PRELAZZI: Oskar nepopularnosti (kako su Kinezi izbušili fudbal)

Kraj godine, već od sredine decembra pa do iza katoličkog Božića, tradicionalno je doba nagrađivanja zaslužnih: medijski pogled u 12 meseci za nama otkriće vam one koji su najviše napredovali, one koji su obeležili sport u kojem se takmiče, oni koji su uradili nešto što niko pre njih nije, i verovatno i neće. Sve te zlatne značke, zlatne lopte, zlatni kramponi, zlatni cekini, svašta nešto zlatno, kao priznanje i počast najboljima među sportistima.

Predlog ovog kolumniste u prestižnoj kategoriji je onaj Branko Radičević, kojem sam i sam posvetio redove, mada se njega, držim, neće setiti ni za dan državnosti, makar zbog imena i krvnih zrnaca koje baš ne prijaju uhu mnogima u susjednoj državi u kojoj Branko, spasilac fudbala, živi, radi i, nadamo se, i dalje obuva kopačke.

PRELAZZI: Branko Radičević, spasilac fudbala  

A šta je sa onim drugima? Ako se ne sećaš ružnih stvari, ne možeš da se sećaš ni lepih, ako ne uzimaš zrno soli ili makar kašiku ljutenice, ni šećer ti neće toliko prijati. Zato se, bez namere da budemo džangrizavi ili hejteri samo hejta radi, u doba blagdana, treba osvrnuti i na zlikovce koji su obeležili godinu za nama.

I nema dileme ko se, svojom odlukom, logičnom ako ste lihvar, ali ne ako ste ikada poželeli da budete vrhunski sportista, smestio na sam vrh.

A konkurencija nije toliko mala. Nije to Rajan Lohte, ni blizu, mada je čovek koji ima tuce zlata sa Olimpijskih igara letos u Riju dao sve od sebe da uništi ono malo preostalog duha oliimpizma: pijana vandalska noć u Brazilu pretvorila se u sramotu kada su Lohte i njegovi pajtosi uhvaćeni u brutalnoj laži – da su bili napadnuti, čak i da ih je ucenjivala brazilska policija – samo potvrdivši da ljudi na koje se ugledamo nekada uopšte ne moraju da budu dobri ljudi.

Nije to, mada su ga čak i Englezi svrstali u tu kategoriju (kažemo “čak i Englezi” jer je poznato njegovo prijateljstvo sa Endijem Marijem), ni Nik Kirjos, ne previše autentični “loš dečko” belog sporta, čiji su ispadi, tantrumi i sveukupno nezrelo ponašanje nekima možda i prijatni, jer im je preko glave džentlmenstva u ovom sportu, i jer Ernest Gulbis nije uspeo da ostvari svoj potencijal na ovom polju. Kirjos, koji je svetske medije umeo da obraduje svojim nesportskim gestovima – setimo se samo one predstave u duelu sa Mišom Zverevim – u novu sezonu će ući na krilima izjave Rodžera Federera da je Australijanac “veliki, veliki igrač”...

Nije to niko ni, stižemo konačno do fudbala, iz FIFA i UEFA, mada te organizacije ne pokazuju da im je previše stalo do pravde. UEFA sa najavljenim novim formatom Lige šampiona u kojem će biti sve više novca, a sve manje mesta za fudbalsku pozamanteriju; FIFA što i dalje nema ni volju ni želju da reši nagomilane probleme u najvažnijem sportu, i korupciju od vrha do dna, već manirom političara zamazuje oči fudbalske javnosti pričama o Svetskom prvenstvu sa 48 učesnika.

Nije niko, ne brinite, ni iz domaćeg fudbala: ne zato što u vrhuškama klubova, oko terena, pa i na njemu, ne postoje valjani kandidati, već zato što nam je fudbal toliko nisko da ni njegovi negativci nisu važni, a kamoli oni retki pojedinci koji nam daju nadu da će sutra, ili makar u 2017, ipak biti bolje...

Može biti, dakle, samo jedan i, ah, ime mu je baš zgodno, mada mladić dečačkog izgleda i elegantnog, nenametljivog kretanja, po prezimenu Dos Santoš Emboamba Žunior, sigurno nije mislio da će mu se Oskar – jer to mu je ime – dodeljivati za nimalo fudbalsku kategoriju.

Ali o tome je trebalo da razmišlja pre nego što je prihvatio basnoslovnu ponudu iz Šangaja.

Kada se jednog dana budete okrenuli iza sebe i zapitali se kada se, tačno, dogodilo da je fudbal pukao, moći ćete da znate skoro u dan: bio je 16. decembar 2016. kada su uprava Čelsija i Antonio Konte ujutru otvorili mejl i videli da član kineske Super lige, na čijem je čelu bivši trener tog kluba Andre Viljaš-Boaš, šalje 60 miliona funti za Oskara – koji se ove sezone nalazi na marginama Konteovog sjajnog tima – a da će igrač dobijati nekoliko stotina hiljada evra nedeljno.

Možemo samo da zamislimo šta su pomislili Konte i Abramovič: garant da je posredi neka nova varijanta čuvene “nigerijske prevare”. Znate već, neko je umro u dalekoj afričkoj zemlji i želi da vam pokloni ogroman novac, a vaše je samo da kažete “da” i pošaljete mu broj deviznog računa.

Sigurno su čelnici Čelsija brzo isključili računar, ištekali ga iz struje, pozvali najbolje IT-stručnjake iz celog Ujedinjenog Kraljevstva da pogledaju kakvi su se to čudni virusi s kineskim slovima zapatili u njihovom sistemu, ali i pošto se to dogodilo, taj mejl je i dalje tamo stajao, postojan kao kineska Komunistička partija.

Blinkao je i namigivao, i da je u “subjectu” stajalo “Naša ponuda za uništenje kredibiliteta fudbala”, bilo bi to jednako istinito kao i “Evo koliko nudimo za vašeg Oskara”.

Kada smo bili mali, rečenica da su “Kinezi pokvarili fudbal” mogla je da se odnosi samo na ubogi kvalitet lopti koje smo jednom-dvaput godišnje, ako zaslužimo uspehom u školi, dobijali sa pijace. Umesto “tango petice” koju su mogli da na teren – ali nikako na beton, da se ne izliže! – donose samo deca buržuja, čije je bogatstvo redovno bilo obrnuto proporcionalno njihovom fudbalskom umeću, dobijali smo neke kineske verzije koje bi brzo stradale, pa bismo ih lepili kineskim superlepkom i prizivali u pomoć kineske bogove, samo da im produžimo život do narednog polugodišta.

A onda su Kinezi stvarno pokvarili fudbal: rapidni ekonomski uzlet, moguć valjda isključivo u jednopartijskom sistemu, bez Gugla i bez Tjenanmena, stvorio je po prvi put srednju klasu u Kini, a oni se više ne zadovoljavaju s nekoliko dolara dnevno. Oni žele čistiji vazduh, luksuzne automobile, i žele da gledaju vrhunski fudbal, kad već ta zemlja nije uspela da iz pula od više od pola milijarde muškaraca odabere jedanaestoricu za velike domete.

Državne korporacije koje vode svemoćni i prebogati partijski komesari – pa se posle mi žalimo što je članska knjižica stranke najlakši način za napredovanje u karijeri! – odlučile su to da im omoguće, a sve pod pokroviteljstvom za fudbal zaluđenim predsednikom Si Đinpingom, i tako se rodio fudbalski Frankenštajn poznat kao Chinese Super League, i tako je došlo do mejla koji Antonio Konte i Roman Abramovič gledaju, i nisu sigurni da li da crknu od smeha ili da zaplaču od sreće, ili da okrenu lidera laburista Džeremija Korbina i kažu mu da će mu dati jedan odsto od transfera ako im odmah izrecituje pet citata iz “Male crvene knjižice” predsednika Mao Cedunga, bez kojeg ništa od ovoga ne bi bilo moguće.

Ima samo jedan problem, misle oni. A to je taj momak, Oskar, jer on je, što će transfer, misle, učiniti nemogućim, Brazilac, i jer ima svega 25 godina, a logika kaže da Brazilac od 25 godina koji igra u velikoj ligi i u velikom klubu ne može i neće otići u Kinu samo zbog novca.

Ima nešto i više od logike, i u tome je kunst fudbala: ne može se, recimo, logično objasniti onaj gol kojim je Oskar dos Santoš Emboamba Žunior pokazao, nema tome ni pola decenije, da ga nisu bez ikakvog razloga upoređivali sa čovekom na čije pokrete ponekad zaista podseća, sa velikim Rikijem Kakom.

Bio je septembar 2012. – a kao da se ne sećaš, Oskare! – i na Stamford Bridžu je prvaku Evrope gostovao Juventus. Bilo je to nešto nalik onome što je na istom stadionu, na istoj strani terena, ispod iste tribine, samo godinama unazad, uradio jedan drugi veliki Brazilac, Ronaldinjo.

Ešli Kol je dao loptu po zemlji na ivicu šesnaesterca, tamo se Oskar, tada sa skroz dečačkom facom, oslobađa Bonućija i u isto vreme vrti Andreu Pirla, opaljuje parabolu koju Điđi Bufon prati iz najlepšeg ugla, gde nijedna kamera ne može da stigne: drugi gol na prvom startu za Čelsi, i navijači misle da će biti bolji od Kake, i navijači misle da će biti bolji od kolege Edena Azara, i navijači se pitaju da li će ovaj čovek, možda, kroz koju godinu vredeti 60 miliona funti.

Hoće, ali ne zbog svojih fudbalskih kvaliteta, nego zbog alavosti, i Kineza i jednog Brazilca...

Kako je moguće da čovek koji na velikoj sceni može da postigne takav gol, sa svega 25 godina odlučuje da batali sve, i karijeru, i poš zapadni London, i skoro pola stotine utakmica za Seleccao (a to je, kada imate onoliko igrača i kada imate onaj sveti žuti dres, kao da ste odigrali 150 u nekoj “običnoj” reprezentaciji!), i svako poređenje sa Kakom – a Oskar je umeo da igra i odbranu, to ga je naučio Žoze Murinjo – i ode na Daleki, najdalji fudbalski istok?

Kako je moguće da najfudbalskija zemlja na svetu vaspitava sinove koji se odriču jedinog postojanog što Brazil ima – želje, težnje, ne, izvinite, potrebe da budu najbolji u fudbalu?

Logično je, naravno, ako posmatrate novac koji će dobiti, ali je nelogično ako pogledate samo tri sekunde u kojima Oskar daje gol Juveu...

Oprostićete nam, valjda, i malu dvoličnost: zašto se toliko napada Oskara, pitaće neko s makar pola prava, a kada to isto uradi Karlos Tevez, za još više novca, onda mu svi žele sreću?

S pola prava, jer situacija nije nimalo ista, i valjda ne treba crtati koji je bio Karlitov put, i posle čega je otišao i kako se pre svega vratio u svoju Boku, a koji Oskarov, momka koji sada ima isto godina kao Ronaldinjo i Kaka kada su osvajali Ligu šampiona, ili kao Ronaldo kada je prigrabio svoju “Zlatnu boginju”, isto tamo na istoku, u žutom dresu... O tome da trofej Premijer lige može da se osvoji i sa 38 ili 39 (Skols i Gigs) da i ne pričamo.

Novac govori, rekli bi neki, ali juani vrište, nalik na onaj megafon na granici Severne sa Južnom Korejom, a od tih decibela može da se ogluvi...

Otkad je profesionalnog fudbala, postojale su lige ili klubovi u koje bi asovi pred penziju išli da se razonode i da uzmu pregršt dolara za malo šetnje po terenu, nešto kao šah na Kalemegdanu, samo mnogo bolje plaćeno – od Njujork Kosmosa, preko zalivskih naftaških emirata, pa do one simpatične veteranske lige u Indiji, ali ovo što radi Kina dosad nije viđeno, pošto se novcem privlače igrači koji, ako i nisu u formi, jesu u naponu snage.

I ako se, kao što je primetio Džejmi Karager u brutalnom startu na integritet i uzdrmani kredibilitet Čelsijevog veznjaka, moglo očekivati da se granica spusti i na oko trideset godina, 25 je stvarno premalo.
“Da, novac je ogroman, ali nije baš kao da on u Čelsiju prima socijalnu pomoć. Znamo i šta će biti njegove prve reči kada stigne u Kinu: da je zahvalan što će sarađivati sa Viljaš-Boašom i da se raduje novoj avanturi, ali svi znamo da će te reči biti gomila gluposti. Sramotno je što jedan igrač diže ruke od karijere i šanse da se bori za najveće trofeje samo zbog novca”, bio je, kao i uvek, oštar bivši defanzivac Liverpula, koji izrasta, ako ste imali prilike da ga slušate ove sezone na Sky Sportsu, u ozbiljnog stručnog konsultanta.

Na kraju je čak i Antonio Konte imao pomešana osećanja: iako u njegovom sistemu vrednosti Oskar ne zauzima visoko mesto, a u njegovom fudbalskom sistemu zauzima još manje mesto, kazao je da je kineski novac pretnja svim timovima na svetu i poslao poruku onima koji razmišljaju o nečem sličnom: da treba da budu ponosni što imaju šansu da nastupaju u Premijer ligi...

Najčudnije u celoj priči je što se Oskar nije oglašavao. Neko se već našalio da je igrač možda kidnapovan i da će umesto parafa na ugovoru stajati izrezana slova iz novina, kao u pravim otmicama sa prljavim novcem.

Možda, eto, samo možda ova priča dobije u narednih nekoliko dana preokret, čudesan poput rođenja sina Božjeg, pa da Oskar izađe i kaže da mu nikada nije padalo na pamet da ode u Kinu, pa da se ironično zahvaljuje i MOZZART Sportu što ga je gazio bez razloga, ali da bi on ipak voleo “oskara” za fudbal, a ne za gramzivost, i da se nada da ćemo ga se setiti kao drugog spasioca fudbala godine 2016, posle onog Branka Radičevića. 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta