PRELAZZI: Onaj drugi Skilaći

Ne znam koja mi je od dve scene, od dva trejlera za film „Fuorigioco“ (uhodanim kanalima ne može se naći cela verzija, pa ako ga neko dobavi neka se javi redakciji, čeka ga piće), potresniji.

Nekad onaj prvi: mrak je na ulicama Palerma, i matorac duge, masne kose, vezane u rep, pokušava nekoj zaigranoj dečurliji da kaže da je nekada bio veliki igrač. Napadač koji je svašta umeo s loptom.

Klošar sa rancem preko leđa i sa cigaretom između dva požutela prsta baš i ne pokazuje preveliko umeće, lopta mu beži i skače po kaldrmi, a onda mu klinac prilazi, pošto se ovaj predstavi. Mali naćulji uši kada iz glasnih žica koje je pojela neka davna droga čuje to prezime.
„Stani, ti se zoveš Skilaći? Ti si nekad igrao za Italiju?”, pita ga derle.

Rez.

Nekad je strašniji i tužniji onaj drugi klip, mnogo svedeniji, ali upečatljiv kao udarac u pleksus kada znate celu priču. Opet je mrak, samo što smo na nekoj železničkoj stanici, iz daljine se približava taj isti lik. Kosa mu je sada puštena. On je jedini koji se pomera na ovom slepom koloseku, mada je, što je više u kadru, sve mutniji.

I ta pesma, neka novija obrada legendarne “Vecchio frac” Domenika Modunja.

Le strade son deserte / Deserte e silenziose
Un'ultima carrozza / Cigolando se ne va...

Pesma govori o čoveku u starom kaputu, baš onakvom koji na dva klipa nosi antijunak ove priče. U pesmi, taj čovek tumara nemim gradom čitavu noć, i pred zoru izvršava samoubistvo.

Ulice su puste, puste i tihe, poslednja kočija škriputavo odlazi...

Rez.

Leto je 1990.

Italija tog juna i jula potvrđuje svoje ekonomsko čudo i svoj status domovine najboljeg fudbala (mada se na turniru neće igrati previše dobro; naprotiv, biće defanzivno i napeto), traje Mundijal, sve je u znaku domaćeg tandema – jedan se zove Ciao, to je ona preružna maskota koja negira vrhunske domete italijanskog stila i dizajna.

Drugi se preziva Skilaći.

Salvatore „Toto“ Skilaći bio je adut iz rukava selektora Azelja Vićinija koji je sve, pa i njih dvojicu, uhvatio na prepad.

Svega nekoliko meseci pre početka prvenstva odigraće svoj prvi meč za Azure, a onda će hitri napadač Juventusa, rođen u Palermu, odrastao u straćarama, bez dana škole, eksplodirati i skoro sam voditi nacionalnu selekciju do polufinala, završivši kao najbolji strelac Svetskog prvenstva, sa šest golova – daće jedan u meču za treće mesto Englezima i preteći Skuhravija – i sa „divljim očima“ kojima je proslavljao svaki od tih oportunističkih pogodaka.

Italiju će za kratko uhvatiti „Toto“ groznica – nije bilo psa, valjda, koji nije dobio to ime, ni deteta koje nije nazvano Salvatore.

Toto je bio (i ostao!) simbol jednog vremena, utoliko više što je posle Mundijala postigao još samo jedan gol u dresu reprezentacije, utoliko pre što je posle povredama i baksuzima ispunjenog bivstvovanja u Italiji otišao u Japan i tamo okončao karijeru.

Danas je opet u svom Palermu, gde vodi fudbalsku akademiju (vratićemo se i na nju). Kažu da ga se može videti kako po gradu vozi skuter i otpozdravlja svima koji ga prepoznaju.

Ali odaćemo vam jednu tajnu.

To nije bio jedini Skilaći. To nije bio pravi Skilaći. Ili, najtačnije, to nije bio najbolji Skilaći.

Rez.

„Stani, ti se zoveš Skilaći? Ti si igrao za Italiju?”, ponovo pita onaj klinac.
„Ne... To je jedan poznatiji. Moj mnogo poznatiji rođak. Ja sam manji, siromašniji”, odgovara čovek u crnom kaputu.
„Ali i ti si bio fudbaler?”, ne odustaje klinja.
„Bio. Davno prošlo vreme”, kaže ovaj.

Rez.

Mauricio Skilaći rođen je u istom onom sirotinjskom kvartu Palerma, prvog dana februara 1962. Dve je godine stariji od svog brata od strica, Salvatorea, koji će onako omađijati planetu 1990. godine. Ali već tada, Mauricio će biti bivši igrač i umnogome bivši čovek.

Sa 17 godina obukao je dres rodnog Palerma. Video ga je, na malim terenima drevnog grada, Čeh po imenu Zdenjek Zeman, tada trener u mlađim kategorijama Palerma.

Pričalo se da je mali beskrajno talentovan, genijalac čečerave kose i očiju još luđih nego što će ih pokazati njegov rođak. Onaj izraz „trequartista“, video je Boem, kako će mnogo kasnije prozvati Zemana, bio je izmišljen za njega, i ljubav je bila obostrana.

Kada je leta 1984. Zeman pravio svoje prve trenerske korake, sitne, pre onih od sedam milja i 7+ golova na utakmicama koje će od njega napraviti legendu, setio se tog kudravog majstora kojeg je promovisao u Palermu, i odmah ga doveo u sicilijanskog četvrtoligaša Likatu.

Sredinom osamdesetih, Zemanova Likata, sa prosekom godina od svega dvadesetak, postaje hit, i predvođena Skilaćijem ulazi u ligu C1. Čitava nižerazredna Italija pričala je o momku koji je umeo da zavrti mozak protivniku, mladom češkom treneru telefon ne prestaje da zvoni, i jednako se raspituju za njegovu, kao i za cenu Antonija Mauricija Skilaćija, kako je glasilo kršteno ime čarobnjaka u kopačkama.
„On će biti veliki igrač. Ima tehniku, ima inteligenciju, nepredvidiv je, noćna mora za sve golmane”, ponavlja Zeman svakome ko ga pita.

Ono što ne govori, a možda zna, ili makar predoseća, jeste da Mauricio Skilaći živi život u ofsajdu. Da je samo pitanje vremena kada će ga otkriti, podići zastavicu i oduzeti mu loptu.

Nakon čudesne dve godine u Likati, sa 22 gola na 66 utakmica, Skilaći prelazi kod Eugenija Fašetija u Lacio, u Seriju B. Rimski klub počinje sezonu sa minus devet bodova, zbog uloge u skandalu „Totonero”, i u doba kada se za pobedu dobijaju dva boda, predstoji mu grčevita borba za opstanak. (Izboriće ga u poslednjem kolu u Napulju, u direktnom duelu protiv Kampobasa, gol će dati Fabio Poli; isti igrač će 1990. godine, na meču Bolonja-Juventus, dobiti izravnu pretnju od mlađeg Skilaćija: Toto će mu tada, na sred utakmice, reći “Upucaću te”, što kada vam kaže Sicilijanac ne zvuči samo kao prazna puška).

Ta generacija Lacija zapamćena je kao „Heroji minus devet”. Ali među te heroje niko nikada neće ubrojati Mauricija Skilaćija. Postigao je gol na svom debiju, u Kaljariju, i onda stao. Navodno je povredio tetivu, mada ga na Olimpiku i dalje pamte kao čoveka koji je, tvrdili su, folirao povrede, nije želeo da trenira, izmišljao sve moguće izgovore samo da se ne pojavi na treningu.

Zvali su ga „Uobraženi bolesnik” i „Misteriozni fudbaler”. On će tvrditi da je imao ozbiljan problem koji u Laciju nisu želeli da mu saniraju i zbog čega je trpela njegova karijera.

