PRELAZZI: Najbolji igrač Čempionšipa - svih vremena (VIDEO)

Čudesna sezona u Čempionšipu se nastavlja: sa četiri poravnata tima na samom vrhu, svi sa 66 bodova, i uz još jedan kvartet koji će se u poslednjih deset kola boriti za najizdašniji finansijski kolač u svetu fudbala – ulazak u Premijer ligu – ludnica u drugom engleskom rangu takmičenja kao da nema nameru da stane.

I pre početka sezone, tamo u avgustu, znali smo da će ova sezona biti zanimljivija nego  prethodne – a konkurencija tu nije nimalo mala – pošto su tri jaka „štiha“ stigla iz višeg ranga, a iz Lige 1 se vratio Vulverhempton i ambiciozni Brentford, jedan od manje popularnih, ali simpatičnijih londonskih klubova.

Tu su dvostruki prvak Evrope, Notingem Forest, pa sijaset osvajača titula šampiona (Blekbern, Lids, Šefild Vendzdej...), finalista i sopstvenika što engleskih što evropskih kupova; i pomenuti Vulverhempton, sastav zbog kojeg i postoji današnja Liga šampiona, pošto je formiranje Kupa evropskih prvaka bio odgovor na tvrdnju engleskih novinara da u Evropi nema boljeg tima od Vulvsa – sujetni Francuzi i Italijani su hteli to da provere i lopta je počela da skakuće širom Evrope, sve do današnjih milijardi, preplaćenih zvezda i one mušeme koju klinci tresu na centru dok stadionom odzvanja drevna melodija Georga Fridriha Hendla...

Sve to ima Čempionšip – a ima i našeg Slavišu Jokanovića, koji je uspeo da umilostivi kapricioznog gazdu Votforda, mistera Poca, i da se održi na poziciji čak i kada nije išlo – ali nije čak ni u tome njegova privlačnost, pa ni u pogledu na tabelu koji obećava triler s elementima drame i horora od sada, pa do maja i finala plej-ofa na Vembliju...

Ne, ova liga je toliko dobra i toliko lepa za gledanje prvenstveno jer je poslednji evolutivni stepenik između starog – nazvaćemo ga, argumenta radi, „muškog“ – fudbala i ovog novog, umivenog, gde timovi imaju roze dresove, a igrači ciklama kopačke.

Čempionšip je dovoljno kvalitetan da može da se uživa u njemu, a i dalje beskompromisan i borben; dovoljno bogat da privuče igrače koji umeju s loptom, a ipak krcat oprobanim „pitbulovima“; dovoljno u trendu da se pokuša igra kratkih pasova, ali kada ne ide, tu je uvek glavonja iz odbrane koji će poslednjih 15 minuta preći u napad i sačekivati „bombe“ svojih saigrača; dovoljno je ozbiljan da ima negovanu travu, ali jednako kul da golmanski peterac bude blatnjav i neugledan; sa solidno popunjenim tribinama, ali okrenut ne samo onima koji mogu da priušte preskupe ulaznice, već i običnim ljudima, šljakerima, studentima, rudarima...

Eh, nije ovo priča samo o Čempionšipu, ponajmanje o navijačima – mada će mnogi dječarac koji ovo čita odmah pogledom tražiti da li se pominje Milvol, taj klub koji je stekao mitsku slavu zbog svega što se događalo u okolini Dena, a ne na njemu; razočaraću vas, ovo će biti jedino „tagovanje“ u tekstu – već i o igračima; a gde su fudbaler i Čempionšip u istoj rečenici, tu valja tražiti onog koji bi se mogao okititi nezvaničnom titulom najvećeg umetnika koji je u poslednjih deceniju-dve svojim prisustvom počastio pašnjake dotičnog prvenstva.

Zbog njega je žuto-zelena boja dresova Noriča manje pekla oči, njega se seća svaki verni pratilac engleskog fudbala, on je vinovnik jedne od onih klasičnih priča o majstoru s loptom kojem se predviđala velika, najveća karijera, a on je sveznadare izneverio, previše talentovan da bi se uklopio u rigidni sistem, previše drčan da bi išao niz dlaku trenerima; da, tih klasičnih priča ima mnogo, i svaka je i lepa i tragična i poučna na svoj način.

Prosečne visine, ali sa dugim korakom koji je mogao da prevari čuvara jednim namigivanjem krampona, on je bio najbolje čuvana tajna neuglednog Linkoln Sitija, pre nego što će Kevin Kigen iskeširati 400.000 funti za momka iz četvrte lige; isti Kigen će mu skoro uništiti karijeru, koja će ići gore-dole poput klackalice, od šuškanja da će ga Glen Hodl povesti kao aduta iz dugačkog Umbro rukava na Svetsko prvenstvo 1998, do gotovo potpunog nestanka u anonimnost u „onoj“ generaciji Lids Junajteda koja je pod Dejvidom O'Lirijem maštala o engleskoj i o kontinentalnoj kruni.

Govorimo, naravno, o Darenu Hakerbiju, jednom od poslednjih Engleza koji je stvarno umeo s loptom, momku kojeg su samo malo više upornosti i jedan iskren savetodavac delili od slave.

Hakerbi je bio čudesan igrač, sposoban da okrene utakmicu, stadion i protivničke odbrane naglavačke, s dinamitom u nogama – i šteta je što je fitilj tog dinamita tokom njegove petnaestogodišnje karijere uglavnom bio potpuno vlažan, posebno na terenima Premijer lige; u nižem rangu, staroj Diviziji jedan a danas Čempionšipu, osećao se kao riba u vodi, kao kanarinac koji se iz svoje raskošne krletke sprda sa mačkom zakrvavljenih očiju...

Ta savršena nepredvidivost činila ga je naizmenično legendom i dežurnim krivcem, jer kao što se nikada nije znalo šta će Hakerbi da uradi na terenu, kakav će dribling izmisliti, tako se nije znalo ni koji će Hakerbi u subotnje popodne na Eland Roudu, Gradskom stadionu u Mančesteru ili Kerou roudu u Norfoku izaći iz tunela – ako mu se bude igralo, spektakl je bio zagarantovan, ako mu tog dana grah padne kako ne treba, pasivno će se vući po igralištu, probati nekoliko štoseva koji neće proći i potom tražiti izmenu.

Nije to bila ni lenjost, mada mu je i ona dugo spočitavana. Navijači su išli toliko daleko da su za sve krivili kavkaske korene njegove majke, oni pristojniji su upirali prstom u probleme sa kukom koji će ga naterati da se povuče i pre 33. rođendana, u San Hozeu u Americi...

Bilo je to ono krhko i čovečno u njemu, ono što nemaju Ronaldo, Mesi, Rojs, Riberi, Roben i ostali vanzemaljci, uvek spremni, uvek brzi, uvek razigrani.

Neumoljive brojke su govorile da je Daren Hakerbi igrač koji je davao golove u svim takmičenjima u kojima je igrao, što će reći u svakoj engleskoj profesionalnoj ligi i svakom kupu; ali bilo je nešto važnije od brojki – onaj strah u očima levog i desnog spoljneg kada se Hakerbi ustremi na njih.

Neki od tih golova daju odgovor na upit na Youtubeu „best goal ever“, a dva će biti skoro kao preslikana, simbolično jedan na početku, drugi na koncu karijere.

Prvi se dešava na Hajfild roudu, Hakerbi je već postao velika uzdanica Koventrija kada tokom novogodišnjeg ludila u grad stiže šampion, Fergijev Junajted, i posle golova Solskjera i Šeringema Mančester vodi 2:1, čini se da je sve gotovo.

A onda Dion Dablin, špic sa kojim će Hakerbi oformiti gotovo telepatsko razumevanje, daje gol iz penala u 86. minutu, stadion podrhtava od uzbuđenja, i svega stotinak sekundi kasnije 21-godišnja „sedmica“ Koventrija dobija loptu na desnoj strani i kreće ka golu: u jednom trenutku – to je fotografija dostojna one Maradonine! – oko njega se nalazi ne tri, ne četiri, ne pet, nego šest igrača u crvenim dresovima – Berg, Nevil, Palister, Jonsen, Gigs, Skols, ima li ih još? – ali Hakerbi ih sve prolazi i vara Pilkingtona kao na terenu iza škole. Junajted te sezone gubi titulu za jedan jedini bod, onaj koji im je otkinuo volšebnik iz Notingema...

Drugi je deset godina kasnije, baš u Čempionšipu, marta 2007. „njegov“ Norič, klub koji će se zaljubiti u njega i ta će ljubav najzad biti uzvraćena, klub u koji se vratio i po završetku karijere, da uči klince driblingu i nestašlucima, igra protiv Birmingema.

Naš junak sada je na levoj strani, uzima loptu na 30 metara od svog gola, prenosi je do polovine gostiju, ostavlja na gluteusu jednog protivničkog igrača, druga dvojica kreću prema njemu i sudaraju se komično kao Stanlio i Olio, onda promeša još dvojicu i već je na 20 metara od gola, i šta drugo može jedan takav fudbaler da uradi nego da opali po lopti, pravo u malu mrežu, za huk i pesmu s tribina...

Da, jeste Čempionšip najbolja druga liga u Evropi, i jeste sjajna za gledanje – i klađenje – i neizvesna do granice bola; još samo kada bi imala jednog Hakerbija, igrača s magijom u nogama, haos bi bio potpun...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)