PRELAZZI: Ozbiljno, pravi Džo Kol

Fotografija je posebna, kao najava istorije koja se (ne) ponavlja, mada je izrezana i napravljena nevešto, skoro na brzinu – mada bih se zakleo da sve fotografije do poznih devedesetih, kada je nastala, tako izgledaju, sa fotografima koji su u stalnom strahu da im se ne osvetli film i da im ne pobegne kadar – jer ne znate gde pre da gledate, u prvi ili drugi plan.

Tamo, iza, to je slika koju svaki Englez ma koliko da mu je godina zna i ponekad sanja, a iz tih snova se budi u znoju i tek onda ga ugrize ledena vilica realnosti. To je najveći uspeh i najveći usud engleskog fudbala, ovekovečen u osmesima pretposlednjeg julskog dana 1966.

Dresovi su crveni, trofej je žut – stari pehar Žila Rimea koji će proleća iste godine biti ukraden i potom vraćen, a da se nikada nije do kraja saznalo ko ga je i zašto ukrao; isti trofej će četiri godine kasnije preći u stalno vlasništvo izvesne reprezentacije poznate kao Brazil, i zameniće ga Boginja kakvu danas znamo – a ogromni, razdvojeni zubi momka u sredini su bleštavo beli.

To su, sleva nadesno, Bobi Mur, kapiten Albiona i jedan od najboljih defanzivaca kojeg je svet ikada video, sposoban da uštopuje Pelea; Džef Herst, svež posle postizanja jedinog het-trika u istoriji finala svetskih prvenstava, drugi od tih golova bio je Onaj o kojem se i danas pletu bajke, basne, kontroverze i započinju ratovi; i Martin Piters, kojeg će ser Alf Ramzi nazvati čovekom iz budućnosti, pošto je bio all-around igrač kakvi se neće pojaviti pre Holanđana iz sedamdesetih.

Lenji majstor koji je umesto na dodeli Zlatne lopte završio u trećoj ligi

Da je kadar širi, garant bi se video i Nobi Stajls kako pleše, i plesao bi u crno-beloj tehnici, samo što bi Nobi pokvario priču te slike.

Jer sva trojica velikana uhvaćenih u trenutku prvog i jedinog Svetskog kupa, tog leta kada se fudbal nakratko vratio u kolevku iz koje je davno otišao da uveseljava čovečanstvo, sva trojica su članovi Akademije. Sva trojica igraju fudbal na Apton Parku, London, Ujedinjeno Kraljevstvo.

A onda pogled pada na prvi plan, i tu su opet neka trojica dečaka, samo što nema nikakve tajne da su i oni potekli sa Akademije – ne treba nikakvo dalje pojašnjenje, Akademija je u Engleskoj samo jedna, kao što je Kop samo jedan, kao što je Mančester samo jedan – jer poziraju ispred svojih uspešnih predaka u dresovima sa čekićem.

Tu su da ispune zadatak, pričalo se u pola glasa u čitavoj Engleskoj, tu su da ovog puta oni ukradu trofej koji sleduje pobedniku Mundijala.

Tu, u istočnom Londonu, stasala je nova zlatna generacija Vest Hema i ostrvskog fudbala... Tako se pričalo tih godina kada aparati još nisu bili digitalni, kada sećanja nisu morala da budu šerovana da bi bila zauvek sačuvana.

I nije ni čudo što je glavni junak današnje priče, sada pomalo zdepasti kreativac jednog svetloplavog trećeligaša, u sredini na toj fotki. Nije čudo ni što je nasmejaniji od druge dvojice, što ima iskreni kez, jer oni koji su rođeni da igraju fudbal uvek treba da budu nasmejani.

Majkl Kerik je desno od njega, izgleda pomalo šeretski, Englezi bi rekli cocky, takvi severnjaci moraju da budu, levo je Frenk Lampard, znamo i njega, upoznaćemo ga dobro u narednih deceniju i po, sa svim njegovim prednostima i manama i golovima i nepropuštenim utakmicama.

A on je Džo Kol, minuciozni mađioničar iz Padingtona, nazdravlje onom medvedu, sin zlog oca Kristofera Ruksa koji će ga napustiti kada su malom Džou bile samo četiri godine. Usvojiće ga Džordž Kol i mali Džo će iz zahvalnosti uzeti njegovo prezime. Iz zahvalnosti što mu je rekao istinu o njegovom najranijem detinjstvu, i iz zahvalnosti što ga je pustio da bude šta hoće.

Nije ga terao ni na dokove ni na fudbalski teren. Ali Džo je, svakako, mogao da postane samo jedno.

Dobri poznavaoci razvoja i odrastanja Džoa Kola kažu da se deo odgovora kako je taj mali toliko naučio lopte tek delimično krije u najuglednijoj fudbalskoj školi. On je, govorili su, redak primer da su talenat, strast i znanje došli iz odlučnosti, da upornost i tvrdoglavost kreativnost nisu sputavale, već su joj davale još veći zamajac.

Mnogi su u njemu videli novog Gaskojna, samo malo manje snažnog, tek još hitrijeg i lucidnijeg, samo bez preke naravi i sklonosti ka maliganima. Džo Kol bio je jedan od onih fudbalera koji su, u suštini, aberacija od engleskog poimanja igre – tamo je svako ko ume da dribla i miluje loptu, a ne samo da bezglavo jurca tamo-amo, slavljen kao novi mesija što hoda po vodi i posledično bacan u tabloidno blato, kada ne ispuni potencijal i hajp što se oko njega nadigao – jer je baš znao sa fudbalom.

Čak su i njegovi saigrači ponekad bili zaprepašćeni, pa je i naš Bane Ivanović jednom prilikom pričao da nikada nije video nekoga s takvom tehnikom.

„Često se iznenadim kada vidim ko se sve petlja u fudbal, sve sa tim sportskim psiholozima i čudima“, ispričao je Kol jednom prilikom o sebi i svojoj igri. „To može da pomogne jedan ili dva posto, ali ne smemo da zaboravimo šta znači igrati fudbal. Lopta je okrugla i to je jedino važno, i to se nikada neće promeniti. Ili, kako mi je jednom prilikom rekao jedan fudbalski učitelj: 'Ako želiš da budeš baš dobar u sviranju klavira, ne treba da juriš oko njega ili da ga nosiš na leđima. Treba da sedneš i da ga sviraš'.“

A Kol je umeo da svira, i to kako. Primi loptu, predriblaj i otvori prostor, šutni i daj gol – ono što je Eden Azar, recimo, radio u jednoj Čelsijevoj sezoni, Džo Kol je uspevao iz godine u godinu, iz kola u kolo. Njegovi najbolji potezi, sabrani na gomilu, pokazuju igrača koji zna šta hoće i ume to da ostvari.

Da se istorija ponavlja pokazala je i epizodna uloga Edsona Arantesa do Nasimenta. Isti čovek koji će kovati u zvezde svog protivnika Bobija Mura, pola veka kasnije reći će da bi od svih engleskih fudbalera najsvetiji fudbalski dres, onaj žuti sa zelenim detaljima, mogao da ponese samo taj mali Kol.

Pa ni to nije bilo dovoljno. Ili, ipak, kada se podvuče crta i kada niste zlonamerni, jeste?

Lampard, Kerik, Kol, Rio Ferdinand, Glen Džonson, Džermejn Defo, bio je tu, u najranijim danima, i Džon Teri, ali će se brzo preseliti u drugi kraj Londona – tim koji bi, da je mogao ostati na okupu, verovatno dogurao do prve titule za Vest Hem, ali berićetna berba majstora je na Bolejn graundu bila spremna taman da je, kao u Šantićevoj pesmi, otmu tuđini, sa svojim ruskim ili parama smežuranog Australijanca Ruperta Mardoka.

Bili su to, manje-više, redom vinovnici poslednjeg neoprostivog engleskog medijskog kiksa, kada su generaciju koja se pojavila na prelazu dva veka bez blama nazvali zlatnom i na leđa, vratove i metatarzalne kosti im natovarili očekivanja fudbalom zaluđene nacije da se ponovo popnu na krov sveta.

Sva ta zlatna deca engleskog fudbala – sem pobrojanih, tu su i Pol Robinson na golu; pa Vudgejt, Ledli King, Ešli Kol i Geri Nevil nazad; pa Skols i Bekam i Hargrivs u sredini; pa Oven i Runi napred – imala su unekoliko sličnu priču.

Pre prvog brijanja bi ih zdušno proglasili za najbolju stvar još otkako je hleb na kriške uvaljan u jaja i propržen na tiganju, a onda bi se ispostavilo da su oni dobri, ali da nisu najbolji, trajektorija njihove karijere krenula bi u pravcu suprotnom od izmaštanog finala Svetskog prvenstva, i pokazalo bi se da se ispod glamura „zlatne generacije“ krije ponekad bronza, ponekad drvo, i tek retko platina...

Džo Kol nije bio previše različit, još otkako je debitovao u bordo dresu na najvećoj sceni s proleća 1999. godine, mada je imao svojih uspeha.