A imao je i on pametnija posla. Kupio je, za tih godinu dana, 38 – trideset osam! – automobila („Mnogo sam ih menjao. Nisu svi bili novi, neke sam uzimao i polovne”), oženio se i razveo se tri puta, išao u Barselonu na operacije i ostajao tamo po mesec dana, i ponekad, kad mu je bilo baš dosadno, doslovno palio novčanice od 500.000 lira.

A onda je došla droga. Prvo doping, koji je bio javna tajna. Potom kokain, kao logična posledica dosade u životu i previše para. Na kraju heroin, šta bi drugo. Uhapšen je jednom, zbog posedovanja. Još jednom, zbog tuče. Pet puta se overdozirao – jednom kada je ubrizgao kokain u venu – i vraćen u život. Iako to možda nije hteo.

U Mesini će igrati zajedno sa rođakom Salvatoreom, bezuspešno, kasnije će otići u Juve Stabiju, ali njegova karijera neće vaskrsnuti. Sa nestankom ugovora i novca, nestali su i prijatelji. Povratak kući, u Likatu, bio je kratkotrajan, i negde 1992. godine Mauricio Skilaći našao se na ulici.

Čovek kojem se klanjala Sicilija, u kojeg je verovao Zdenjek Zeman, postao je prosjak. Klošar.
„Da bomber a barbone”, od bombardera do vagabunda.

Rez.

Mauricio Skilaći, zvezda filma „Fuorigioco” koji bih gledao radije od svih ovoletošnjih blokbastera, danas ima 55 godina. Svaki njegov odgovor, kada ga pozovu u neku emisiju da naprave Slučaj i Primer od njega, završava se gorko-ledenim osmehom.
„Nemam ništa. Jedem kad mi dobri ljudi pomognu. Ne mogu da nađem posao, a nije da ne tražim. Moje ćerke ne pričaju sa mnom. Đadi sam poklonio stan, onaj koji sam kupio u 24. godini za 200 miliona lira u kešu. Bilo je to poslednje što sam imao. Alesija živi u inostranstvu. A čist sam. Kunem se. Uzimao sam metadon devet godina i skinuo se. Droga je za mene prošlost.”

Da li se ikome obraćao za pomoć?
„Zvao me Toto, još davno, da budem trener na njegovoj fudbalskoj akademiji. I zamislite, taj mi je lik, moj brat, ponudio platu od samo 300.000 lira! Mene je toliko koštao samo prevoz. Neisplativo.”

I samo još nešto.
„Ne gledam fudbal. Besan sam na fudbal. Volim da vidim klince kad igraju na ulici, i to je to. Okej, i ponekad samo pročitam novine, da vidim šta su uradili Palermo i koji god tim koji sada vodi Zdenjek Zeman. On je za mene bio i ostao najveći trener u Italiji“.

Zeman je bio i Zeman je ostao i jedini čovek koji veruje u njega.
„Povremeno ga viđam. Ljut je na mene. Pitaću ga da mi da neki posao. Samo jednu sobu, da mogu da pozovem ćerke na večeru. Ništa mi više ne treba.”

Ako danas na ulicama Palerma sretnete Tota Skilaćija, verovatno će biti na skuteru i smejati se široko sa svojim drugovima. Možete ga, možda, zamoliti da vam imitira proslavu gola, popiti sa njim kafu, pitati ga za zdravlje.

A onda će, kad padne mrak, iz vagona ostavljenog na slepom koloseku, od kojeg je, skupa sa dvadesetak skitnica, napravio svoj dom, izaći stariji brat, nekada sopstvenik 38 automobila za jednu godinu.

Prošetaće da vam traži 50 centi, pa da nekoj deci priča kako je bio veliki igrač, dok mu iskamčena cigareta dogoreva između prstiju. Neki klinci će mu poverovati, jer im je tata pričao o nekom momku jačem, boljem, darovitijem od Tota, i onda im je pričao šta može da se desi ako ne paziš na sebe. Ako svoj talenat predaš drogama.

Neka druga deca mu neće verovati ni reč.

Oni znaju samo za jednog Skilaćija.

Taj je igrao za Italiju...

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)