sa blagim koketiranjem sa progresivnim društvenim pokretima ili komunističkim herojima.

FAP Mašina biće, ukratko, nešto nalik navijačima St. Paulija, čije se zastave mogu videti na pank koncertima, samo mnogo pijanija, valjda.

Muzika se ne pominje slučajno: sa kultnim nikšićkim bendom DST navijači Čelika snimiće navijački pank album “Nedoderi”, sa nosećom pesmom čiji su stihovi otkrivali o kakvim se duhovitim likovima radi (“Pamela Anderson me je pitala/Da li volim je/Ja joj kažem ne/Ja volim Čelika”).

Tek godinama kasnije, recimo, pojaviće se Grupa JNA na istom tragu, bolje producirana i popularnija ali, ipak, ne, kako vidimo, do kraja originalna, a i ove stihove će vi poželeti da ukradu...

Nezavisnost Crne Gore donela je novo deljenje sve tanjeg i štihovima siromašnijeg fudbalskog špila na ovim prostorima, i Čelik se snašao; mada bi, ispostaviće se, ova rečenica ipak trebalo da glasi “Čelik se, nažalost, snašao”.

Jeste se tim iz Nikšića probio u Prvu ligu Crne Gore 2012. i jeste ušao u finale kupa, jeste izašao i u Evropu i to u dva navrata, ali mnogi bi rekli da je tada jedna ideja izdana i da je Čeliku presuđeno.

Klub je dopao kandži nekog bahatog lokalnog šerifa, koji je češće po medijima bio na stranama crne hronike i privrednog kriminala nego kao mecena sporta, i na stadionu Željezare, pred očima FAP Mašine, počele su da se događaju čudne stvari.

Od kluba koji je služio kao igralište za talentovanu decu, odskočna daska i prva fudbalska i životna škola, postao je poprište mutivoda: sve je kulminiralo baš na tim izletima u Evropu koji se, garant, i dalje vrte kada na Jutjubu ukucate “najsmešnije nameštaljke”.

Od Metalurga iz Donjecka izgubili su 0:7 u gostima (tada će se Čelik pojaviti i u najvažnijim svetskim medijima, kao bizarna vest dana, pošto je i Bi-Bi-Siju i Gardijanu bila zanimljiva storija o autobuskom putešestviju od četrdesetak sati samo zarad jedne utakmice, što će gazda pravdati nedostatkom sredstava, naravno).

Naredne godine, leta 2013, biće još gore, pošto će veliki Honved iz Male Pešte u dvomeču tući Čelik sa 13:1 ukupno, po setovima 4:1 i 9:0. I opet su igrači izgledali kao da tu nisu bila čista posla, i verovatno i nisu, dok je neko negde, u Singapuru, Beogradu ili Budvi, svejedno, trljao ruke i brojao zarađene evre.

Bilo je to više od rasprodaje ugleda, bilo je to negiranje svega što je Čelik i što su, preneseno, svi ti mali gradski klubovi koji budu prelak plen mešetarima i mafijašima.

Pomislite, poređenja radi, na današnji Obilić, koji više ne postoji: da nije bilo Arkana, i danas bi Obilić trajao i bio jedna od tih dragih gradskih institucija, posebno kao jedini klub sa Vračara – iako na tromeđi sa Zvezdarom i Voždovcem – ili na OFK Zvezdaru, na stari Železnik sa “Malog Poljuda”... Svi ti timovi koji su se ponosili što za njih igraju momci iz kraja, frajeri kojima nije bilo teško da trolejbusom ili tramvajem putuju na utakmice, sa nekoliko desetina ili stotina navijača što bi semenkama gađalo pomoćnog sudiju i posle utakmice sa ekipom išli zagrljeni na pivo.

Sa prelaskom na “elitnu" scenu, instant ekipe su postajali samo klubovi koji fudbal igraju na livadama, na čije su utakmice dolazile tetke i stričevi igrača, a glavni cilj nije bio osvajanje trofeja, već kratkoročna zarada na transferima i zadovoljenje sujete gazdama tih prvoligaša “za jedno leto”. Svi su potrošeni i prodati budzašto, i danas ili ne postoje ili nemaju imidž kakav su imali pre kokuznih vremena.

Mnogi bi, dakle, kazali da je Čelik umro već tada, kada je poslednji simbol urbanog, boemskog Nikšića podigao ruke i predao se tipovima sa pancirima, ali zvanično mu je – i tu dolazimo do današnjice – trebalo biti presuđeno krajem jula, sada pred početak takmičenja u Drugoj ligi u koju su se plasirali posle jedne sezone u najnižem rangu.

Finansijer je digao ruke, opština, da citiramo Gorana Bregovića, “nema tu interesa” da pomaže, i ličilo je da je, posle skoro šest decenija viceva i možda lošeg, ali divnog fudbala svemu došao kraj...

Samo što, srećom, još postoje entuzijasti, još ima onih koji žele status quo ante, i spremni su da založe ime i obraz da spasu nešto što se mora spasiti.

Grupa poštovalaca, pre svega fudbala, pa Nikšića, pa tek na kraju Čelika, u kojoj je i naš kolega, vrsni crnogorski sportski novinar Vlado Perović, čovek koji je izreklamirao i progurao više talentovane dece nego što podnose serveri Jutjuba, pokrenula je ovih dana akciju pomoći Čeliku.

Pozvali su sve, kako bi se to kazalo “ljude dobre volje”, zaljubljenike u fudbal, da pomognu po principu ko koliko može, u očajničkom, no plemenitom, potrebnom i nadamo se uspešnom, pokušaju da se održe ime i imidž kluba i da on ponovo postane amatersko igralište za buduće velike igrače.

Akcija se zove “Svi za Čelik, jer tako treba”, i zaista – tako treba.

Ali ovo nije priča samo o tome, naravno.

Svako od nas, kao i moja mama, sigurno ima neki svoj Nikšić, grad koji zavolite čak i ako vas samo sudbina u njega nanese; svaki ljubitelj fudbala mora da ima makar jedan svoj Čelik, maleni i ponosni, rokenrol, zezatorski tim sa raspoloženom ekipom na tribini, tim koji treba paziti i braniti i čuvati od zla ovog mešetarskog doba.

Pomozite svom klubu iz kraja, već ovog avgusta idite na neku utakmicu nižih razreda,

platite kartu od tih nekoliko stotina dinara, koji će značiti razliku između opranog i neopranog dresa i da li deca za trening imaju šest ili sedam lopti.

I podsetite se, dok imate na umu Čelik i njegovu borbu, da ono što se danas popularno zove “Against modern football” živi još samo na terenima između dve zgrade ili nadomak fabričkog kompleksa.

Piše: Marko Prlelević, glavni i odgovorni urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: MN press, Youtube)