Tri titule sa Čelsijem i pet osvojenih kupova teško da se mogu nazvati protraćenom karijerom, posebno ako ste imali poštovanje svih trenera, uključujući i Klaudija Ranijerija (koji ga je doveo da zameni Đanfranka Zolu!) i Žozea Murinja, čak i ako ti treneri nisu, što je jedno od prokletstava tako nadarenih igrača, umeli dobro da ih iskoriste. Nisu umeli uvek Džou da nađu pravu poziciju, ni da ga uvežu u sistem koji je polagao previše na taktiku i premalo na vic, pa je fudbaler koji je umeo jednim potezom da reši utakmicu previše često bio i bukvalno na njenim marginama, uz samu aut-liniju.

Kol to neće zameriti Murinju, i danas će pričati da je zahvalan Portugalcu i da ga je ovaj učinio boljim i borbenijim, no pakt sa Murinjom je uvek podrazumevao da se moraš odreći makar dela sebe. Džo se odrekao tehnike i majstorstva i postao samo još jedan šraf.

A umetnici nisu rođeni da budu šrafovi...

Sve i da nije bilo tog nerazumevanja i svesti da je možda samo pravi igrač u pogrešno vreme (uvek važi i obrnuto), nove i nove povrede, od stopala do butine, polako su mu oduzimala jednu po jednu ocenu od brzine. Bez tog prvog koraka i izdržljivosti Kol je bio za pet frtalja lošiji igrač.

Pokušao je, uporan kakav jeste, da oživi svoju karijeru u Liverpulu, voleo ga je Roj Hodžson i voleo ga je Keni Dalgliš, čak je i Brendan Rodžers imao strpljenja s njim, ali to više nije bio onaj Džo Kol, koji bi od odbrambenih igrača napravio likove iz slapstick filmova; povratak u Vest Hem i eksperiment sa tužnom Aston Vilom bili su samo prilog u tezi da je sa njegovom karijerom završeno, i već su se počele skupljati statistike za dan kada večiti dečak i nerafinisani dragulj engleskog fudbala kaže da je bilo dosta.

A onda je Džo iznenadio sve. Jesenas je, onako ispod radara, prvo na pozajmici, a potom i za stalno, prešao u Koventri Siti.

Svetloplavi osvajač FA kupa 1987. iz samog težišta Engleske, kojeg će proslaviti Stiv Ogrizović, Dion Dablin i, više od svih, sjajni i nažalost već zaboravljeni Daren Hakerbi, posle godina i godina problema tokom kojih su bili čak i isterani ne sa svog stadiona, nego iz svog grada – a to je, hajde da ne smetnemo i to sa uma, jedan od retkih gradova u kojem je, pričaju, biti Beograđanin potpuno sjajno, jer tamo postoji i pozorište „Beograd“ i Trg Beograda, pošto su Koventri i Beograd prvi „pobratimi“ još od velikog požara koji je pedesetih zahvatio sedište avio-industrije, požara skoro goreg i od bombi Luftvafea – najzad je podigao glavu i bori se, ravnopravno, za plasman u Čempionšip i spori, ali zasluženi, povratak u društvo najboljih.

Čak i u 35. godini, u samom sutonu karijere, Džo Kol je toliko veliki da je Koventri Siti na Tviteru morao zvanično da ubedi sve Neverne Tome da su ga stvarno doveli.

„Da, istinski Džo Kol“, pisalo je. „Ozbiljno, Džo Kol. Pravi Džo Kol.“

„Pravi Džo Kol“, podebeo i bez fitnesa, bio je mamac za navijače na Ricoh arena, ali i njihovo pozamašno razočaranje, sve do ove zime, kada se postepeno i fenomenalno uklopio u sastav Tonija Mobreja. Pre desetak dana Koventri je savladao Beri sa 6:0, a Džo je imao četiri asistencije, i kao na tacni posluživao najtalentovanijeg napadača Lige 1, Adama Armstronga.

Avaj, istorija je negde dužna da se ponovi, pa je kao i cela Džoova karijera krenula da muca: u poslednjih nekoliko kola Koventri je počeo da štuca, izgubili su u subotu na svom terenu od nejakog Flitvuda (Džo je igrao do 65. minuta) i bitka za plej-of, a kamoli za direktnu promociju, biće grčevita.

No ako se ona i dogodi, i ako ga dogodine budemo gledali u Čempionšipu, a sa 37, što da ne, opet u Premijer ligi, bila bi to divna labudova pesma.

Bio bi to poslednji potez kičicom maestra, usvojenog dečaka sa jedine fudbalske Akademije, finalni osmeh momka koji se kezi ispod slike koju svaki Englez, ma koliko da mu je godina, zna i ponekad sanja, iz tih snova se buni u znoju i tek onda ga ugrize ledena vilica realnosti.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu