PRELAZZI: Oni koji ne igraju da bi pobedili

Neposredno pošto je njegova knjiga izašla iz štampe, i pre nego što je bilo vremena da u naučnim ili popularnim krugovima zauzme mesto koje zaslužuje, istorija se potrudila da brutalno ismeje teoriju Johana Hojzinge.

Ovaj holandski filozof ustvrdio je 1938, eto, u osvit sukoba koji će izvući ono najgore iz ljudi, da čovek nije samo biće koje radi, ni biće koje ratuje, ni biće koje ima kulturu, ni ono koje vodi politiku. Čovek je, pre svega, biće koje se igra. Homo ludens, biće naslov i Hojzingine revolucionarne knjige, čovek je zaigranost, a igra je, nastavljao je dalje Hojzinga, igra je sloboda, igra je red, igra je svrha...

I igra, dodao je u petom zaključku, da bi se uopšte igrom zvala, mora da bude oslobođena svih materijalnih interesa. Nikakav profit, baš nikakav, ne sme iz nje da proizilazi.

Može li se, onda, današnji fudbal nazvati igrom? Može li moderni sport biti igra, jer ima red i ima svrhu, i često jeste sloboda, ali šta ćemo sa poslednjim postulatima? Ima li toga više, igde?

Ne brinite, ima. Sledeći put kada otvorite kladioničarsku listu, ili vas pogled, internet, Vikipedija, fudbalska znatiželja ili tek uzgredni tvit odvedu u Škotsku, tamo ćete, sakrivene među gomilom drugih klubova, naći njih.

Zakucane čvrsto, kao što to obično umeju da rade, za dno svog sadašnjeg prvenstva, Lige jedan, odnosno trećeg ranga takmičenja.

Reklo bi se, ako smo već kod kladionice, da su oni siguran fiks, samo ako igrate protiv njih, neka vrsta obrnute negdašnje Gretne, koju smo toliko voleli da stavljamo na tikete: papa je katolik, sutra će svanuti novi dan, a momci u crno-belim dresovima će verovatno izgubiti još jednu utakmicu i ispasti iz lige.

Samo što Kvins Parku, tim neverovatnim homo ludensima, poslednjim Mohikancima negdašnjeg vremena, zadrtim amaterima, raspevanim larpurlartistima, jedinim iskrenim vesnicima onog pokreta “Against modern football” – sve ostalo su ili prazne priče ili napaljeni klinci u pokušaju da postanu huligani, ili oboje – to uopšte ne smeta.

Oni nisu tu zbog pobeda, oni nisu tu zbog pehara, oni su ponajmanje tu zbog para – jer para nema! – već zbog igre (to piše i u njihovom grbu, “Ludere Causa Ludendi”), zbog tradicije, zbog onih nekoliko stotina momaka i devojaka koji se pojave svake druge subote na mitskom Hampdenu, jednom od najvažnijih fudbalskih bunjišta u istoriji ove igre, pardon ovog sporta, i svake neparne subote na gostovanjima, pošto navijanje za Kvins park podrazumeva da i vi, kao pristalica-amater, trošite svoj novac samo da biste ispratili “Paukove” širom Škotske, i da vas ne zanimaju podele na protestante i katolike, na Škote i Engleze, na Irce i domoroce, na one koji dišu za Seltik i one koji su srce i dušu dali Rendžersu.

Hampden park, svetilište Glazgova, nije u vlasništvu škotske Fudbalske asocijacije, kao što je to na primer Vembli tamo dole. On pripada, već više od stotinu godina, iskonskim fudbalskim revolucionarima, najstarijem klubu u Škotskoj i jednom od najstarijih klubova na Ostrvu, osnovanom u julu 1867, pre ravno 150 godina.

I zna da bude čudno, ako ste od onih koje samo zanimaju surove brojke i pune tribine, što momci iz Kraljičinog parka igraju pred, u proseku, sedam stotina ljudi u svakom kolu, a to zdanje prima pedeset punih hiljada, i možete reći da oni nisu toliko važni, sigurno ne kao svetski poznati “Hupsi” sa Parkheda i “Policajci” sa Ajbroksa.

Ali Hampden je njihova kuća, a u tuđoj se kući, znamo, domaćini ne vređaju; sem toga, sigurno ne biste bili u pravu, jer je derbi Rendžers – Kvins Park u stvari originalni derbi Glazgova...

Kvins Park, fenjeraš Lige jedan, u isto vreme je jedan od najznačajnijih klubova otkako su Britanci seli da zabeleže kako će se taj fudbal u stvari igrati: upravo će oni, podsećaju fudbalski hroničari, početi da igraju fudbal “do noge”, dodajući loptu i napred i u stranu, po zemlji, driblajući, zaista se igrajući.

Zbog takvog revolucionarnog shvatanja taktike – stvorili su sistem 2-2-6, kontru uvreženom 1-1-8! – proputovaće ceo svet kao originalni globtroteri i proširiti radost tog čudnog sporta u kojem su odjednom važne noge, stopala i kolena, protivno intuiciji, a biće dragi gosti i južno od Hadrijanovog zida, pa će tako Kvins Park ostati jedini škotski klub koji je igrao dva finala engleskog FA kupa; oba su izgubili, ali su ostavili sjajan utisak.

U nekom pabu u Glazgovu podsetiće vas i da je reprezentacija Škotske prvu zvaničnu utakmicu odigrala 1872. i da je u timu, u stvari, bilo jedanaest igrača Kvins Parka, da “Tartan armija” nosi plavu boju jer je Kvins Park nekada igrao u njoj, pre nego što su dali nacionalnom timu dresove, a oni odabrali rezervne crno-bele štrafte; onda ćete zabasati na Hampden, a tamo će vam reći da postoji još jedna suštinska stvar koju je Kvins Park podario fudbalu – prečka, no tu je istorija već nešto sumnjičavija...

Romantična priča bila je, makar u tim prapočecima, ispunjena i uspesima: Kvins Park je i dalje treći na večnoj listi osvajača FA kupa, pošto su pehar podigli ravno deset puta, više od klubova koji su odavno postali mnogo poznatiji od njih, kao što su Harts, Aberdin, Kilmarnok, Hibernijan ili Dandi Junajted; poslednji put njihovi navijači, doduše, radovali su se 1893, a poslednje finale odigrali su na prelazu dva veka; ali ne ovog i prošlog, nego devetnaestog i dvadesetog...

No baš tada, uoči Prvog svetskog rata, jedan po jedan engleski i škotski klub pristajali su na profesionalizam: igrači su prvo plaćani kradomice, da bi se potom svi pomirili sa sudbinom, i fudbaleri su postajali radnici, kao i svi drugi. Prvo bi oni, za mizerne genge, zabavljali radnike, potom bi radnici odvajali sve više novca da gledaju one koji imaju sve više novca...

Kvins Park je tada doneo odluku koje se pridržavaju i danas: mi ćemo zauvek ostati amateri, mi nećemo nikada dati platu igraču, kod nas će dolaziti samo oni koji toliko vole fudbal da ih baš briga za lični dohodak, mi nećemo mrdati sa svog Hampdena ma koliko nam govorili da je on neuslovan i da bi bilo koja livada u okolini Glazgova mogla da primi sve naše pristalice.

Ako je cena za to nepristajanje na kvarenje igre – odnosno, na nestajanje igre, po njihovom shvatanju – tavorenje u nižim ligama, onda ćemo da tavorimo; ako to znači da nikada više ni sinovi ni unuci ni praunuci ni čukununuci onih navijača koji su gledali taj revolucionarni tim, neće doživeti radost da njihov klub podigne trofej, neka znači, i treba da znači; ako ćemo za jedno sto godina onima koji ne haju za istoriji fudbala služiti za stavljanje “sigurice” na tiket, i ako će se sa slašću kladiti da ćemo ponovo izgubiti, budite naši gosti, mi smo tu zbog vas, i radujemo se daljoj saradnji.

Lepo je, kažu, biti navijač Kvins Parka, mada očigledno nije za svakoga: oni žele da njihov tim igra lepo, i da se ti momci, koji su uglavnom drugari ili članovi porodice ovih sa tribina, dobro zabave, a rezultat koji se već ukaže na semaforu ionako važi samo tih devedeset i kusur minuta, najdalje do naredne subote...

Eto, postoje 72 kluba iz Engleske i Velsa koji čine Englesku fudbalsku ligu, i još 42 u Škotskoj, i samo je jedan strogo amaterski klub, i to će zauvek ostati tako.

Nisu samo zato jedinstveni, i nisu samo zbog svojih principa, i zbog onog stadiona, institucija u svetu fudbala, posebno u Škotskoj, nekada ponosnoj fudbalskoj naciji koja već dugo proživljava najteže dane, ponajpre glede mediokritetskog nacionalnog tima koji sada već pripada nižim ešalonima evropskih kvalitetnih grupa.

Kvins Park, takav kakav jeste, mora biti i rasadnik talenata, a među njima je bilo mnogo imena koja su zadužila škotski fudbal – Bili Čalmers, Endi Roksburg, Malki Makaj – i jedno koje je ostavilo pečat mnogo, mnogo dalje od rodnog Gavena, predgrađa Glazgova.

Ser Aleks Ferguson, znate ga, verovatno, proveo je tri srećne sezone na Hampdenu, tada snalažljivi mladi špic postigao je čak 15 golova na tridesetak utakmica.

Možda vam deluje nespojivo da je neko ko je toliko voleo da pobeđuje u stvari potekao iz kluba gde je pobeda najmanje važna, ali zar nisu glavne odlike njegovog Mančester Junajteda bilo drugarstvo, dobri odnosi u ekipi i duboko usađena vrednost da je klub iznad svega? A upravo to je mogao naučiti dok je šnirao pertle na Hampdenu, i upravo zato u svakoj svojoj autobiografiji po dobrome pominje Kvins Park...

Svi oni bi, kao i Ferguson, odlazili dalje, jer bi zov novca bivao jači, ali Kvins Park bi ostajao tu, na izvorištu moderne igre, ti ludi amateri koji ne jure rezultat, čuvari plamena dobrote, tradicije, sećanja na vremena kada su se ljudi zaista igrali, i zato, setimo se Johana Hojzinge, bili malo više ljudi nego što smo mi danas.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Shutterstock, Action Images.