PRELAZZI: Orlovi su ipak uzleteli…

Neke ptice nikad ne polete, kao u onom filmu Petra Lalovića ili u nešto poznatijem hitu slepog narodnog pevača (ne, nije Filip Višnjić). Mihajlovićevi Orlovi nisu u Briselu uspeli da se vinu, i tako su - možda po prvi put - potpuno ispunili očekivanja nacije: niko, naravno, nije ni očekivao da će Srbija uspeti da pobedi Belgiju u Briselu, i tako je i bilo.

I vest da su braća Škoti savladali one momke u dresovima s kockastim dezenom imala je slatko-gorki ukus: okej, za razliku od selektora Siniše Mihajlovića, smatram da je uvek lepo da Hrvati gube, pa makar i na pionirskom prvenstvu Balkana u karlingu, ali neverovatna škotska pobeda, onako iz inata - jer su Strahanovi izabranici postali predmet sprdnje čitavog kontinenta - značila je i da matematički Srbija još nije ispala iz trke za Brazil 2014. A to, opet, znači da će Miha nastaviti da trtlja da „nije gotovo dok ne bude gotovo“...

Neki drugi orlovi, ipak, u petak su uzleteli. Fudbalska reprezentacija Albanije nesrećno je primila gol u smiraj utakmice protiv Norveške, i tako propustila šansu da makar na jedan dan izbije na čelo Grupe E. No, uz četiri kola do kraja, naše južne komšije ponosno zauzimaju drugo mesto na tabeli, iza Švajcarske, i imaju sasvim realne razloge da budu optimisti da će se dokopati makar baraža.

Albanija, čoveče. Prezrivo će odmahnuti rukom svaki Srbin - to je stvar nacionalnog koda valjda, ta netrpeljivost prema plemenima s juga - i s podsmehom odbaciti i mogućnost da Albanci umeju da igraju fudbal. Ili da, kad smo već kod toga, umeju bilo šta. Zar nisu oni samo ljudi iz viceva, primitivni narod na najnižem kulturnom i civilizacijskom nivou od svih Evropljana, zar nisu bili topovska hrana i igračka velikih sila, pa i u fudbalu?

Bili su, ali više nisu. Ko je jednom bio u Tirani ili Draču (a to, verujte na reč, treba videti, makar i zato što je Albanija poslednji sakriveni deo Evrope) i spoznao da i tamo žive neki normalni ljudi, ko je ijednom prošao onim putem od Skadra do mora i ugledao klince kako jure za loptom pokraj betonskih bunkera Envera Hodže - svi u dresovima italijanskih klubova, naravno - zna da stvari nisu tako crno-bele. U najboljem slučaju su crno-crvene, kao ona zastava...

Priča o albanskom fudbalskom preporodu - jednako upornom kao što je bio i onaj nacionalni, koji će zakuvati mnogo stvari što će se u 20. veku dogoditi na brdovitom Balkanu - mogla bi da bude dobra lekcija i nama. Nama, koji smo ih i učili loptanju: prvi selektor reprezentacije bio im je naš Ljubiša Broćić, taj zaboravljeni disident koji je vodio i Barselonu pre nego što će to, decenijama kasnije, uraditi Radomir Antić. Sem Barselone, Broćić je bio na klupi i Zvezde i Vojvodine, pa i Juventusa i PSV-a...

Njegovo ime zlatnim slovima upisano je u anale albanskog fudbala jer im je pobeda na Balkanskom kupu 1946. - kad smo svi još bili mladi, poletni i voleli Sovjetski Savez više nego hleba i masti - bila najveći uspeh sve do trenutnih kvalifikacija.

U čemu je kvaka? Kako su to Albanci - Albanci! - ti večiti autsajderi, taj simbol jada i bede, u fudbalu i mimo njega, uspeli da dođu na dva mesta iza Srbije na poslednjoj FIFA rang listi, i da veruju da mogu da otputuju u Brazil?

Glavni tip u ovoj priči je Italijan Đani de Bjazi, trener prililčno sumnjivih uspeha koji je nekako uspeo da zasedne na klupu Orlova (možda bi taj Italijan bio bolji i za nas od ovog našeg „Italijana“...).

De Bjazi je, nakon što su mu izmakli nebrušeni dragulji poput Džerdana Šaćirija i Granita Džake (obojica nastupaju upravo za Švajcarsku) uzeo u ruke albansku verziju MOZZARTOVIH „Srpskih sinova“, razleteo se po kontinentu i ubedio mlade momke koji sebe nazivaju Šiptarima - a mi, iz nekog razloga, to ne smemo da radimo?! - da odaberu srcem, a ne interesom. Dobar deo tih mladića je, treba i to reći, rođen na teritoriji današnje (ustavne) Srbije: u Istoku, Peći, Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Đakovici...

Da idemo toliko daleko, mogli bismo da kažemo da je njihov uspeh pomalo i naš.

Ironiju na stranu, skupa s nacionalnim ponosom koji toliko nedostaje Srbiji - na kraju krajeva, kad vas rođeni premijer naziva „gubavcima“, teško je i biti previše dičan - Albanci su napravili kult reprezentacije. Niko ih ne tera da pevaju himnu, a oni to ipak rade. Niko ih ne tera da dolaze na stadion, a oni ga ispune do poslednjeg mesta. Niko ih ne tera da sanjaju o Svetskom prvenstvu, a oni nisu baš toliko daleko.

Za razliku od onog nadobudnog plemena sa severa...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)