PRELAZZI: Noć kada je izviždana Marseljeza

Čak ni prvo pojavljivanje Zlatana Ibrahimovića u javnosti otkako su mu odrezana četiri meča zabrane u prvenstvu zbog komentara o sudijama, zvaničnicima i, naposletku, francuskom društvu, nije bilo najvažnije u noći u kojoj su se na Stadionu Francuska u Sen Deniju sreli Bastija, hrabri mali klub sa Korzike, i Pari Sen Žermen, bogati veliki klub iz Katara.

Konačni se ishod finala Liga kupa i nazirao, i svi milioni uloženi u sastavljanje pazla koji može da donese čak i titulu prvaka Evrope u grad koji nikada nije bio ni blizu ušatom trofeju, bili su garancija da će prvi trofej - od četiri, za koliko igraju - putovati svega nekoliko kilometara sa severa Pariza do njegovog jugozapada, na Park prinčeva; da Ostrvljani koji su se već jednom dobrano opekli sa bankrotom, pa od tada koriste princip „kolac + konopac“ ne mogu da pokvare žurku Parižana.

Ali sami početak, koji minut pre nego što se lopta uopšte zakotrljala, e u njega su bile uprte oči čitave nacije, još u šoku zbog brutalnog terorističkog napada na redakciju Šarli Ebdoa, još uplašene od senke fundamentalizma i nacionalizma bilo koje fele...

Govorimo o trenutku kada na stadionu treba da se intonira Marseljeza, i kada je jedino pitanje kako će „gostujući“ navijači reagovati.

Za ishodište ove zabrinutosti valja se vratiti trinaest proleća unazad, podsetiti na slučaj koji je godinama odjekivao Francuskom, na primer koji je još jedna opomena onima što bi fudbal pedantno da odvoje politike, i obrnuto; oni se hrane jedno drugim, međusobno se koriste poput ljubavnika koji umišljaju da su samo u nevažnoj vezi za jednu noć, pre nego što shvate da su prošle godine...

Maja 2002. Bastija je igrala svoje prvo veliko finale, Kupa Francuske, još od 1981, kada je moćni Sent Etjen srušen golom tada tridesetogišnjeg Kamerunca o kojem se nije znalo mnogo; punih devet godina docnije, taj isti lik, sada skoro na pragu pete decenije, zaplesaće sa korner-zastavicom na Stadionu svetog Nikole u Bariju i ceo svet će najzad saznati za Rožea Milu.

Daleko je bilo, ipak, to vreme, i reminiscencija na Rožea Milu, i na druge heroje kluba koji je simbol i štitonoša Korzike: na Dragana Džajića, recimo, čije se ime i dalje izgovara kao da je posredi neki svetac-zaštitnik ostrva, i još više na onog jednog, neprevaziđenog, najvećeg sina živopisnog, nepokolebljivog cveta Mediterana i gradića Porto Vekija, na Kloda Papija, proćelavog majstora nalik na Roberta Beninjija, vernog sluge Bastije koji će ih uvesti u finale Kupa UEFA 1978, koji će tada biti i član reprezentacije na Mundijalu, i koji će ostaviti fudbal 1982. i nesrećno preminuti, odjednom, svega nekoliko meseci posle toga.

Oslabljeni Sveci hrabro na moćnu Barsu: Da li će izostanak Ibrahimovića ponovo biti taličan za PSŽ?

Te 2002. Korzikanci su imali veće planove od pukog fudbalskog romantizma: brojne odmetnute terorističke grupe postavljale su na gotovo sedmičnom nivou bombe tražeći nezavisnost ostrva od „zavojevača“ iz Francuske, obični ljudi su se sećali tragedije na stadionu Furijani kada se 5. maja 1992. srušila tribina koja je nosila ime po Klodu Papiju, kada je poginulo 18, a povređeno 2.300 ljudi, i sve to došlo je do gromkog izražaja na finalu 85. po redu Kupa protiv Lorijana, pred očima čitave države i freško, po drugi put izabranog predsednika Žaka Širaka.

I evo tog događaja koji će toliko obeležiti francuski fudbal, društvo i politiku, ali i Bastiju, toliko da su brojni teoretičari govorili o nekoj kletvi koja je te večeri u Sen Deniju bačena na klub; poput hrvatskih košarkaša koji su utekli s postolja 1995. u Atini da se nikada na njega ne vrate.

Tradicionalno, kao i pred svako finale, počinju prvi taktovi Marseljeze, najpevljivije i najkrvoločnije himne na svetu, ali čak i pre nego što orkestar zasvira događa se nešto dotad nečuveno i neviđeno: čitava tribina obojena u plavo, čitavo Sredozemno more dresova i šalova na kojima su ispisane poruke podrške na korzikanskom jeziku, počinje da zviždi, snažno i jedinstveno - zamislite salve negodovanja koje su umele da prate intoniranje „Hej Sloveni“ na našim stadionima tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih, i opet nećete biti ni blizu zaglušujućeg poniženja nacionalne pesme u samom srcu države.

Predsednik Širak je pobledeo kao kreč, a tek onda pobesneo, više nego kada je trebalo namignuti Toniju Bleru da je bombardovanje Beograda i Jugoslavije sasvim okej: ljutito se okrenuo ka Klodu Simoneu, prvom čoveku Fudbalske federacije Francuske.

„Oni zvižde!“, prisetiće se Simone da je bila prva predsednikova rečenica.

„Ja odlazim!“, glasila je druga.

Tako je i bilo: Širak se okrenuo na petama, napustio VIP ložu stadiona, i počeo je jedan od čudnijih prekida u istoriji francuskog - i ne samo francuskog - fudbala.

Punih dvadeset minuta Širak se durio po hodnicima lepotice u Sen Deniju, dok su Simone i predsednik Bastije Fransoa Nikolaj - za kojeg se i dotad spekulisalo da otvoreno podržava nacionaliste i separatiste - molili navijače da poštuju himnu, jer se u protivnom utakmica neće nastaviti.

Tek kada je utihnuo i poslednji zvižduk, igrači su se vratili na teren, Širak je zauzeo svoju stolicu, i fudbal je mogao da počne. Uplašeni, možda, od reakcija nakon potencijalne pobede, ili samo sluđeni, Korzikanci nisu ličili na sebe, i trofej je otišao u Bretanju.

U mnogo pipavijem trenutku za francusku naciju, kada je korzikanski nacionalizam možda i najmanji problem duboko podeljene države - podeljene na domoroce i došljake, na integrisane i oni koji to nikada neće biti, na ljude koji misle da je Mišel Uelbek prorok i one što ga smatraju samo talentovanim pajacom - meč u subotu uveče prošao je bez ikakvih incidenata.

Dobro, sem ako ne računamo crveni karton Skilaćija na samom početku, koji je suštinski odredio tok utakmice...

Nije bilo predsednika Francuske na tribinama, doduše, ali je bilo neposlušnog Zlatana Ibrahimovića i efikasnog Edinsona Kavanija i fudbal je - makar bio sudbinski osuđen da izgubi taj rat - dobio još jednu malenu bitku s politikom...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)