PRELAZZI: Nema više nikog starijeg

Sedamnaest godina. Toliko, ni manje ni više, uvek tačno toliko, traje neobični životni ciklus cikade, insekta nalik skakavcu, čijom pesmom ovih dana odjekuje pola planete. Možda i najneobičniji ciklus u čitavoj prirodi, a znamo da priroda ume da bude baš bizarna...

Punih sedamnaest godina cikada živi duboko zakopana u zemlji, ne dajući od sebe ni glasa, hraneći svoje larve, odnosno mladunce, otpacima i korenjem. I onda se, kada pomislite da ničega neće biti, kao na tri-četiri-sad, to dogodi: mladi primerci počinju da kopaju kroz tlo i da igraju svoju đavolsku igru. Ples je zaprepašćujuće bučan, posle toliko godina i godina tišine. Cikade počinju da taru svoje timbale – neku vrstu membrane koja se nalazi na donjem delu insekta – i svaka proizvodi zvuk koji se čuje skoro pola kilometra daleko...

Samo što je svaka za sebe lak plen grabljivicama. Samo zajedno, one uspevaju da prežive. Šta da prežive, postaju neukrotive i nepobedive. Nedodirljive.

VELIKA SRBIJA!!!

Ovih dana, cikade su se pojavile u svom prirodnom staništu, diljem Severne Amerike. Taj fenomen ne prestaje da oduševljava i da zapanjuje biologe, svesne da se priroda ne može ukrotiti i da se tek donekle može razumeti...

Na drugom kraju planete, tamo gde ovih dana jesen ustupa mesto zimi, jedna druga generacija, jedna glasna skupina crveno-plavo-belih cikada, strpljivo je sačekala dan kada će se izleći i, u inat svima i uprkos svemu, pronaći svoj put do raširenih fudbalskih krila...

Finale Svetskog prvenstva. Au.

Ima u ovome mnogo simbolike: poslednji put kada se čuo zov neobičnih stvorenja, i onih američkih i ovih naših, bilo je to leta 1998. godine.

Sećamo se te godine, kako ne bismo: prethodne jeseni tukli smo Mađare sa tucetom golova u njihovoj bušnoj balatonskoj mreži i mislili smo da je to tek početak, a ne vrhunac forme naše ekipe.

Onda je bezgrešna levica Siniše Mihajlovića čupala stvari protiv Irana i Amerike – kakvo je bilo umeće FIFA da stavi dva puta dva „neprijateljska“ naroda u jednu grupu! – a između tih mečeva ugnezdile su se slike koje i dan-danas deluju kao slatko-kiseli san. Golobradi Deki Stanković koji ne dira onu Mijatovu loptu taman toliko da ona zbuni i Kepkea i Jeremisa, pa srećna martinela koju Piksi sprovodi u mrežu i onda, manirom sekundanta, odbrojava Švabama minute do gonga. Samo da bi naši poklekli, kao što bi uvek poklekli.

Sledi trauma koja će obeležiti čitavu generaciju: par belih kopački, jedan odveć samouvereni Crnogorac i jedna bela greda, znana i kao prečka.

Većina junaka o kojima je ovde reč to leto pamti samo po pričama starijih. Oni su se tek izlegli kada je Mijat nepogrešivo ciljao srčani mišić čitave nacije, oni su još bili u pelenama kada su njihovi očevi sanjali da Jugoslavija, makar i krnja, može na krov sveta.

Da, oni su rođeni 1995, 1996, 1997, u danima kada je mir na ovim prostorima još bio krhak i nestalan, u nedeljama kada je nemačka marka još bila mera svega, i ljubavi i mržnje, u mesecima kada se život tek u naznakama vraćao u normalne koloseke, u jednoj zemlji koja je izašla iz ratova poražena, obeščašćena, ponižena, obesmišljena.

I trebalo je da prođe sedamnaest zakopanih godina pa da ta zemlja i taj narod pomole glavu, prebole svoj kompleks niže vrednosti. Fudbalske, pa onda redom...

Zovu ih Orlići, mada im taj nadimak nimalo ne pristaje. Ne, jer on podrazumeva da postoje i neki veliki orlovi, a umesto njih vidimo samo kukavice, ševe i glinene golubove.

Ne, ne brinite, neće ovde biti poređenja omladinske reprezentacije sa onom drugom, niti oni treba da se nađu u istom tekstu. Sve paralele postale su loše i neupotrebljive čak i pre nego što je Nemanja Maksimović, u poslednjoj seriji četvrtfinala sa Amerima izgledao toliko samouvereno kao što nijedan srpski igrač nije izgledao u poslednjih sedamnaest godina, čak i pre nego što je Ivan Šaponjić „odigrao Inzagija“ u onom petercu u produžetku protiv Malija...

Ne zaslužuju oni kvaziveliki da ih poredimo sa ovima zaista velikim.

Ovo je, uostalom, drugačija i lepša priča.

Priča koja podseća na košarkaše Saleta Đorđevića, takođe ispraćene u tišini na veliko takmičenje, s kojeg će se vratiti s oreolom pobednika. Čak i prodaja kože nedodirljivim Amerikancima u finalu ništa nije oduzela od njihovog poduhvata.

Isto tako, ako bi naši momci pošli senegalskim stepenicama u finalnom sudaru sa brazilskim drim-timom, bio bi to i dalje frtalj meseca za pamćenje. I za nadu i za osmehe, a to je važnije od svega.

Podseća i na jedne druge male-velike, čijih smo se uspeha i ranih jutarnjih časova prisetili kada su juniori krenuli na Mundijalito.

„Čileanci“ i „Novozelanđani“, dva kraja sveta i dva sveta, različita, a ista: prvi su označili vrhunac i konac nečega što bi se dalo nazvati „jugoslovenskom školom fudbala“, drugi će, nadamo se, označiti vrhunac i početak nečega što bi se dalo nazvati „srpskom školom fudbala“.

Koliko ima „Čileanaca“ u našim „Novozelanđanima“? Mnogo, nadajmo se. Jedan korak, i tu su. A onda prave stvari tek počinju.

Znamo, ne prija srpskome uhu, ali lažna je teza da „Čileanci“, generacija koja je otpevala labudovu pesmu jedne države, nije imala svoj vrhunac. Da se izgubila u ratu i očaju, da se raspala na levoruke i desnoruke.

Ne, momci iz Čilea, u koji će otići tek zahvaljujući gol-razlici i činjenici da je SUBNOR prestao da se pita za sve i svja u socijalističkoj nam domovini – partizanski veterani isprva nisu želeli da dozvole nacionalnom timu da igra utakmice na stadionima na kojima je surovi diktator Augusto Pinoče, (in)direktni ubica velikog jugoslovenskog prijatelja Salvadora Aljendea, ubijao taoce i borce za slobodu – svoj potencijal su gromko ostvarili.

Godine 1998, kada su ciklade poslednji put plesale, kada su očevi naših današnjih heroja – od Šaponjića i Živkovića, preko Zdjelara i Rajkovića, do starmalog Milinkovića Savića – naglo osedeli posle one grede znane kao prečka i onog pitbula iz Surinama koji je dao gol tada i nikad više, tada su isti ti očevi pogledali u derišta u dubkovima, na nošama, i kroz cerebelum im je prošla suluda pomisao da bi baš njihova deca mogla da osvete Deja, Piksija, Jokana, Jugu, Mijata.

E, tada su „Čileanci“ bili treći na svetu.

Pod nekom drugom himnom, doduše – mada ju je napisao jedan Srbin, ako se to uopšte broji – i ne u plavom, već u kockastom dresu.

Vodio ih je Ćiro Blažević...

Hoće li im „Novozelanđani“ - bez obzira na rezultat u finalu - ikada prići? Prvi sastojak je tu: neka igra, potpuno drugačija od onoga što su Jugosloveni vazda umeli da prikažu, potpuno drugačija čak i od besprekornih solaža Savićevića ili Stojkovića, bez velikog majstora (mada Živković i te kako ume da sitnim koracima obezglavi protivnika, mada Antonov izgleda kao moderni bek, nešto između Lejtona Bejnsa i Filipa Lama, bek kakvog nikada nismo imali), ali s timskim duhom koji osvaja i menja svet. Kao kod cikada, koje umiru kada su same, ali u grupi postaju divne štetočine, kojima niko ne može ništa...

A drugi? Drugi tek treba da se savlada. Drugi najvećeg megdandžiju ima u srpskom, balkanskom duhu u kojem su i četrdesetogodišnjaci još mladi, i još žive sa mamama i tatama, nezaposleni, trošeći vreme od kafe do kafe...

Ne, dosta je bilo šupljih priča o neiskustvu, o potrebi da se sazre, o učenju od starijih.

Nema više, Andrija, nema više, Predraže, nema više, braćo Milinković Savić, nema više Mijate, Nemanja, Saša, Stefane, Srđane, Staniša, nema nikoga više, nemate vi više nikog starijeg od koga možete išta da naučite.

Vaše vreme ne dolazi, vaše vreme je već tu, zgrabili ste ga obema rukama i nemojte da vam je palo na pamet da ga ispustite.

Samo se pritiscima, porazima, pobedama, tugom, promašenim i pogođenim penalima, prečkama koje uzdrmate jer vam se tako može, samo se tako postaje veliki igrač, samo to je adheziv koji će vas i za deset godina držati na okupu. Ne dajte sebe, i ne dajte na sebe.

Ne dajte se onima koji će vam prodati lažni patriotizam, lažnu nadu, lažni novac i lažne velikane.

Raširite krila i napravite nesnosnu buku, šta god da bude u finalu. A loše ne može da bude.

Jer nema, draga deco, Srbija više snage ni strpljenja da čeka novih sedamnaest godina.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta