PRELAZZI: On je Irac koji ne poštuje nikakva pravila! (VIDEO)

Tanka je, kao oštrica žileta, ili kao belo parče kreča između dve zabodene pritke na zelenoj travi, tanka je linija koja odvaja ludaka od heroja. Neki je nikada ne pređu, ostanu na strani koja izaziva bes, žaljenje ili samo podrugljive poglede; onim srećnijima ili prevejanijima dogodi se da odjednom postanu idoli, da se jednim potezom reše čitave svoje prošlosti, opalivši joj srebrni metak u čelo.

A junak ove priče, čovek o kojem se u Škotskoj, Severnoj Irskoj, pa i u čitavom Ujedinjenom Kraljevstvu prošle nedelje ponovo govorilo iz pravih razloga, on tu neuhvatljivu liniju posmatra kao igralište, kao kada devojčice na velikom odmoru preskaču lastiš ili igraju školice – bave li se, zaboga, deca i dalje time? – čas je tamo, čas je ovamo, majstor i prokletnik, pa ponovo ceo krug.

Pun krug obrnuo je i proteklog vikenda, i neka nam je na obraz, nama koji nismo znali gde se sada sakrila luda glava Kajla Lafertija, najboljeg špica Severne Irske još od Dejvida Hilija, pardon Džordža Besta, pardon Vila Griga i svih odbrana koje su ga se plašile.

A onda se pojavio, na stadionu Tajnkesl, u goste je došao suvereni vladar Škotske Seltik, bez poraza u jedno milion i po ili 69 utakmica u prvenstvu, i Harts je slavio sa 4:0. Otvoriće ih Laferti, dokrajčiće ih Srbin čudnog imena i još čudnije karijere Manuel Milinković, i ponovo će se Severni Irac naći s ove strane milosti, božje i navijačke.

A BIO JE ZVEZDIN PIK...

Nesuđeno pojačanje Crvene zvezde – bilo je to, ako nas nisu slagali tabloidi, pre oko dve godine, koju je Laferti proveo na pozajmici u Turskoj (što je za jednog Ostrvljanina relativno neobično, da vrludaju po svetu umesto da za hleb zarađuju u višim ili nižim engleskim ligama), i odmah smo pomislili da ćemo po srpskim oranicama gledati novog Žigića, samo u dugim rukavima ispod dresa – danas tvrdi da se smirio.

Nije, ali neka mu bude...

Osvedočeni navijač Rendžersa verovatno nije mogao da zamisli bolji kambek nego da sruši, pa još i ponizi, onaj drugi tim iz Glazgova, ali samo je pitanje vremena, sigurno, kada će njegov karakter ponovo da ga odvuče na tamnu stranu.

Pre koju godinu, to se možda moglo otpisati na njegove godine, no četvrta decenija odavno mu se izula na hodniku i privalila ispred televizora, i jedini rezon je sada prihvatiti kakav Kajl Laferti zaista jeste: na terenu dominantan, pre svega visinom, a onda i nesebičnošću, srcem, trudom kojim nadomešćuje ozbiljne tehničke nedostatke – negde u nenapisanim priručnicima fudbala stoji odrednica “klasični ostrvski špic” i tu je njegov poster u prirodnoj veličini, svih 193 centimetra mesa, glavometa i slobodnih udaraca koje začuđujuće dobro izvodi – a van terena neotesana, nepatvorena budala sa milion mušica, problema i pintom piva u ruci.

Uostalom, zašto mi to da opisujemo, pustimo da sve kaže čovek koji ga je, na svoju žalost, dobro upoznao.

Mauricio Zamparini nema baš mekanu dušu, i verovatno nije preterano dobra osoba, i to zna svako ko je ikad i čuo za vlasnika Palerma, a kamoli postao upoznat sa njegovim ekstravagantnim životnim i fudbalskim odlukama. Ali, it takes one to know one, rekli bi na Kajlovom maternjem jeziku, i notorni Zampa, koji će u jednom trenutku spasti karijeru napadača – iz Rendžersa, za koji je navijao od malena, ali iz kojeg će otići onog leta kada se “stari” Rendžers ugasi, a “novi” krene od četvrtog ranga takmičenja, otišao je u Sion, nije briljirao, no klub sa Sicilije, tada u Seriji B, ipak ga je primetio – ovako će, na rastanku, opisivati Kajla Lafertija.

ČOVEK KOJI IMA DVE ŽENE - MISICU I PRVU PRATILJU

U tom trenutku, recimo i to da stvar dobije još više na težini, Palermo je prvak Serije B, Kajl Laferti je najbolji strelac kluba – u tom trenutku s jedne njegove strane igra mlađani Paulo Dibala, s druge Andrea Beloti, tu iza se muva i Franko Vaskez, sada u Sevilji – i upravo je od navijača dobio nagradu za omiljenog igrača.

A sada Zamparini:

“Moram da ga prodam, moj trener Bepe Jakini to izričito zahteva od mene. On je ženskaroš bez ikakve kontrole. On je Irac koji ne poštuje nikakva pravila. On je neko ko nestane na čitavih nedelju dana da bi jurio žene po Milanu. Ne znam da li znate, ali taj ima dve porodice sa šestoro dece, nikad ne dolazi na trening, potpuno je lud. Na terenu je sjajan igrač, dao nam je sve, i više od svega. Ali njega niko ne može da kontroliše.”

Stanimo za trenutak. Ako, dakle, u zemlji u kojoj je bunga-bunga sasvim okej ponašanje za premijera, ako na Siciliji gde mafija još petlja svoje prste i u Palermu gde je pristojno da se okrećete preko ramena u nekoj slepoj ulici, ako tamo štrčiš, ako si too much, onda stvarno, sine, imaš ozbiljan problem u glavi.(Ono za dve žene je skoro pa istina. Samo što to nisu dve obične žene: jedna je bila Mis Škotske, druga je bila prva pratilja. Kad čovek voli, pa to ti je...)

Kajlu Lafertiju neće pomoći ni Norič, u koji će otići iz Palerma, ni Rizespor i Birmingem u kojima će biti na pozajmicama – možda bi mu, ali to nikada nećemo saznati, pomogao Beograd, ili bi se tek pomamio za našim ženama i više ne bi ni mislio o fudbalu – a nismo sigurni, uprkos golu protiv Seltika, ni da li će mu pomoći Harts, ili je to bio kratkotrajni predah; jedini čovek koji ume s njim jeste Majkl O'Nil i jedini dres kojem se nesebično daje jeste onaj zeleni, reprezentacije Severne Irske.

Upravo će Laferti biti taj koji će one “slabije” Irce odvesti na Evropsko prvenstvo prošle godine, i mada nije briljirao, ostaće zapisano da je “Norn Ajron” bila u osmini finala, a da su njeni navijači, skupa sa braćom ili polubraćom s juga, bili priča koja je izvadila stvar u godini obeleženoj terorizmom i lošim fudbalom.

NEMA MUŠICE U GLAVI, NEGO MUTIRANE BUBAŠVABE

Zamalo je ponovio taj uspeh, Švajcarska je u baražu bila jača za jedan gol, ali Laferti će ostati heroj nacije, neka vrsta tajnog kapitena selekcije – ne bi bilo normalno dati mu traku, ali on jeste lider u svlačionici i na terenu.

Da je Laferti rešio da se izbori sa svojim bubicama – okej, u njegovom slučaju bi bilo istinitije govoriti o mutiranim bubašvabama – govori i nedavni intervju, retko iskreno štivo, koje je dao Bi-Bi-Siju, a u kojem je prvi put progovorio o onome o čemu se na Ostrvu uglavnom ćuti: svojoj navučenosti na kocku i svim problemima koje je imao zbog toga.

KOCKAO SE NA KONJE SVAKI DAN

Laferti je negde oko 2010. godine počeo da se kladi svakog dana, po ceo dan. Ne na fudbal, nego na trke konja.
“Samo, ja nisam imao pojma o konjima. I dalje nemam pojma. Nego sednem, otvorim aplikaciju na telefonu i biram ih po imenu ili po boji. Ako je pobednik, super; ako ne, onda samo pređem na sledeću trku. Kladio sam se svakog dana, na sve konje, na svaku trku. Onda sam prešao na pse, na rulet... Gubio sam mnogo, ali sam znao da mogu da pređem u neki drugi klub, da mi daju pare za potpis i bonus i tako bih nadoknadio sve što sam izgubio.”

Fudbal je bio izlaz Kajla Lafertija, i jedina stvar koja mu je pomagala da se oseća dobro. Samo na terenu bio bi svoj na svome, tu ne bi bilo ni aplikacija ni šarenih dvogodaca ni nekih dugih nogu i trepavica o kojima bi maštao; ni pobeda nad Seltikom i ljubav kojom su ga obasuli navijači Hartsa možda neće uspeti potpuno da ga promene, ali pokazaće mu koliko je lepo biti s ove strane one tanke linije o kojoj smo pričali na početku.

Posle tog meča, menadžer Seltika Brendan Rodžers priznao je da ih je Laferti razbio, a na društvenim mrežama krenula je akcija Rendžersovih navijača da se Severni Irac vrati u klub u kojem je proveo četiri godine, i gde je jedino izgledao – ne računajući nacionalni stadion u Belfastu – kao da je tamo gde treba da bude.

Zato je Harts, ne sumnjajmo u to, samo prolazna stanica u dugoj, plodnoj i ludoj karijeri Kajla Lafertija, Severnog Irca sa velikim srcem i još većim egom. 

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta