PRELAZZI: Njima treba Grašak! Najveća greška Luja van Gala (VIDEO)

Prvi gol je bio dostojan najvećih „niskih“ špiceva u prošlosti ove igre: odigrao je sa svojim robusnim partnerom, Štefanom Kislingom, nešto što je ličilo na produženi dupli pas, sve sa „štiklom“, a onda zaplesao u srcu šesnaesterca, kao da ga prate marijači: leva, pa desna, pa opet leva, lopta je bila taman toliko blizu trojice bekova da se ponadaju, a on bi im je sakrio u odsudnom trenutku, i na kraju precizno, spoljnom, ćušnuo opet desnom, i golman je bio blizu, al' zaludu.

Taj prvi gol bio je maturski rad iz kontrole lopte, smirenosti i egzekucije.

Drugi gol je bio pravo iz njegove Latinske Amerike, gde je žeđ za slavom tolika da se vremena za gubljenje uglavnom nema: momak sa brojem 7 primio je loptu na 17-18 metara i iz okreta je poslao iza leđa golmana; to su oni udarci koje vratari ne mogu da predvide, džabe im svi mačji refleksi ovog sveta, oni će napokon ostati u dubokim temeljima terena, a fudbal će neumitno naći svoj put ka podignutim rukama napadača i signalizirati ludnicu na tribinama.

Taj drugi gol bio je slika i prilika njegovog instinkta, koji nepogrešivo zna gde se nalazi magični, skoro puteni prostor između dve stative.

Treći se dogodio doslovno četrdesetak sekundi kasnije, ispratio je kontru koju je povukao Belarabi, ušunjao se između tri momka u belim dresovima i udario poslednji čavao u sanduk grogiranih gostiju iz Gladbaha.

Taj treći gol bio je pokazna vežba iz osećaja za igru, ali i želje, predatorske prirode koja probudi životinju u njemu kad god nanjuši krv, klecava kolena protivnika i strah u očima ubogog golmana.

Taj het-trik Havijera Ernandeza Balkazara, mnogo poznatijeg po nadimku Čičarito, u pobedi Bajer Leverkuzena nad Borusijom Menhengladbah od čak 5:0 proteklog vikenda, bio je dokaz njegovog umeća, posebno što je svaki gol postignut potpuno drugačije.

I odmah je, na Ostrvu, prozvan i najsarkastičnijim ovosezonskim het-trikom.

Meta sarkazma je, naravno, jedan Holanđanin ledenog pogleda.

Jer u trenutku kada je lopta shvatila da se neće vratiti kod ekonoma, već da će pohitati ka drugaricama u trofejnoj riznici najboljeg meksičkog špica 21. veka (ako, je li, postignemo lagani konsenzus da je Kuatemok Blanko bio više od špica i tek nešto manje od boga, a da Borgeti, bez smislene evropske karijere, nije u konkurenciji), Čičaritov rafal odjeknuo je na jednom mestu mnogo više nego na areni koju je sagradila farmaceutska mafija; zveknuo je stotinama kilometara daleko, na najmanjem stadionu u Engleskoj, gde se tužni, dosadni, neinspirativni, neinventivni Mančester Junajted Luja van Gala blamirao protiv Bornmuta...

Dok je Junajted iskazivao svoju nemoć na milion načina, sa sve netalentovanim vezistom Nikom Pauelom kao isturenim napadačem, sa otupljenom oštricom Memfisa Depaja i uzaludnim trudom skupocenog Marsijala, dok su njegovi navijači vapili za bilo kojim trenutkom želje i inspiracije, dok su proklinjali Van Galovu zatucanost koja ih je ostavila bez pravog, slave i golova željnog napadača, „njihov“ Meksikanac se sprdao sa odbranom ovogodišnjeg učesnika Lige šampiona, kojima je naplatio sve one promašaje protiv Barselone.

Ako to htenje i zapaljivost nisu dovoljno očigledni, prokleta statistika svakako jeste: na poslednjih 12 utakmica Junajted je postigao ravno 10 golova; na poslednjih 12 utakmica u svim takmičenjima Havijer Ernandez je postigao tačno 15 – umemo svi da računamo, ali treba to reći još jednom: pet više od svih onih koji nepravedno troše dolare na Old Trafordu, negdašnjem Teatru snova, koji se pretvorio u veliku spavaonicu u, sticajem okolnosti i loše konkurencije, gotovo samom vrhu Premijer lige.

Ono što Junajtedu tako bolno nedostaje – srce, agresivnost, bezobrazluk – a za šta je Van Gal, da se ne lažemo, glavni krivac, toga Čičarito ima u izobilju; to je nešto što je primetio još ser Aleks Ferguson, kada ga je bezecovao kao klinca, i to je nešto što njegov neizabrani holandski naslednik (jer je onaj odabrani riđan otoič krenuo trenerskom stranputicom) nije shvatio ni pretprošlog leta, kada ga je poslao na pozajmicu u Real Madrid, a još manje prošlog, kada je odlučio da ga se posve odrekne.

Ni to mu nije bilo dosta, pa je iz tima odstranio još jednog rasnog golgetera, možda već blago vremešnog i bez onog hitrog koraka, ali delotvornog zemljaka Robina van Persija; ako se može razumeti prvi prelazni rok, kada se odrekao Velbeka za masan ček Arsena Vengera i nekoliko drvenolikih igrača, ostajanje bez Čičarita i Van Persija i očekivanje da će beskrajno talentovani, ali premladi Marsijal ili mladi, ali ne toliko napadački orijentisani Depaj moći da ga zamene, obilo se o prvu glavobolju Vejna Runija, verovatno i dalje najboljeg engleskog igrača, a svakako ubedljivo najboljeg engleskog igrača koji to ove sezone ničim ne pokazuje.

Runijeve povrede i bezvoljnost, osećaj zasićenosti ili samo suštinsko nerazumevanje sa Van Galovom naopakom taktikom – statističari iz agencije Opta kažu da Junajted ima ubedljivo najviše pasova unazad od svih premijerligaša, i da je, sasvim u skladu s tim, procenat šansi koje njihov vezni red napravi na nivou jednog Sanderlenda i Aston Vile, te da gotovo dvotrećinski prosečni posed lopte ne može da zamaže jalovost ekipe – tek Vejn je ove sezone češće nemi posmatrač dešavanja na terenu; bilo da je u kopačkama ili da pravi „selfije“ na tribinama, njegov doprinos je tu negde jednak.

Bilo bi garant drugačije kada bi Runi ispred ili uz sebe imao Čičarita, momka s kojim se razume gotovo telepatski još od one prve sezone koju je Meksikanac proveo u zbornici Aleksa Fergusona. Hispanoamerikanci često naiđu na zid plača u Engleskoj, ne odgovara im ni klima ni stil igre, no Ernandez nije bio ni po čemu klasičan pripadnik svoje nacije, zaluđene za fudbal ali sa kompleksom više vrednosti od kojeg ne vide da su njihova očekivanja prenaduvana.

Ta prva sezona Čičarita u Engleskoj bila je iz najluđih snova klinca iz Gvadalahare, čijim venama je tekao fudbalski DNK – i njegov otac, Havijer Ernandez Gutijerez, koji će zbog upadljivo zelenih očiju dobiti nadimak Čičaro, Grašak, pa će, i pre nego što će se ispostaviti da Havijer Junior neće narasti na iznad 175 centimetara, njemu po službenoj dužnosti pripasti nadimak Mali grašak, bio je fudbaler, reprezentativac Meksika, član postave koja će na domaćem bunjištu dogurati do četvrfinala Mundijala 1986 – i Havijer mlađi je, bez sumnje, bio poslednji veliki transfer-pogodak crvenonosog mahera iz Škotske.

Trinaest golova u debitantskoj sezoni u Premijer ligi, više od 20 u svim takmičenjima – to je, pre njega, pošlo za nogom i šiškama samo Rudu van Nistelroju – nagrada koja nosi ime po Matu Bezbiju za najboljeg igrača Mančester Junajteda po izboru navijača, i sve je izgledalo savršeno po Meksikanca, rođenog poachera, kako bi rekli Englezi, rasnog i prirodnog napadača koji će od deset stopostotnih šansi iskoristiti devet, ali će onaj jedan promašaj nadoknaditi golom kojem se niko ne nada...

Sa poznim predvečerjem Fergusonove vladavine i učestalim problemima s glavoboljama i nervnim završecima, stvari su počele da bivaju sve manje vesele za čoveka iz domovine Panča Vilje, Karlosa Fuentesa i Uga Sančeza; ali ipak je uspevao da bude zlatna devizna rezerva u sistemu Dejvida Mojesa, koji je imao bezgranično poverenje u Van Persija i tek sa klupe davao šansu Čičaritu.

Nije mu to smetalo: umesto da postane udarna pesnica Đavola, pretvorio se u savršenog džokera, koji bi ušao da krpi rupe i spasava stvari, da pokreće stvari sa mrtve tačke, da postiže najvažnije golove pred sami kraj utakmice i da održava onu Junajtedovu gotovo germansku surovost: kažnjavanje protivnika kada se debela žena već pojavi na pozornici i priprema se da dune u pištaljku.

I u toj ulozi uspevao je da održi svoj maestralni prosek od jednog gola na dve utakmice; šta bi danas navijači Junajteda dali da mogu da imaju nekog u koga bi tako verovali...

Pa, dobro, to je makar jasno: dali bi i Van Gala lično.

Nimalo leteći Holanđanin je još postmundijalskog leta 2014. imao svoju viziju vrha Junajtedovog koplja, Čičarito je obukao dres sa brojem 14 Real Madrida, koji je netom skinuo veliki Ćabi Alonso – sedmica je, avaj, bila zauzeta – no njegov pristanak da bude pretpotonja rupa na najuglednijoj i najskupocenijoj fudbalskog svirali mogao je i morao, znajući njegov temperament, da bude samo oročen.

Posle jedne neuspešne i protraćene sezone na Berbaneu (mada je i tu uspeo da stigne skoro do dvocifrenog broja golova) Havijer je bio svestan da mora da traži pašnjake nove, da spusti očekivanja i ponovo se dokaže na nekom mestu na kojem će najzad postati standardan.

Trebalo je samo malo ljubavi i ne previše para: kada je poslednjeg dana prelaznog roka, dok je Van Gal nestrpljivo čekao avion iz Monte Karla i stajao sa tablom „Bienvenue, Martial“ na mančesterskom aerodromu, Havijer Eernandez Čičarito se previše tiho ukrcao na letelicu u pravcu Vestfalije.

„Želeo sam da se ponovo osetim važnim i srećnim“, iskreno je kazao kada su ga pitali zašto se odlučio baš za Leverkuzen, i to nije bila fraza: njemu je potrebno da ga cene, poštuju i vole, a ništa od toga nije mogao da dobije od Holanđanina, koji definitivno jeste veliki stručnjak, ali nikako da dokaže da je ostao makar pristojan motivator...

Napravio je još jednu mudru odluku: Bajer je igrao Ligu šampiona i bio sasvim dostojan takmac, što je Meksikancu omogućilo da bude pod toliko željenim reflektorima utorkom ili sredom uveče, a nemačko prvenstvo, brza igra i puni stadioni dali su mu samopouzdanje i šansu da se razmahne kao one prve jeseni i proleća u Mančesteru.

Eto šta ti je fudbal: ona tri gola kojima je zaokružio fenomenalna protekla dva meseca – prava je šteta što Nemci posle narednog vikenda (Bajer gostuje Ingolštatu i ko ne vidi šansu za još jedan het-trik Čičarita, sada kada im je Evropa skinuta sa agende, taj se grdno vara) idu na odmor, inače bi se serija nesumnjivo nastavila – nisu samo razgalila Bundesligu, nego do suza dovela jedan od dva najpopularnija kluba na Ostrvu, koji shvata da im, kao u onoj prastaroj telefonskoj zafrkanciji, baš fali Grašak.

Svaki njegov dribling na Kislingovo spuštanje lopte, svaki onaj gol protiv Gladbaha, podsetio ih je na trenutke kada su Berbatov i Čičarito, ili Runi i Čičarito, ili Van Persi i Čičarito, mogli da bornmute i ostale vest bromviče toliko zalude u poslednjih deset minuta da ovi ne znaju ni šta ih je snašlo, svaka lopta u mreži bila je rewind na ono čega ih je Van Gal lišio iz nekog svog kaprica, svaki odlazak Felainija, Pauela ili Švajnštajgera gore u kazneni prostor na činjenicu da Mančester nema špica, a da im je, paradoksalno, jedan, i to njihov, i to srčan, tako lako, tako glupo prošao kroz prste.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu