PRELAZZI: Ova Verona je (opet) potpuno luda

Oni koji i dalje sumnjaju u poštenje italijanskih klubova, posebno najvećih, uzimaće tu sezonu za primer. Oni koji se bave istorijom Serije A govoriće o čudu nad čudima. Oni romantični će, naravno, citirati Šekspira i reći da se u gradu ljubavi moralo dogoditi nešto takvo: predugo su Juliju kojekakvi držali za desnu dojku i šaputali joj najpohotnije rečenice koje znaju, a da im ona nije uzvratila. I bogovi su se napokon smilovali na svoju razigranu decu iz mesta koje se nikada nije posebno ponosilo fudbalom...

Kojem god korpusu da pripadate, sezona 1984. na 1985. bila je neponovljiva. Posle skandala s nameštanjem mečeva – kao da se to u Italiji događa bez obzira na sve, poput zemljotresa po sredini "čizme", za koje ne znate kada će se desiti, ali znate da neumitno hoće – bio je to prvi put da je fudbalska federacija određivala sudije na mečevima žrebom, umesto da se oni znaju i nedeljama unapred.

Ha, možda je samo i slučajnost, ali u prvoj godini u kojoj klubovi jednostavno nisu mogli da utiču na delioce pravde, da ih podmite, potkupe, šarmiraju, presretnu, u toj prvoj godini oni najveći timovi, pretplaćeni na titule i lake pobede, završili su jedva po sredini tabele, uključujući i nevoljnog, hejselovskog šampiona Evrope Juventus...

Nisu „čiste ruke“ bilo jedino zbog čega se i tri decenije kasnije, u svakom tekstu o tom klubu – a evo tekstova, ove jeseni, čak i na naslovnoj Gazete delo sport, iako je klub u Seriji B – pominje proleće 1985.

Neće se ovo pretvoriti u foršpan serije „Grlom u jagode“, koja i sama ovih dana slavi jubilej, ali te godine u Napulj je došao jedan Dijego Armando Maradona, da zauvek promeni istoriju Juga, mada će Napoli u njegovoj prvoj sezoni biti suviše slab; u Juventusu je igrao Mišel Platini, u Udinezeu Ziko, u Interu Rumenige, u Fjorentini Sokrates, u Rimu se od fudbala opraštao osmi kralj Večnog grada, Falkao, dok je u Laciju, koji će ispasti iz lige, jedino igrao Mihael Laudrup; u Bergamu se pojavio dečak po imenu Roberto Donadoni, a januara 1985. baš na Stadio Frijuli, u drugom poluvremenu je u crno-crvenom dresu na teren izašao izvesni Paolo Maldini...

A uprkos tim imenima, i sasvim u skladu s preokretima na drevnoj sceni veronske opere i shodno istoriji Italije osamdesetih, koja je jedva preživela Anni di Piombo, crveni i crni terorizam koji je potresao gradove, samo da bi se suočila s mafijom koja je stizala s juga, "skudeto" je osvojila – ili „ukrala“, biće, Đani Anjeli je govorio da kada titulu uzme neki manji klub, onda je to „skudeto na službenom putu“ – Verona, tada i nikada više se na Bentegodiju slavilo, i grad je izgledao kao da ste zalutali u Rio.

I jugoslovenski tifozi tada su skidali prve pesme od Verone, s kojom se Zvezda srela u Kupu UEFA sezonu ranije, pa čak su i dva najbolja, a germanska igrača, Preben Elkjer, član najdivnije postave danske selekcije svih vremena (ne, to nije ona koja će se okititi zlatom na Euro '92. usled sankcija) i Hans-Peter Brigel, delovala kao ih je zaposeo duh Latinske Amerike; posebno Nemac koji je uspevao ono što niko drugi nikada nije mogao – da stavi Maradonu u džep.

Ekipa Osvalda Banjolija, sakupljena od otpadnika i igrača koji su imali šta da dokažu, nešto poput Lestera tri decenije kasnije, spasla je, pričaće o tome i dalje ružičaste strane najboljih sportskih dnevnih novina, italijanski fudbal: napadački stil igre bio je ključ za katenaćo i utro put budućim spektaklima, kada taktička rivalska osovina Juve - Roma ustupi mesto novoj i zapaljivoj, Milan - Napoli.

Banjolijevi momci uživali su što su ih zvali provincijskim timom, bili su drugari na terenu i van njega, izgubili su samo dva meča od 30 i primili najmanje golova...

Nekada je i jedna godina dovoljna za ceo život: ni kada je Verona ispala iz Serije A samo pola decenije nakon "skudeta", ni kada su bili jo-jo klub devedesetih i nultih, ni kada se pojavio Kjevo i ukrao naklonost fudbalske Italije i fudbalske Evrope – niste mogli da ne volite Kjevo, jer ako je Helas Verona bio provincijalni, Kjevo je bio lokalni klub, čak ne ni opštinski, nego tim koji je predstavljao i predstavlja jednu mesnu zajednicu – ni kada su prošle godine bili ubedljivo najgori sastav Serije A i služili za sprdnju toj istoj fudbalskoj Evropi (kako i ne bi, kada je jedan od onako klasično-kontroverznih predsednika klubova, Mauricio Seti, doneo odluku da ne plaća igračima zarade jer ih „nisu zaslužili“), ništa nije moglo da smanji ponos i ljubav zbog nečega što se desilo pre trideset i kusur godina, čak i ako je oronuli Bentegodi bivao sve prazniji...

Rekosmo već da se sve menja kao kod Kapuleta i Montegija: ono što bi bila smrtna presuda za mnoge, za Veronu je bio prikriveni blagoslov.

Nova finansijska pravila u Italiji, uvedena po ugledu na Englesku, gde klubovi koji ispadnu iz elite dobijaju pozamašan „finansijski padobran“ omogućila su žuto-plavima, pod palicom šegrta Rafaela Beniteza, Fabijom Pekijom, u prvoj pravoj solo-avanturi, da skockaju tim koji nema premca u Seriji B i koji je i u nedelju obavio korektan posao protiv fenjeraša Trapanija (2:0), najavivši da će se sigurno dogodine ponovo igrati Derbi dela Skala.

Nažalost, ove godine u Veroni nema Boška Jankovića – taman kada je jedan od poslednjih prodornih srpskih igrača izgledao da je pronašao sebe, klub se survao i on je otišao iz njega – ali udarna pesnica nam je svima dobro poznata.

Momak kojeg, ne samo zbog prezimena, zovu Ludak, živi drugu mladost u nižem rangu takmičenja, i ponovo podseća na ono što je moglo biti, ne samo s njim...

Đampaolo Pacini član je one pomalo izgubljene generacije italijanskog fudbala, kojoj se predviđala velika budućnost i koja gotovo kolektivno nije uspela da je ostvari. Montolivo, Akvilani, Rosi, Paladino, Brigi, Karaćolo – niko od njih nije doživeo da bude velika zvezda, da ispuni potencijal, bilo iz objektivnih razloga ili tek nedostatka sreće.

Ludak iz Toskane skrenuo je pažnju na sebe u čuvenoj primaveri Atalante, baš s Rikardom Montolivom i Markom Motom, i 2005. proglašen je za najboljeg mladog igrača u celoj Italiji, da bi ga u Fjorentini Čezare Prandeli, čak i ako nije do kraja verovao u njega, gurnuo u vatru.

Moćan bez lopte, brzohodna haubica kada se na nju ustremljuje i previše dobar u skoku s protivničkim bekovima za svojih metar i osamdeset, Đampaolo je zaličio na novog Vijalija, utoliko više što je ljubičaste boje zamenio plavetnom u kojoj igra Samp, i sarađivao s Antoniom Kasanom. I najbolje godine bile su mu one u Đenovi, pre nego što je otišao u Inter i posle toga, kada je već postalo jasno da neće biti veliki, da je regresirao, u Milan.

Kao da je podelio sudbinu Rosonera, i njegov trag bio je sve bleđi, golovi sve ređi i sve običniji, radovanje sve beskrvnije, ljubav ka igri sve neuhvatljivija.

Prva sezona u Veroni nije mogla ni da bude bolja: mršavih šest golova na 30 mečeva u Seriji A, mada ni Pacini od onomad ne bi mogao da spreči siguran marš tima u niži rang takmičenja.

A onda se nešto dogodilo, svedoče i slova koja mu ponovo posvećuju italijanski novinari. Sedam pobeda i samo jedan remi u poslednjih osam mečeva ima Pekijeva četa, navijači su ponovo počeli u hiljadama da dolaze na stadion, da vide kako Pacini opet daje golove i raduje im se, da vide mladog Danijela Besu kako kupi fazone od iskusnog kolege, da vide momka koji se zove Simone Andrea Ganc i da, jeste sin Mauricija Ganca, koji bi u bilo kojoj drugoj dekadi sem u osebujnim devedesetim bio i špic italijanskog nacionalnog tima, a ne samo Breše, Intera ili Milana; i da vide još jednog tipa, još starijeg od Pacinija, koji je takođe mogao biti bolji mada je bio sasvim solidan – to je Enco Mareska, i još je onako uporan i vredan kakvog ga pamtimo iz Sevilje...

Verona ponovo živi fudbal i Verona ponovo voli, i grad u koji se već najmanje trideset godina ne ide zbog fudbala dogodine će ponovo imati dva predstavnika u Seriji A.

I Pacini će sigurno imati šta da pokaže tim novim klincima, u timu koji će biti sakupljen ponovo od otpadnika, s blagoslovom Rafaela Beniteza i s tihom, najtišom željom da Julija ponovo bude širokih grudi i da se dogodi makar malo čudo, dostojno legendarne, čiste, neukaljane, neprevaziđene sezone 1984. na 1985.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)