PRELAZZI: NaNO3, kineski vatromet i najbolji učenik Marsela Salasa

Vazduh je ovde ponekad crn i iznad mora. Kiseonik je zasićen pepelom, od stubova termoelektrane koji se dižu u nebo kao ruke igrača koji postiže gol i zahvaljuje se Svevišnjem. Umesto plodnog tla, tu na obodu Atakame, deca prve korake prave po glini i blatu u kojem se nalazi šalitra.

Natrijum nitrat nekada je pružao život Tokopilji. Danas... Danas mu ga oduzima.

Čilska šalitra bio je razlog zbog kojeg su ljudi počeli da se doseljavaju u ovaj deo današnje provincije Antofagasta. Naseobinu su nazvali „Đavolji ćošak“ mada bi Lucifer garant dobio ospice od toga.

Vrag je stari majstor pi-ara, Pakao uglavnom distribuira razglednice na kojima piše „Dođite nam opet“, a ta uboga Tokopilja na fotografijama ima pejzaž od kojeg čak i Nečastivom zna da pripadne muka: nekoliko okomitih uličica što vode do luke, dimnjaci koji se preteći nadvijaju nad njom, udžerice sa parkiranim "peglicama" i nečim što podseća na čileansku verziju ruske "lade", lutalice i musava, bosonoga deca u pocepanim majicama.

Od šalitre se moglo praviti đubrivo. Od šalitre se mogao praviti vatromet.

Baš kao i od ljudi.

Nema između: ako ste imali tu zlosreću da se rodite u ovom trusnom, zemljotresima blagorodnom delu planete, na severu duguljaste zemlje što je, kao i svaka latinoamerička država, prošla sve faze – i borbu protiv stranih zavojevača, i istrebljenje domorodaca, i vojne hunte, i socijalističku nadu, i pljačkaški kapitalizam „čikaških momaka“, sve do nove demokratije koja obećava mnogo ali ne drži uvek do reči – ako ste, dakle, disali ovaj vazduh i hodali po tom tlu, vi možete da budete samo jedan proizvod nitrata čija je hemijska formula NaNO3.

Ili si đubrivo, ili si vatromet. Ili si na tlu, prljav i smrdljiv, ili na nebu, gde sijaš i gde te svi mogu videti.

Aleksis Alehandro Sančez Sančez odabrao je da bude ovo drugo.

Odabrao, da, prava je to reč, njemu se nije dogodilo da postane veliki fudbaler, možda najbolji kojeg će Čile, ponosna nacija što je predugo patila zbog svih poraza, zbog svih gubitaka na terenu, ikada imati. On je to odlučio da postane, radio na tome svakog dana, od trenutka kada je prvi put na dotrajalom televizijskom ekranu, sa antenom koja bi svakog časa servirala novo uzbuđenje u vidu „snega“, video omalenog napadača zift crne kose na razdeljak – napred kraća, nazad duža.

Alehandro Hodorovski, magični stari „paničar“ koji je kamerom napisao neke od najvećih priča Latinske Amerike – i koji kamerom nije zabeležio onu najveću priču, o Herbertovoj „Duni“ – možda bi zauvek ostao najpoznatiji čovek iz Tokopilje da nije bilo tog momka koji je sa svojih jedva metar i sedamdeset davao golove i glavom, mada je najviše voleo da koristi svoju ubitačnu levicu. Da nije bilo Univerzidada, jednog od tri velikana čileanskog fudbala, u kojem je igrao taj tip, i zbog kojeg je Aleksis Sančez zavoleo igru i poželeo da od bede i đubriva pobegne u eksploziji.

Njegov idol se zvao, naravno, Marselo Salas i mali Aleksis će dugo godina, sve dok mu na prvim pravim treninzima u Kobreloi ne ukažu da nije klasični špic kakav je bio "El Matador", imitirati njegove poteze, radujući se u sebi kada je shvatio da neće porasti više od 168 centimetara.

Čak i ako nikada neće obući dres Univerzidad de Čilea, ostaće ipak neraskidiva veza između njih dvojice: Salas će na fudbalsku mapu vratiti Čile – posle onog Svetskog prvenstva 1962. godine, kojeg su pamtili i Jugosloveni – o Salasu i Zamoranu će se raspredati bajke, o Salasu će se pevati i pesme kada bude doneo titulu Laciju na asistencije Verona, Nedveda, Mihajlovića i Dijega Simeonea, ali će Čile tek Sančez i njegova generacija urezati svima u pamćenje.

Sančez je, ponavljamo, odabrao da postane veliki: trčao je kroz čađave ulice Tokopilje, bos i gladan, trčao je uzbrdo i nizbrdo, posebno je dodavao gas kada bi prolazio pored gradilišta na kojem su njegovi rođaci, očevi njegovih prijatelja, braća njihovih majki i tetki, radili za šaku pezosa, od tog ubrzanja rasli su mu mišići, od vazduha su mu se širila pluća, od šalitre mu se bistrila glava, od gline i lošeg asfalta težište mu se spuštalo nisko, kao kod onih žilavih boksera koje ne možete da oborite ni najsnažnijim krošeom.

On neće imati tu sudbinu, govorio je naglas, zadihan. On će biti veliki fudbaler, pričao je majci koja je želela da veruje svom prerano odraslom, a toliko malom sinu. Biće najveći, biće kao Salas, videće ona, i videće svi, i Tokopilja, i ceo Čile, i ovo tlo prepuno šalitre.

Bilo je mnogo dobrih fudbalera u istori čileanskog fudbala, možda i onih koji su znali više od Aleksisa Sančeza – mada ne mnogo onih koji su umeli tako da pretrče bekove, kojima je od čudesnog prvog koraka brži bio samo drugi korak, od njega treći, pa četvrti, sve dok se ne stigne do bele linije i ne zavrne lopta pravo u srce šesnaesterca; mada sigurno ne mnogo onih koji nikada ne odustaju, nikada ne staju; mada definitivno ne onih sposobnih da daju golove onda kada je najpotrebnije, kao u osmini finala Svetskog prvenstva, kao u poslednjoj seriji finala jubilarnog Kopa Amerika, kada je Čile najzad pozlatio svoju zemlju, svoje ljude, svoje rudare – ali nije bilo nijednog značajnijeg. Čak ni njegovog učitelja i idola Marsela Salasa...

Čitav put Aleksisa Sančeza ličio je na tu trku malog dečaka od kuće do škole do treninga do igranja lopte na tim strmim ulicama; nešto poput Foresta Gampa, samo bez mentalnih barijera, ali s bezbroj skrivenih talenata i uvek sa dobrom namerom.

U Kobreloi će naučiti šta znači važnost timskog duha, pošto će ga čitava ekipa prihvatiti i paziti na njega – nisu mogli da pretpostave da neko ko je toliko determinisan u želji da uspe sigurno neće napraviti pogrešne korake – u La Rohi upoznaće heroje i napraviti ime, u Udinezeu će shvatiti da ni nostalgija ne može da ga zaustavi, a kamoli opasni centarhalfovi i zadnji vezni u Seriji A, u Kolo Kolou će postati surovi profesionalac, u Riveru se prvi put sresti sa povredama i ovladati veštinom prevazilaženja fizičkih retkih nedostataka, u Barseloni...

Eh, u Barseloni. Tamo će Aleksis Sančez shvatiti da ljudi nisu uvek iskreni do kraja: Pep Gvardiola je na sve strane pričao o tome koliko ceni Aleksisa, ali ni golovi ga nisu mogli zadržati na Kamp Nou – a dao ih je, u poslednjoj sezoni, čak 19 samo u La Ligi – i ostao je da titra u vazduhu utisak da je Čileanac bio nesrećan u Kataloniji.

Valjda je, po prvi put, kod njega proradila sujeta, kada je ukapirao ono što su i vrane na Sagrada Familiji oduvek znale: da bi u Barseloni, sve i da je najbolji na svetu, uvek bio broj dva, jer niko neće biti važniji od Lea Mesija, a da je tu sada i Nejmar, pa bi lako mogao da postane i broj tri...

Sigurno je zato onoliko grizao na Svetskom prvenstvu 2014, sigurno je zato onoliko slavio kada je Čile izbacio Španiju – Arangiz je dao gol posle njegovog slodnog udarca za 2:0 – sigurno je zato onoliko tugovao kada su se čileanski heroji Horhea Sampaolija vratili kući na štitu, posle penala protiv domaćina, posle njihove verzije Mijatovićeve prečke, u režiji Maurisija Pinilje.

Aleksisa su tražili svi veliki klubovi, hteo ga je Liverpul i pominjala se zamena za Luisa Suareza, ali on je odabrao Arsenal. Ne samo jer ga je Arsen Venger obrlatio na svom tečnom španskom jeziku, ne samo zbog Lige šampiona, nego zato što se Aleksis Sančez video u toj ekipi, u tom načinu igre, u slobodi koju je mogao da ima kao što su je pre njega imali Bergkamp i Anri, u saigračima, pre svega u Mesutu Ozilu, jer je inteligentno fudbalsko kefalo Aleksisa znalo da će se s njim slagati čak i bolje nego sa Inijestom ili Ćavijem.

Ova zanimljiva sezona Premijer lige mogla bi da ima hiljadu i jednog heroja, ali bilo bi pravo čudo, bila bi bizarija kao iz nečeg što je osmislio Hodorovski, da među laureatima kada se bude birao najbolji igrač, ne bude trenutno najbolji strelac prvenstva (nakon het-trika Vest Hemu deli to mesto sa preporođenim Dijegom Kostom).

Ovo je njegova godina, i godina u kojoj bi Aleksis Sančez mogao da bude spasilac Arsenala i Arsena Vengera. (I Čile će, ne brinite ništa, izboriti odlazak u Rusiju na naredni Mundijal, i tamo igrati ozbiljnu rolu.)

Čemu, onda, ovaj skraćeni životopis najboljeg čileanskog fudbalera, momka koji od utakmice ume da napravi vatromet?

Nije kao da su ovo nepoznati detalji, reći će neko, znamo svi koliko je dobar igrač Aleksis Sančez, i kakve veze ima njegovo odrastanje u Đavoljem ćošku, ili kako ga već zovu, s bilo čim?

Ima, evo i kako: uvek senzacija gladni mediji plasirali su u sredu vest da je zapelo negde u pregovorima Arsenala i Aleksisa oko novog ugovora. A to su namirisali Kinezi koji ne žale novce da od svog prvenstva naprave svetsku senzaciju, i ponudili mu 400.000 funti nedeljno. Samo dan ranije, podsetimo i na to, pojavila se vest da bi i Karlos Tevez mogao na Daleki istok. Ne zbog fudbala, koliko zbog novca.

Možete samo da sanjate o tome, reći će vam svako ko išta zna o srcu i duši La Rohe, svako ko je pročitao onu storiju o fudbalu, rudarima, životu i smrti, svako ko je makar jednom video Aleksisa Sančeza kako igra.

Ako i postoji mogućnost da veliki Apač, majstor Karlito, u svojoj 33. godini, i na nagovor prijatelja Gusa Pojeta, ode da uzme 40 miliona evra za sezonu od Kineza – mada je mogao da uzima velike pare i u Evropi, ali je čuo sirenski zov svoje Boke i vratio se zbog zaljubljenosti i poštovanja – takve spekulacije kod Aleksisa Sančeza nemaju ama baš nikakvog smisla.

Aleksis neće otići u Kinu, nije o tome maštao kada je trčao po Tokopilji, u dresu Marsela Salasa; nije rekao majci da ne brine jer će on zavrnuti nekog komunističkog aparatčika za koji milion, već da ne brine jer će biti među najboljima na svetu; nije sve u novcu, zna to najbolje neko ko je odrastao u nemaštini, nosite se i vi i vaši jeni, rekao bi im samo kada ne bi bio toliko pristojan.

Tako je i bilo, možda je od svega profitirao njegov agent, tek poslednja vest kaže da je Arsenal pristao da mu da čak i jaču platu nego što ju je imao.

Tokopilja se tome obradovala više nego ikad.

Vazduh je iznad Đavoljeg ćoška težak i smrdljiv. Možda šalitre više nema u izobilju, ali ovo je i dalje mesto gde se proizvodi struja za pola velike zemlje. A to ima posledice na vazduh, pluća, srce...

I samo u decembru, kada se primaknu praznici, Tokopilja živne u iščekivanju. Zna da će doći njen voljeni sin, da podeli poklone i nekim novim dečacima pokaže šta možete kad ste pošteni i uporni, da se prošeta ulicom pored malenog igrališta, ulicom koja se nekada zvala Cuarta Poniente, a sada se, već tri godine, zove – Ulica Aleksisa Sančeza.

I da iznad glave začuje vatromet. Ah, da, možda su ga smislili Kinezi, ali ovu zvezdu na nebu neće gledati.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)