PRELAZZI: Najbolji napadač Premijer lige (VIDEO)

Bio je igrač plave krvi. Jedan od onih fudbalera koji služe kao pokazna vežba i krunski dokaz da je fudbal umetnost, da se o samo jednom prodoru može napisati podebeli roman-reka, da je u driblingu, samo ako umete da je pronađete, sakrivena poezija, a da tačan, lucidan pas zvuči bolje od uspavanke koju majka pevuši svom jedincu ušuškanom u toplom krevetiću.

Bio je Tjeri Anri, koji je ove nedelje saopštio da je njegova impozantna fudbalska karijera došla do svog prirodnog kraja, ipak mnogo više od pukog umetnika. Umetnici su kvarljiva roba, s godinama postaju teret sebi samima, na silu pokušavaju da vrate inspiraciju koja ih je proslavila.

Anri ništa nije radio s velikim planom, čak ni onda kada je izvozao čitavu odbranu Totenhema, čak ni onda kada je ošašavio trojicu igrača Sitija, ni kada je volejčinom oduvao Junajted, ne, ni kada je petom dao gol Čarltonu, ni kada je onoliko puta lobovao zabludela golmana što nije imao pojma šta mu se sprema. On je bio veliki baš zato što je bio spontani improvizator, nepodnošljive lakoće koraka, ružno italijansko pače koje je u prljavoj Temzi izraslo u najlepšeg, najgracioznijeg labuda kojeg će Premijer liga ikada videti.

Bio je savršen, bio je čudesan, bio je čovek zbog kojeg se vredelo zaljubiti u fudbal, Arsenal, stari Hajberi - kada je on igrao, gotovo da ste mogli kroz televizor da omirišete travu i znoj Premijer lige.

Sve je to bio Tjeri Anri. Samo jedno nije bio i samo jednu titulu nije zaslužio – a dali su mu je, na vest o kraju karijere, nadahnuti novinari i milioni njegovih poklonika, koji su se takmičili u superlativima i epitetima za vanvremenskog Francuza. Nije bio, uprkos tome što ste možda pročitali ovih dana, najbolji napadač u istoriji Premijer lige. Čak i ako jeste bio najbolji igrač, mada bi i njegov drugar Bergkamp imao šta da kaže baš na tu temu...

Izvini, Tjeri, ali to zvanje može da pripadne samo jednom momku, iako je on pokupio mnogo manje srebrnine od tebe, iako nije živeo u posh Londonu ili urbanom Njujorku.

Širer, naravno, Alan, ne zbog svih onih zlatnih kopački, lopti ili statistike koja je sabrala 260 „recki“ u najboljem prvenstvu na svetu, već zbog osećaja za gol, zbog radosti kada ga postigne, zbog toga što je na svom debiju za Sautempton ostvario het-trik (i to protiv Arsenala!) zbog toga što je jednako umešno umeo da igra i protiv Aston Vile i protiv Argentine, zbog onog „Sheara, Sheara“, koje bi crno-beli deo severa Engleske ponavljao iz subote u subotu, refren koji je obeležio jedan grad, jednu epohu, jednu karijeru.

Svojevremeno se u uglednom Gardijanu pojavio tekst u kojem se tvrdi da je Alan Širer, uz svu njegovu ljubav prema Njukaslu, bio najbolji u Blekbernu. I opet, statistika bi vam dala za pravo da to kažete, što je bio novinarov krunski argument: Roversi su volšebno prigrabili titulu u tada tek rastućoj Premijer ligi, a Saton i on bili su prototip savršenog tandema – bilo je dovoljno da Le So ili Šervud pošalju loptu ka golu i Kris i Alan bi se pobrinuli za to.

No ta je premisa lažna: Alan je, u suštini, tamo bio samo na kratkotrajnoj pozajmici, makar ona još ne bila dogovorena. Njegov kismet morao ga je odvesti na Sent Džejmsov park, tik posle Evropskog prvenstva 1996.

Tamo će dati sve od sebe, tamo u svom gradu, na stadionu koji je pohodio kao klinac. Da je ovo dokumentarni film, sada bismo videli rez, pa snimak dvanaestogodišnjeg plavušana koji subotom popodne, mirno i tiho, kao u manastir, hoda prema tribinama, potom opčinjeno, bez ijednog treptaja, čitavu utakmicu gleda samo u jednog igrača na terenu, velikog Kevina Kigena. Dotad je znao da je rođen da postiže golove, govorili su mu to i na školskom igralištu, ali ovaj superstar će ga, a da to i ne zna, naučiti svemu što ume. Alan netremice posmatra kako Kigen igra, skida fazone i sanja o danu kada će i on zaigrati u štraftastom Umbro dresu sa velikom plavom pivskom zvezdom iznad želuca.

Sudbina nekad zaigra na kvarno, a nekad se sve zvezde pogode baš za vas, pa pomislite da ćete doveka biti njen miljenik. Upravo će Kigen biti menadžer Njukasla kada blekbernovski Alan bude izvodio premijerligaške golmane na streljanje, jednog po jednog, i upravo će Kigen nagovoriti vlasnike da obore svetski rekord i daju 15.000.000 funti da bi sina tog grada vratili kući.

Tamo će crno bela „devetka“ tri puta doći nadomak najvećeg uspeha, samo da mu se, poput mačke iz „Alise u zemlji čuda“ isceri onaj veliki Škot crvenog nosa i zadaha najboljeg južnoameričkog vina pomešanog sa žvakaćom gumom. Prva dva puta Kigen i Širer baš nisu imali sreće, mada su se držali u igri za titulu sve do pred kolo-dva do kraja. Onim poslednjim trzajem, poslednjom velikom šansom za klub koji je uvek mislio da je veći nego što jeste, rukovodiće ser Bobi Robson: te jeseni 2001. Šervud će biti Nobi Solano, Satonovu ulogu igraće Kreg Belami, a Le So će se pretvoriti u velikog Gerija Spida, Širer će biti Širer iz najboljih dana, no onaj drugi ser, Aleks Ferguson, po navici opet izlazi kao pobednik...

S vremenom će se golovi blago prorediti, mada ih je i dalje bilo i za izvoz i za špice – ima onaj iz novembra 2002, pred kraj utakmice, u Njukaslu je 1:0 za Everton, ubogi Šola Ameobi odigrava svoj najbolji potez u karijeri: glavom spušta loptu na dvadeset i kusur metara, Alan naleće na nju i opaljuje volej kojem bi Tjeri Anri aplaudirao i pokušao da ga imitira, potom trči gotovo unezvereno, tradicionalno s jednom podignutom rukom i baš to će radovanje biti na špicama Premijer lige, tik pre Anrijevog podizanja pehara uz veliki osmeh.

Ima i onaj iz aprila, sedamnaestog, 2006, kada Njukasl na poluvremenu gubi od najvećeg rivala Sanderlenda, a onda Majkl Čopra daje gol niotkuda, pa svega dvadesetak sekundi kasnije, 61. minut je, neki igrač u crveno-belom ruši N'Zogbiju i Širer uzima loptu, miran kao i uvek, postiže gol s penala – „rezantno“, rekli bi naši komentatori – samo da bi mu Hulio Arka udario i skratio mu karijeru za ta tri poslednja meča u sezoni.

Došao je sa het-trikom protiv tima koji će, ponajviše zbog Tjerija Anrija, biti simbol lepog fudbala s kraja prošlog i početka ovog milenijuma, otišao je sa golom protiv ekipe koju je voleo da mrzi još kao klinac.

Pisaće se o Anriju i himne i elegije, dakle, i ne treba mu, u danima kada rašnirava kopačke, oduzeti ni promil apsolutno zaslužene slave. Samo treba nazvati stvari pravim imenom: veliki si špic, Tjeri, ali bio je, pamtiš ga i s terena, jedan bolji čak i od tebe...

Za kraj biso i od vas voleli da čujemo ko je, po vašem mišljenu, bolji napadač, Radujemo se vašim komentarima...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)