PRELAZZI: Nema zemlje za starce (VIDEO)

I na hiljadito pitanje o toj majskoj noći u Barseloni, Edvard Pol Šeringem će biti nasmejan i spreman za šalu. „Dao sam ga čarapom“, reći će Tedi, i nećete imati utisak da se zeza.

Možda je to stvarno bio najtraljaviji najslavniji gol u istoriji fudbala – lopta je posle kornera putovala tamo-amo po šesnaestercu, kao da su svi bili previše uplašeni da je zakače kako treba, ili je veliki Danac Piter Šmajhel svojim drečavo zelenim dresom unosio pometnju, tek vreme je isticalo, zalihe žvaka u džepu ser Aleksa Fergusona svele su se na minimum, Nemci su na tribinama slavili još jednu pobedu nad velikim rivalima, brojali sekunde do trenutka u kojem su ponovo, posle 23 godine, na krovu Evrope.

A onda se dogodio taj karambol, fudbal je odskakutao do Rajana Gigsa na vrhu šesnaesterca. Da ju je Velšnanin zakačio onako kako je umeo, otišla bi ko zna gde i majstori bi mrtvi 'ladni nastavili da graviraju „Bajern Minhen, prvak Evrope 1999.“ u onaj veliki trofej, ali nije, njegova desnica se prisetila da nije leva noga, i lopta je čudnim efeom, sporo krenula u srce kaznenog prostora.

Tamo će je sačekati čarapa Tedija Šeringema i jednako traljavo proslediti u mrežu iza Olivera Kana, koji će vrištati da je ofsajd, i istorija je morala da napravi mesta za raširene ruke jedne nasmejane „desetke“.

Reći da je Nemcima tog trenutka ušla voda u uši bio bi težak eufemizam: oni su potonuli kao podmornice Karla Denica u drugom poluvremenu Drugog svetskog rata, nikada jedna nemačka ekipa nije bila toliko pogubljena još od Bajerna 1991. u Beogradu...

Tediju su tada već 33 godine, gazi dovoljno sudijskih nadoknada iza sebe da zna da ih imaju u šaci i da mu je ovo poslednja prilika da bude najveći.

Taj drugi gol, opet iz kornera, kojem će Šeringem kumovati – ako je prvi dao čarapom, drugi je namestio šiškama, pravo na ispruženu nogu Ole Gunara Solskjera, trajektorija je potom nepogrešivo vodila u sami ćošak zategnute mreže – postaće važniji i ikoničniji u kolektivnom nesvesnom navijača Mančester Junajteda i u istoriji ove igre. Često to tako biva: uvek se gleda konačan rezultat, uvek prenebregnemo da Solskjerovog gola, Šmajhelove „zvezde“ u svom šesnaestercu i pogibije igrača Bajerna, koji leže na travi nemoćni da se pomere, svesni tek da im je u dva minuta ludila izmakla večnost, ničega od toga ne bi bilo da nije bilo onog prvog gola.

Solskjer, taj surovi hitman bebećeg lica, ostaće zauvek zapisan kao najbolja izmena, Fergijev džoker, Supersub, ali prava je istina da je on tu titulu mogao samo da deli sa mršavim, povisokim riđim momkom sa severa Londona.

Tediju Šeringemu, naravno, takva jednostrana tumačenja fudbalskih knjiga starosavnih nikada neće smetati, pošto je njegova prirodna rola bila da bude drugi. Umeo je on da daje golove, umeo je itekako – ne samo glavom i ne samo iz penala, već i iz slobodnih udaraca, u padu, iz voleja – pa samo ih je jedne sezone u svom matičnom Milvolu, kada je taj tim bio hit stare Prve divizije, dao 38 (!), ali njegova prava uloga bila je da drugog špica hrani loptama, otvara mu prostor i čini ga boljim i ubitačnijim.

Retko ko je umeo tako da čita igru kao Tedi Šeringem – čak i izgleda tako, sa duboko utisnutim očima i borama koje su se pojavile prerano, kao neki mudri sensei iz filmova, i nije ni čudo što se po Engleskoj priča da je, s takvim licem, odličan pokeraš – i retko kome je nesebičnost tako prirodno stajala: kada biste danas pitali najveće vladare šesnaesterca i stopostotnih šansi ko im je bio omiljeni saigrač, čak bi i onaj koji je samo prošao pored Tedija odabrao njega.

Misli to i Jirgen Klinsman, sa kojim je igrao u Totenhemu sredinom devedesetih, misli to i Toni Kaskarino, koji je preklinjao trenere da tog malog više ne šalju na pozajmicu iz Milvola, nego da ga puste da (se) igra, mislio je to i Alan Širer, s kojim će, uz malu pomoć Pola Gaskojna, umalo osvojiti Evropsko prvenstvo – utakmica na Vembliju 1996, kada su Širer i Šeringem, još jedan SAS tandem, dali po dva gola Holandiji, verovatno je poslednja savršena engleska utakmica na velikim takmičenjima – a rešiće ovu jednačinu i ser Aleks Ferguson juna 1997.

Bila je to prekretnica i za Fergusona, i za Junajted, i za Šeringema. Potonjem niko nije osporavao ogromno znanje ni mesto u startnih 11 Albiona, ali stari je Tedi imao već punu 31 godinu i nikada nije bio ni blizu nekog trofeja.

Ferguson je, opet, imao pritisak navijača i javnosti otkako je naprasno otišao Kralj Erik, jer ko bi, pobogu, mogao da zauzme njegovu ulogu, ko da ga zameni? Kada je Fergi odlučio da calne 3.500.000 funti Totehemu za, mislilo se, vremešnog Tedija, mnogi je fan Junajteda ponovo pomislio da je Škot prolupao; opet, ne zato što su kvaliteti najboljeg engleskog polušpica bili upitni, već zato što su bili ubeđeni da Junajtedu treba drugačiji tip igrača, koji bi više podsećao na Francuza.

Ima ona teorija koju potpisnik ovih redova žustro brani u svakom razgovoru na tu temu: da je Dragan Stojković Piksi bio najbolji Zvezdin igrač, ali da sa njim u ekipi Zvezda nikada ne bi postala šampion Evrope; slično tome, u pabovima sa čijih zidova vise šalovi sa crvenim đavolčićima raspreda se ideja da je Kantona, onako veliki, impozantan i čudesan, bio i najveća snaga i ozbiljna kočnica daljem razvoju Mančester Junajteda, te da bi s njim u ekipi povratak ušatog parčeta srebrnine na pistu u Ringveju ostao samo san.

Možda je za potvrdu te teze zaista dovoljno pogledati dvomeč sa Borusijom s proleća 1997. Erik je bio nadobudan pre polufinala i otvoreno pretio Nemcima, samo da bi promašio nekoliko kolosalnih šansi i Dortmund usmerio ka Minhenu i finalu s Juventusom. To ga je toliko slomilo da je ubrzo potom okačio mavaši-geri o klin i posvetio se borbi s nekim drugim vetrenjačama...

U takvoj je atmosferi u Junajted pristigao Šeringem, kojeg će navijači Totenhema promptno brendirati kao još jednog izdajnika. Trebalo je da igra sa Endijem Kolom, što je opet bilo čudno: njih dvojica godinama su pre toga bili u lošim odnosima, a u istom će dresu skroz zaratiti, no to im nije smetalo da se ipak slažu dobro. Nešto kao Junajtedovi Sale Đorđević i Saša Danilović – u svlačionici se ne bi obraćali jedan drugom, ali bi na terenu komunicirali kao da su blizanci.

Ferguson će dogodine dovesti Dvajta Jorka iz Aston Vile, on i Kol će postati još bolji slučajni partneri, ali kako su obojica bila sklona nezgrapnim i iznenadnim padovima u formi, Fergi je umeo da prepozna kada da ubaci Šeringema, a kada Solskjera, i to je sa veznim redom u kojem su bili Bat, Kin, Bekam i Gigs, funkcionisalo doslovno savršeno.

Šeringem će tople majske noći u Barseloni ošamariti i poslednjeg Nevernog Tomu svojom znojavom čarapom, sa 33 godine postaće heroj, junak, i produžiti sebi karijeru za još punu deceniju.

