PRELAZZI: Oni igraju fudbal, stalno, i igraju ga bosi...

Sad će Svetsko prvenstvo, samo što nije, prođe tih nekoliko meseci očas posla, pa će se pojaviti i ti tekstovi, utoliko pre ako se na Mundijal plasira i Hrvatska. Setiće se i strani novinari, ne samo naši, pa dobro, njima je to intrigantno, a nama je "kliktabilno", ako ništa drugo uvek će se pojaviti neka nova generacija, neki novi naraštaji ljubitelja fudbala kojima treba podgrejati priču o Najboljem Timu Kojeg Svet Nikad Nije Video.

Velika Jugoslavija, zar smo sumnjali. Podsetiće nas novinari, posebno stranci, na recentnu prošlost, pomenuti u rečenici-dve šta se desilo – samo nama to sve zvuči strašno komplikovano, da vidite samo kako knjige istorije tamo preko objasne ratove i naša balkanska trvenja! – a onda preći na stvar: samo zamislite tim u kojem su Modrić, Džeko, Mandžukić, Matić, Oblak... Čitali ste to već, i čitaćete opet.

Ne ljutimo se, ti su tekstovi dokaz da pripadamo svetu. Ili da smo mu makar nekada pripadali. Još nas doživljavaju kao moguće, ako ništa drugo, još pišu o tim Jugoslovenima kao da su samo izašli po cigare i novine i evo sad će da se vrate. U svakom slučaju – postojimo. Pa makar i ovakvi. Pa makar i virtuelno.

A zemlja o kojoj danas pričamo – i koja je u žižu javnosti ovdašnje došla slučajno, iznebuha i iz politike, zbog natezanja, volens-nolens, hoću-neću, piški mi se-ne piški mi se, glede međunarodnog statusa južne srpske pokrajine – e ona za taj svet nikad nije ni bila svet.

Jednom kolonija – uvek kolonija. Jednom niža rasa, uvek niža rasa, koliko god vas ubeđivali da smo sada svi jednaki. Jednom krv i suze afričkih robova na plantažama, pod okrutnim suncem i razjarenim bičevima, danas suze nekih novih roditelja, primoranih da mašu na aerodromu svojoj deci, dok ova odlaze da sreću nađu preko okeana, kod bivših formalnih, a sada neformalnih gospodara.

Surinam. Ni tamo ni ovde. Telom i geografijom u Južnoj Americi, dušom i kulturom na Karibima, glavom i novčanikom u Holandiji.

Teško stečena sloboda, krhki mir, nestabilna demokratija, jedna diktatura za drugom, generali u čudnim uniformama, predsednik koji je pravosnažno osuđen na 11 godina zatvora zbog krijumčarenja droge, siromaštvo i potmuli bes od nagomilanog nezadovoljstva, emigracija i bekstvo glavom bez obzira; pirinač, banane, šećerna trska...

... I fudbal.

Najbolja reprezentacija svih vremena koju nikada niko nije video, i koju tek ovlaš pomenu. Naravno, jer je njihov rad, kao i uvek u istoriji, za druge. Za bogatog gazdu, darežljivog kada mu je ćeif, gramzivog i grabljivog kada mu se može. A uvek mu se može.

To je svetski, ma galaktički fenomen: kako je jedna zemlja od svega nešto preko pola miliona stanovnika, sa reprezentacijom koja ne može da pobedi ni mnogo neupadljivije kolege sa toplih mora, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, stvarala igrače koji bi postajali planetarne zvezde.

Surinam je spasao holandski fudbal: kada se završila era onog “totalnog”, nastala je zjapeća rupa, Holandija je počela da propušta velika takmičenja, nije imala nikakav plan, koncept, ideju, prepoznatljivost...

A onda su se pojavili oni. Nulta, prva ili druga generacija surinamskih familija. Snažni, hitri, odlučni da uspeju kako to samo siročići i bezemljaši umeju, sa stavom provincijalca koji dolazi da pokida metropolu, đavolski nadareni za tu igru koja im je često bila spas.

Edgar Davids je svojevremeno pokušao da odgonetne taj fenomen, rekavši da je Surinam umnogome nalik Brazilu.

“Mnogo je siromaštva, i mnogo bede na ulici, bez novca, iz urušenih porodica, sa previše slobodnog vremena. Oni igraju fudbal sve vreme, svakog dana, i igraju ga bosi...”

Ili si na ulicama Amsterdama sa lončetom i skakavcem u ruci, ili si tik ispod svečane lože, jamio si neku novu srebrninu i tek tada se, kad si na vrhu, kada ti tapšu i kliču, tek tada ti se pojavi onaj potisnuti patriotizam, pa se setiš detinjstva, ili priča o detinjstvu tvoga oca, o jednoj zemlji, daleko preko okeana, gde je sve počelo i gde se nikad nećeš vratiti.

Rud Gulit i Frank Rajkard. pa Patrik Klajvert, Klarens Sedorf i Edgar Davids. Pa Mihael Rajziger, Aron Vinter i Džimi Flojd Haselbajnk. Pa Mario Melhiot, Urbi Emanuelson, Rajan Babel, Georginio Vajnaldum. Pa Romeo Kastelen, Eljero Elia, Evander Sno, Kju Jaliens, Mihel Vorm...

Eto vam prvih 11, sa izmenama i dugačkom klupom, strani novinari na putu za Rusiju. Eto vam tima koji je mogao da pokori svet, a neki su to tako lako i učinili. Za sebe i za Holandiju, ne za Surinam. Eto Najboljeg Tima Kojeg Svet Nikad Nije Video. I nikad neće videti...

Fudbaleri iz Surinama osvajači su toliko trofeja s kojima ni u zemlji sa žutom zvezdom na stegu ne znaju šta da rade. Je li to naše, ili nije naše? Jesu li ti momci Surinamci ili Holanđani? Jesu li prodali veru za večeru ili su uradili ono što bi im svako savetovao, pa i ta zemlja, ako drži do sebe? Može li majka da voli odbeglog sina, ma koliko da je uspešan, jednako koliko i svoju odrpanu, bosonogu decu koja je paze, iako sem te ljubavi i pažnje nemaju ništa drugo?

Priča o Surinamu natopljena je krizama identiteta i nikad nepreležanim kolonijalnim i kolonijalističkim ranama. Pitanje holandske vladavine koja je faktički završena 1975, a formalno nije niti će uskoro i dalje raspolućuje zemlju. A ne pomaže ni što je to etnički jako raznovrsna država, u kojoj jedni sa drugima i ponekad jedni protiv drugih žive ljudi sa Kariba, ljudi iz Afrike, ljudi sa Jave, ljudi iz Kine, Sefardi i Aškenazi, Indijci...

Ne pomaže ni fudbal. Svaki uspeh njihovih (ili “njihovih”) igrača samo je novo čeprkanje po rani koja nikako da zaceli i brutalno vraćanje u stvarnost, koja kaže da Surinam ima jednu od najslabijih reprezentacija u Americi, toliko bednu da niko nikada nije ni pomislio da im pruži mogućnost da se oprobaju na matičnom kontinentu, sa Brazilom, Argentinom, Čileom, pa čak ni sa Venecuelom.

Da igrača ima – ima ih. Vrelo je nepresušno. Jedna studija koju je naručila FIFA ustanovila je da je 2009. godine u Erediviziji bili skoro 150 igrača koji bi mogli da zaigraju za Surinam.

Stotinu pedeset! Pa bilo bi to dovoljno da se na muke stavi i Meksiko, pa da se dobije poziv za Kopa Ameriku, ali taj postkolonijalni kompleks ne dozvoljava im da prosperiraju. Jer, vlada Surinama odavno je donela odluku da svaki igrač koji ode da igra u Holandiji više ne može da nastupi za “Suribojse”, pa je tako nacionalni tim krcat igračima iz nejakog domaćeg prvenstva.

Pre nekoliko godina pojavili su se ambiciozni planovi nazvani “Surinam u Rusiji 2018”, sa željom da se promeni ovaj zakon i omogući Surinamcima i onima koji se tako osećaju da igraju za otadžbinu, ali to će morati da sačeka neko drugo, bolje vreme. Katar, pa možda i posle Katara.

Komentatori objašnjavaju da je ovo pitanje nacionalnog ponosa za Surinam. Holanđani su kroz istoriju toliko otimali od napaćenog naroda, da je kidnapovanje njihovog fudbalskog talenta bila kap koja je prelila čašu žuči. Zato su žitelji Surinama odlučni, makar to išlo u korist štete naroda koji je lud za fudbalom, makar sebi pucali u obe noge sa nazuvenim štucnama i kopačkama, da ostanu svoji.

Nije ni da ih Holandija grli i obasipa ljubavlju. O tome svedoči notorna scena sa Evropskog prvenstva 1996. godine, kada je generacija za koju se pretpostavljalo da će se ponovo popeti na tron, na krilima još jednog uzleta Ajaksa, šampiona pa vicešampiona Starog kontinenta 1995. i 1996, izgorela u mržnji, optužbama i rasizmu.

Zvali su ih “kabel”, tu koteriju koju su činili njih četvorica: Davids, Sedorf, Klajvert i Rajziger, sa Bogardeom kao dopisnim članom.

Poker asova – svi iz Surinama ili od surinamskih roditelja – sukobio se sa selektorom Gusom Hidinkom i optužio ga, biranim rečima doduše, za rasizam, pošto je forsirao svoje “bele” adute, poput Ronalda de Bura i Danija Blinda. Napred je Klajvert bio u formi koja će ga proslaviti i koju neće uspeti da replicira u Milanu, mada hoće u Barseloni, ali Hidink je tvrdio da as Ajaksa nije dovoljno spreman.

Sem sukoba sa selektorom koji je izbio na površinu, holandski novinari su otkrili da ni među samim igračima nije “štimalo”: momci iz Surinama nisu ni razgovarali sa ostalim kolegama i sedeli su uvek za posebnim stolom.

Edgar Davids je promptno poslat kući. Holandija je ispala na penale...

To ionako ne bi, teše se u Paramaribu i drugim manjim gradovima, titula za Surinam. Nikad ništa nije za Surinam, zemlju koja se i nehotice našla u bizarnoj balkanskoj političkoj čorbi jedne mlade jeseni.

Od Surinama se samo otima, navikli su oni na to, kao što su i navikli da retko ko napiše slovo o Najboljem Timu Kojeg Svet Nikad Nije Video.

Samo ponekad, valjda, kad njihovi sinovi podignu kakav pehar, možda i njih ih u srcu nešto lecne, neki davni zov predaka, pa pomisle, Klajvert i Gulit i Rajkard i Davids i Sedorf i Džimi, “Suriname, nesrećna moja zemljo, ovo je za tebe.”

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(foto: Action Images, Starsport, Shutterstock)