PRELAZZI: Odlazak diktatora

Benito Musolini bi bio ponosan na svog najboljeg fudbalskog sledbenika.
"Veruj, pokori se, bori se", rekao je Duče u osvit Drugog svetskog rata i tom se mišlju vodio Paolo di Kanio kroz čitavu svoju karijeru, i igračku i trenersku.

Nepokolebljivi fašista iz Kvartičola još kao klinac je pokazao svu svoju prgavu narav: svi su u tom siromašnom kvartu navijali za Romu, a on je svoje srce dao Laciju. Tako će ići i kroz život: glavom kroz zid, uzvodno uz reku, svima uz dlaku, nikome da ne ostane dužan.

Negde se, ipak, legenda Vest Hema preračunala. General je dobar samo onoliko koliko vojska u njega veruje, a u Sanderlendu – koji mu je u nedelju uveče uručio otkaz – Paolo di Kanio nikada neće pronaći soldate voljne da mu veruju i da mu se pokore.

Svađe s igračima; bizarne zabrane poput one da se u timskoj kantini više ne sme služiti majonez, kečap i kafa ili da će u Severno more baciti svaki telefon koji vidi na treninzima; sistematsko uništavanje samopouzdanja pulenima; intervjui posle kojih vam stvarno nije jasno koji tim on tačno predvodi; prilično upitne transakcije na letošnjoj berzi... Sve to skupa s mizernim jednim bodom osvojenim u prvih pet kola zapečatilo je sudbinu harizmatičnog, ali nemilosrdnog Italijana na klupi Sanderlenda.

Kao Musolini se ponašao, kao Musolini je i otišao: prkosan i ponosan, nije video da su mu igrači okrenuli leđa, i da mu je svlačionica spakovala svilen gajtan. A pobune poput one koja je podignuta protiv njega više priliče preokretima na gusarskim brodovima – posle kojih sledi neizbežna šetnja po dasci nad razigranim ajkulama – nego na jedan ozbiljan klub iz najsnažnije svetske fudbalske lige.

Ostaće ta fotografija posle debakla od Vest Broma (3:0): Di Kanio odlazi prema tribini gde su “najvatrenije pristalice“ Sanderlenda, ali umesto da skine sako i kravatu i baci je ka navijačima – što bi mogao da postane trend kod svih klubova crveno-bele boje? – on im, inadžijski, osorno, pokazuje da mu je glava i dalje uzdignuta.

Ima tu, naravno, i fakta da je pet utakmica premalo, pa zvali se vi Paolo di Kanio ili Slaviša Stojanović, ali i dugogodišnjeg prokletstva Sanderlenda. Ne zovu ih badava Crnim mačkama – već skoro sedamdeset sezona taj nekada veliki klub sa severa Engleske provodi skakućući kao jo-jo iz nižeg u viši rang takmičenja i nazad, nesrećan i prokužen, uz iznimne trenutke slavlja, kada se na pleća obori mrski crno-beli rival iz obližnjeg Njukasla.

Jednu takvu pobedu proletos je, tek na početku svoje (pre)kratke karijere na ušću reke Ver, izvojevao i Di Kanio, ali to nije bilo dovoljno da razgrne mrak iznad Stadiona Svetlosti, ni da mu kupi kredit za zimsku jaknu u kišovitom Sanderlendu.

Čitava ova priča nije vezana samo za fudbalskog Dučea s engleskim pedigreom. Di Kaniov slučaj – mimo fašizma, naravno – podseća na dogodovštine selektora Srbije, Siniše Mihajlovića.

I jedan i drugi su želeli po svaku cenu da isteraju svoje: stroga disciplina, poštovanje pravila (čak i ako su krajnje tupava), davanje šanse igračima koji to nisu uvek zasluživali, svađa s kapitenom (Li Katermol je na kraju predvodio pobunu igrača), kontriranje javnosti po svaku cenu, nerazumljive, često krajnje protivrečne izjave medijima, i sveukupno neshvatanje svojih i tuđih mogućnosti.

I jedan i drugi će tvrdoglavo – tu su Italijani i Srbi isti – braniti svoj pristup, bez spoznaje da su sami krivi za krah i da se isključivo strogošću ne može uraditi bogzna šta. Jer ono što je prolazilo u malenom Svindonu ili neuglednoj Kataniji, nije u nekada velikom Sanderlendu ili u uspeha željnoj Srbiji, gde se egoizmi igrača prepliću s onim koji poput biljke mesožderke cveta na klupi...

Jer ako je diktator zbunjen, govorio je Musolini, sve se pretvara u anarhiju.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)