Vratiće se u Totenhem, igraće i za Portsmut i za Vest Hem i tek sa 42 otići u penziju – umeo je da se pazi, to se valjda tako kaže...

Ali ni to mu nije bilo dosta, pa je svet u utorak ujutru obišla vest da se sadašnji menadžer Stivenidža, punih mu je 49 leta, ponovo aktivirao i registrovao za svoj tim, za utakmicu nekog od lokalnih kupova. Posle prvobitnog šoka, ubrzo je stiglo i objašnjenje da su se Tedi i njegov asistent, Kevin Votson (41) registrovali tek da bi popunili neophodan broj igrača, a da su šanse da zaista nastupe minorne.

Nema veze, jer to nije najvažnije u celoj priči, koliko podsećanje na Barselonu, ali i na to da je, doskoro, jedan matorac poput Šeringema mogao da bude i tražena roba na tržištu, i heroj, i da donese najvažniji trofej.

Takva karijera, čini se, moguća je samo u fudbalu kojeg ima još tek u tragovima – fudbaleri su postali kao manekenke, traže se uvek mlađi i lepši i mršaviji, trguje se njihovim telima i u kompjutere unose njihove performanse, od ubrzanja na deset metara do obima cevanice, i kao da niko više nema vremena za iskustvo.

Stariji fudbaleri u današnjem fudbalu bivaju odbačeni kao stare prnje, deluju kao penzioneri u Srbiji: poniženi i uvređeni, maltretirani od obesnih klinaca u trolejbusima, ćutljivi čak i kada se gaze njihova osnovna prava, zahvalni za mrvice koje stignu sa trpeze nekih novih, izvikanih zvezda.

Često nas i tekstovi na MOZZART Sportu podsete na majstore iz istorije koji su duboko u četvrtoj deceniji bile udarni maljevi svojih timova, sada se oni, pa čak i ako u jednačinu uvedemo i golmane, mogu prebrojati na prste jedne ruke. Toti je možda i poslednji istinski Mohikanac, jer sem što ima toliko divote i toliko veličine u sebi, igra i u svom klubu, čiji je idol i trejdmark; svima ostalima, ma koliko da umeju da igraju, ma koliko još mogu da daju, ma kolike su legende, pokazuju se vrata aviona na čijem kokpitu piše „Amerika“, „Australija“ ili „Emirati“.

Karta je u jednom pravcu, razume se...

To boli i njih, negde duboko, ma koliko se pravili da su zadovoljni dok trčkaraju sa poluamaterima ispred „navijača“ koji jedva da natucaju pravila ili tu dolaze bez emocija; a boli i sve nas, jer bismo radije da nam Pirlo, Džerard ili Ćavi, kao prosjacima s rukom ispruženom ka ekranu, udele još koji kusur svog čarobnjaštva, nego da učimo nova imena i sve suludije statističke podatke kojima se pravdaju milioni uloženi u nečije noge i pluća.

Zato je bio važan Tedi Šeringem. Ali stavimo sve u kontekst: tih godina nije bilo besnih navijača po društvenim mrežama da traže da se ulupaju čitavi budžeti na neko pojačanje, bilo kakvo, samo da je mlado i novo – ah, jadni msje Venger – pa su maheri trenerskih palica mogli bez straha i blama da dovedu pojačanje koje je odavno oduvalo tridesetu svećicu, i da veruju u njega.

Žerar Ulije je to uradio sa Garijem Mekalisterom i ovaj mu je doneo „malu“ triplu krunu, u Čelsi je stigao Klod Makelele i bio oslonac tima nekoliko narednih godina (okej, Makelele bi bio oslonac tima i da je igrao stoni tenis), Roma je stigla do titule zahvaljujući Gabrijelu Batistuti, Pirlo nam je u Juveu podario labudovu pesmu zamamniju od Bečkog novogodišnjeg koncerta, a Murinjo je vratio Drogbu makar zbog rvanja sa bekovima Stouka i Evertona, ako ne zbog onog feel-good faktora i hemije u ekipi.

Ali da se razumemo, nijedan matorac nikada nije imao čarapu kao Tedi Šeringem.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu