PRELAZZI: Mislim da slede dobre vesti za engleski fudbal...

Bio je to toliki šok da je, kažu, otac selektora Rudija Felera tokom drugom poluvremena doživeo infarkt. Boleli su i srce i obraz mnoge na Olimpijskom stadionu u Minhenu i širom Nemačke. Kako i ne bi – prvi poraz na domaćem terenu od 1985, prvi poraz od Engleske u zvaničnoj utakmici od 1966. i čuvenog finala.

I to kakav: pet golova dala je Engleska Svena Gorana Eriksona Nemcima prvog dana septembra 2001. godine, na krilima kvarteta Liverpula Oven – Heski – Džerard – Barmbi (u drugom poluvremenu ući će i Džejmi Karager), za zemljotres u Bavarskoj i na Ostrvu, za san o povratku fudbala kući i poniženje najvećeg rivala, ne samo fudbalskog.

Samo godinu dana ranije, na poslednjoj utakmici na starom Vembliju – a nijedan stadion na svetu nikada neće imati dušu, miris i atmosferu kao to proročište fudbala, skoro se 80 godina dolazilo da vam Vembli kaže koliko zaista vredite – u jednoj ružnoj utakmici Nemci će slaviti sa 1:0, gol će dati još jedan igrač Liverpula, Didi Haman, koji će kasnije pričati koliko mu je bilo teško što je svojim pogotkom presudio Kevinu Kigenu.

Didi je, iako Bavarac, srce još krajem sedamdesetih, kao klinac, dao Hamburgeru, baš zbog “Kralja”...

Dogodio se, dakle, preokret na svaki mogući način. Pa i na terenu: Nemačka je u šestom minutu povela, Oliver Novil je spustio glavom, da, zamislite, glavom, za Jankera, i Minhen je bio ubeđen da će “Manšaft” to rešiti kako treba.

A onda su Englezi, još u legendarnim “Umbro” dresovima, koje su sada silom prilika izdali, prevarili ofsajd zamku i Oven, zlatni dečak sa dokova Liverpula, pogodio je za izjednačenje. Pa je još jedan dečak iz Liverpula, samo ne zlatan nego platinasti, sa brojem 4, primio loptu na grudi, pa je udario iz sve snage pred sam kraj prvog poluvremena za 1:2, za svoj prvi gol u dresu sa tri lava na srcu.

Neka nova Engleska: Oluja sa Ostrva oduvala šampiona sveta (VIDEO)

Taj dečak davaće tokom karijere još mnogo takvih golova, navići ćemo se na njegove bombe iz daljine, jer on se zvao Stiven Džerard, naravno, ali tada svet još nije znao šta može.

Oven je namirisao krv, Erikson je pustio svoje zveri s lanca, a kad vas hoće, onda vas baš hoće, onda ni moćni Oliver Kan ne može na svojoj stativi da zaustavi volej, i već kod 1:3 u 48. minutu videlo se da ovo Englezi neće moći da izgube. Džerard je dalje prekinuo jedan napad Nemaca, ćušnuo loptu u prostor a sva ležernost ovog sveta ju je, preko kopačke Majkla Ovena, sprovela u mrežu za 4:1, prvi het-trik protiv Nemaca još od 1966. i Džefa Hersta; nije ni čudo što je peti gol mogao da da Heski, lako kao što je golove davao te godine i nikada više, ovog puta na asistenciju Pola Skolsa.

Bio je to surovi udarac za Nemačku i Rudija Felera, bio je to urlik generacije Engleske pred Mundijal na Dalekom istoku, ozbiljno upozorenje rivalima da su pod skupo plaćenim Šveđaninom velike reputacije sada spremni da idu do kraja. Što i ne bi: imali su Bekama i Skolsa i Mekmanamana, imali su mladog Rija Ferdinanda i Sola Kempbela na vrhuncu karijere, i pola tima Liverpula koji je maja 2001. zaokružio sezonu sa tri “mala” pehara...

Samo što je, manje ili više od te utakmice, sve krenulo u pravcu koji nijedna brazda na Olimpijaštadionu nije pokazivala.

KAKO JE UMORNA NEMAČKA IZVRŠILA RESETOVANJE

Umorna Nemačka, već godinama u silaznoj putanji, imaće još jedan trzaj, kao rigor mortis, u Japanu i Južnoj Koreji. Gotovo ničim izazvani stići će do samog finala, uz mnogo sreće i malo pravog fudbala, ne računajući impozantnog Kana i dominantnog Klosea, i sreća je što je to bilo finale u kojem je Zuba Ronaldo, za razliku od onog četiri godine ranije, bio baš raspoložen, pa je pravda koliko-toliko zadovoljena, i svetski prvaci postali su oni koji su to i zasluživali.

Ali nešto je puklo u zemlji Dojčland tog 1. septembra 2001, mnogo više nego posle Evropskog prvenstva 2000. gde su ispali u grupi, i ništa više nije bilo isto.

Nemci su shvatili da će ih stari pristup stvaranju i selekciji igrača odvesti polako u propast, u drugu evropsku ligu, a pošto je, znamo to, “nemačka medecina najbolja na svetu”, napravili su ono što će Rafael Honigštajn nazvati “Das Reboot”. Podvukli su crtu, restartovali sistem i ona “stara” Nemačka je zauvek nestala.

Bilo je tu, kako je Honigštajn ovekovečio u svojoj dragocenoj knjizi, dosta faktora, ne samo taj “engleski”: Bundesliga je izgubila najvećeg sponzora, medijski konglomerat Kirh, pa su klubovi morali da počnu da se oslanjaju na sopstvene igrače. Jedna stvar vukla je drugu: kako bi stvorili što više igrača, počeli su da ulažu u skaute, trenere i fudbalske akademije, da šalju izaslanike u najzabačenija nemačka sela samo da vide jednog klinca koji bi mogao da postane veliki, bez obzira kakvog je porekla i koje boje kože.

Tiha revolucija, prvo pod Klinsmanom, koji je potpuno izmenio sastav, pa pod Joakimom Levom, sa Ralfon Rangnikom, inače astrofizičarem po struci, u ulozi “korektora”, obraćanje pažnje na svaki detalj, građenje prepoznatljive igre, ali i timskog duha, povratak vere u nacionalni tim – sve to rezultiraće u onih nekoliko neverovatnih dana jula 2014. i kulminirati pakovanjem sedam komada Brazilu i volej-udarcem Marija Gecea, za titulu u Brazilu.

A Englezi? Eh, Englezi, oni su 1. septembra otplesali svoj labudov tanc; terminologijom loših trenera “tempirali su formu u nevreme”, njih je 5:1 nad mrskim “Krautima” toliko uljuljkalo u osećaj više vrednosti i nadmoćnosti da se zamalo nisu ni kvalifikovali za Japan i Koreju – da nije bilo Bekamovog slobodnjaka protiv Grčke, ostala bi im samo uspomena na stari semafor u Minhenu.

Na Istoku ih je sažvakala, doslovno, utakmica protiv drugih najvećih nacionalnih rivala, Argentinaca, a onda ih je na tur i na dalek put iz četvrtfinala poslao Ronaldinjo, napravivši Simana budalom sa pola terena.

Tim koji je mnogo obećavao utopio se u sivilo, prosečnost, dosadu, jednoobraznost, što će biti najbolji opisi Albiona i u narednih deceniju i po, ma ko da je bio na klupi.

Postali su otelotvorenje tri proročke rečenice iz one pesme “Three Lions” koju svi znamo još od 1996:

– “Mislim da slede loše vesti za engleski fudbal”, Alan Hansen

– “Mi nismo dovoljno kreativni, mi nismo dovoljno pozitivni”, ser Trevor Bruking

– “Nastavićemo da beležimo loše rezultate”, Džimi Hil

Jednostavno, Nemci su savladali lekciju iz tog poraza, Englezi iz pobede nisu naučili ništa.

Već vam je jasno, naravno, gde smo krenuli i otkud sad toliko dugo podsećanje na jedan, ne čak ni previše bitan, susret Nemačke i Engleske.

Gol Vardija? Pa ono je bilo nemoguće braniti! (VIDEO)

Ovaj duel koji smo gledali sinoć (2:3) možda je bio još manje bitan, ali možda bi mogao da bude presudan za bližu i nešto dalju budućnost engleskog, nemačkog i evropskog fudbala.

Bilo je sličnosti, nije da nije; samo što su Nemci ovog puta vodili čak sa 2:0, i izgledalo je da su potpuno umrtvili utakmicu, Engleska je i pored “Hey Jude” i “Please don't take me home” koji su odjekivali sa tribina načičkanih krstovima Svetog Đorđa, izgledala bezvoljno i prebijeno, a onda su se dogodili ti novi ljudi.

Prvo Kejn, koji je oživeo saigrače golom kakve postižu igrači sa viškom potencije i samopouzdanja, golom koji je, a da to zvezda Totenhema verovatno i ne zna, bio daleki naklon velikom Johanu Krojfu i onom njegovom okretu, a potom je Roj Hodžson najzad uradio pravu, hrabru stvar, i uveo je Njega.

Ovacije koje je dobio Džejmi Vardi pri ulasku na teren nisu bile samo nagrada njegovoj životnoj storiji ili onome što ove sezone radi u Lester Sitiju; ne, one su bile i istinski eho vere da će Vardi uraditi nešto veliko baš protiv Nemačke, baš protiv moćnog Manuela Nojera.

A taj momak, ta autentična fudbalska džukela – u najboljem smislu reči, u smislu onih pametnih, prepredenih pasa koji s prezrenjem gledaju na ulickane i očešljane pudlice i pomerance – taj plavušan sa kompleksijom običnog šibicara sa štajge u Šefildu, nije mogao da izda.

Ne gol, nego golčina. Dostojan, kad smo kod prvenaca, onog Džerardovog od pre petnaest leta...

I posle velikog promašaja još jednog dragulja, Dele Alija, Engleska je izgledala kao da će pobediti, pogodak Erika Dajera iz “ostrvskog” prekida u nadoknadi vremena nije iznenadio čak ni odavno zamukle Nemce na stadionu...

Ali jedna utakmica je samo jedna utakmica, čak i kada su to dve utakmice, kao u ovom tekstu, kao u Dikensovoj “Povesti o dva grada”. Pravo je, i krucijalno pitanje – kako dalje?

RUNI JE HODŽSONOV KAPITEN

Kako će izgledati koordinatni sistem engleskog, nemačkog i evropskog fudbala nakon što je Engleska još jednom pobedila na nemačkom tlu, još jednom na Olimpijskom stadionu, samo ovog puta u Berlinu? Mogu li Englezi da okrenu točak istorije, a da im ovog puta u rukama ne ostane zarđali čekrk? Može li 26. mart 2016. da bude datum kada će oni podvući crtu i napraviti “restart” svog sistema?

Mnogo toga će zavisiti od Roja Hodžsona i njegove hrabrosti da odjednom, pod stare dane, umesto smušenog “Uoja” postane revolucionar, engleski Berni Sanders koji će prvi priznati da je sistem koji ga je odgojio i koji ga je napravio isti onaj sistem koji je odavno truo.

Dostojanstveni gospodin Hodžson, koji je titulu “Sera” zaslužio još onog dana kada je stoički istrpeo kanonadu zvižduka i kovanica kojom su ga obasuli navijači Intera, nakon što su nerazuri izgubili finale Kupa UEFA of Šalkea, započeo je raskid sa prošlošću pre dve godine, ali njegov mundijalski sastav jednostavno nije imao dovoljno kvaliteta, čak i ako je hrabro dao šansu Sterlingu, Staridžu, Velbeku ili Lalani.

Danas bi morao da, na krilima pobede koju je doneo svojim izmenama, raskrsti sa zabludama, umrtvljenim granama i igračima koji su tu po zaslugama iz prošlosti.

Hodžson je uporan u tome da je Vejn Runi njegov kapiten, ali Runijeva povreda mogla bi da bude blagoslov za sastav pred turnir u Francuskoj – kao što je Erikson preselio Endija Kola i Faulera na klupu i gurnuo Ovena i Heskija, tako bi Hodžson morao da shvati da su Kejn i Vardi tandem za špic, a da je Velbek eventualno dobar džoker.

Morao bi da vidi i da Lalana ne može da drži ni da diže ritam utakmice, posebno ne kada uzalud pokušava da igra desno krilo, te da Ros Barkli daje timu mnogo više; da pronađe mesto i za Denija Drinkvotera, možda umesto željnog, ali ograničenog Hendersona; dakle, da bude malo više Nemac, a malo manje engleski džentlmen...

Pa će možda već ovog leta u Francuskoj Alan Hansen izgovoriti rečenicu koja je doskoro zvučala kao naučna fantastika: “Mislim da  slede dobre vesti za engleski fudbal”...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto Action Images)

Pratite MOZZART i na našoj Fejsbuk stranici