PRELAZZI: Marez i Vardi, 33 godine kasnije

Ako je istina da se istorija ponavlja, možda stari bradonja Marks nije bio u pravu. Možda se ne ponavlja dva puta, kao tragedija i kao farsa, nego može da se ponovi koliko god joj volja puta, sa različitim konačnim ishodom. Može li, makar u fudbalu?

U to će se uzdati cela planeta i dobar deo Engleske, koji ovih dana – a posebno posle još jedne pobede, na terenu pogubljenog, ali zato još opasnijeg Kristal Palasa – iskreno navijaju da Lester Siti osvoji titulu u Premijer ligi.

Nedavno sam, pišući o Husrefu Musemiću, nazvao njega Džejmijem Vardijem onog Sarajeva iz sredine osamdesetih godina prošlog veka, pa je Predrag Pašić prirodno bio Rijad Marez; ali postoji jedno bolje poređenje, još jasnije i ubitačnije, koje je čak i prošlošću opterećenim britanskim novinarima nekako protrčalo ispod radara.

Ovo što Lester sada radi, ovo čudo koje ne bi umeo da objasni ni najpoznatiji čovek koji u tom gradu počiva, Ričard Treći – rekao bi, po Šekspiru, “Čega da se plašim? Sebe?”; ili bi rekao “Titulu! Titulu! Kraljevstvo za titulu!” – zamalo se već dogodilo, bilo je potrebno samo više hrabrosti i vere i jedan, možda, Talijan, umesto metiljavog Grejema Tejlora...

I postojala su dvojica igrača, iz iste zemlje a toliko različitog porekla – jedan pripadnik više srednje klase, drugi siromašni sin stolara – koji su bili Marez i Vardi mnogo pre nego što su Marez i Vardi postojali.

Bio je tu i ekscentrični gazda, koji je dolazio u šarenim šeširićima na utakmice, zvezda veća od svih onih koji su izgarali dole na terenu; bio je tu jedan tim kojem su svi predviđali promptno vraćanje u drugu ligu, gde im je i mesto, skromna ekipa o kojoj se nije ni pisalo, čiji transferi nisu zanimali tadašnje medije, i bila su tu njih dvojica.

I zamalo su, 1983, kada je engleska liga bila ubedljivo najjača u Evropi (u šest prethodnih sezona pobednik Kupa šampiona bio je sa Osrtva: tri puta Liverpul, dva puta Notingem Forest, pa i Aston Vila), zamalo su uzeli titulu.

Ovo što Alžirac danas radi, oni magijom indukovani prodori koje su mu omogućile brze noge, savršeni refleksi i um stvoren za čitanje igre i reakcija protivnika, ali ponajviše sloboda kojom ga je obasuo Klaudio Ranijeri, to je već viđeno početkom osamdesetih, u žutom dresu...

Da, pričamo o Votfordu. Onaj gazda sa šeširićem je Elton Džon, koji je 1976. odlučio da prestane da pati zbog tavorenja svog voljenog kluba u četvrtoj ligi, preuzeo ga i sipao dovoljno para da se za šest sezona stigne do elite.

Rijad Marez? To je Džon Barns, najbolji fudbaler sa Jamajke svih vremena i jedan od pet najboljih igrača u istoriji Liverpula; a svakako najnadarenije krilo kojeg je Engleska ikada imala.

Džejmi Vardi? To je Luter Bliset, spretni špic koji je davao po najmanje gol po utakmici, toliko nezgodan za čuvanje da bi za onu večnost od 90 minuta ulazio u najmanje deset stopostotnih šansi, i makar osam bi promašio, ali one dve ne bi...

Lester Siti? To je Votford u sezoni 1982-83, gomila fudbalskih anonimusa i istrošenih igrača, engleskih globtrotera i poneki kusur iz stare Treće divizije, koji su bukmejkere, navijače rivala, medijske i fudbalske stručnjake naterali da sa slašću pojedu sve svoje reči, ostavši u trci za titulu sve do proleća, iako su im predviđali propast i svakog, doslovno svakog, kola čekali da se na Vikaridž Roudu spusti ručna, pa da sve krene naniže, nezaustavljivo...

I samo je drugačiji kraj potreban, pa da se istorija ponovi kao trijumf.

Pa dobro, kako su igrali Barns i Bliset i šta Marez i Vardi mogu da nauče od njih?

Za to treba konsultovati pikselizovane video-klipove, knjige starosavne i izjave kojih je, za početak, o čoveku što je punopravna legenda dva kluba, sa 296 utakmica za Votford i 403 za Liverpul, na stotine i stotine...

Pre nekoliko godina zvanični sajt Liverpula napravio je, zajedno sa navijačima, listu “100 igrača koji su prodrmali Kop”, a Džon Barns, sin igrača skvoša i fudbala sa Trinidada, nastanjenog u Jamajci, tipa koji će, verovali ili ne, biti najzaslužniji što je oformljena reprezentacija Jamajke u bobu (što je ovekovečeno u onom urnebesnom filmu našeg detinjstva, “Cool Runnings”), plasirao se na sedmo mesto.

“Tek” sedmo, mada ima tma onih koji će vam pustiti klip u kojem Džon Barns meša čitavu brazilsku odbranu na krcatoj “Marakani” (da nije bila prijateljska utakmica, bio bi to gol dostojan Maradoninog, i možda je najbolji gol koji je Brazil ikada primio!), ili kompilaciju njegovih prodora po levom krilu, kada bi desne bekove ostavljao toliko ponižene da bi im zviždali čak i njihovi navijači, ili onaj trenutak kada ga navijači Evertona gađaju bananom, jer rasizam još pokazuje svoju grdnu gubicu na Ostrvu osamdesetih, a on je, bez reči, petom “izbacuje u aut”, i reći vam takav neko: Dobro, odlučite sami, ali kako tek sedmi, pa zar ovo nije nešto najbolje što ste videli u svom životu?

Došao je niotkuda, kao Rijad Marez, rekli su tom mršavom sedamnaestogodišnjaku, mislilo se nedoraslom i nejakom za okrutnu Prvu diviziju, da može da trenira sa prvim timom Votforda ali da neće biti plaćen, nego će mu čak i učiniti da ne mora da kupuje dres i opremu; eto, tolika je nekada bila cena genijalnosti, danas je 350.000 funti, koliko je koštao dolazak drugoligaškog igrača Avra u srce Engleske.

A nije bilo toga što momak nije znao s loptom.

Njegov najbolji partner Luter Bliset – o neverovatnoj karijeri i gafu koji se i danas prepričava nešto malo kasnije – reći će da je već na prvim utakmicama shvatio o čemu se radi.
“Sećam se, igrali smo protiv Noriča, uzeo je loptu na levoj strani i ustremio se ka beku. Prvo je zarolao loptu ka njemu đonom, pa ju je vratio na drugu nogu i samo protrčao pored njega. Bio je to jedan od onih trenutaka kada pomislite 'Stani, jesam li stvarno ovo video?' Neverovatno je da se usudio da to uradi protiv iskusnog profesionalca, a imao je tako malo godina...”

U svojoj drugoj sezoni u klubu, Rijad Marez je učestvovao u stvaranju 27 golova dosad – dao je 16 i imao čak 11 asistencija. U svojoj drugoj sezoni u klubu, Džon Barns je dao 10 pogodaka, ali je asistirao makar 15 puta. Kada on ne bi uspeo, učinio bi to njegov kolega s desne strane, Najdžel Kalahan – ko je rekao Mark Olbrajton?

To su igrači koje možete da zamislite u bilo kom klubu, i oni će uvek biti fantastični, kao da su srasli s njim; kao što je Barns hrpu anonimusa napravio zvezdama, tako se jednako dobro uklopio i sa pravim i skupim saigračima, kao što su Ijan Raš i Piter Birdsli.

Barns je u prvoj sezoni u Liverpulu osvojio titulu i pokazao da jednako dobro ume da bude prvi u gradu kao što je bio prvi u selu, da nije bilo Hilzbroa i nekoliko povreda koje su mu umanjile startnost i naterale ga da se preseli više u sredinu terena, gde će okončati karijeru na prelazu dva milenijuma, mogao je i više; da drugi besramno talentovani majstor, Pol Gaskojn, nije bio toliko lud, možda su Englezi u Italiji 1990. mogli i dalje od polufinala...

Barns i Marez, to su, ponajpre, igrači koji vraćaju gledaocima veru u zaboravljenu mantru da je fudbal veština nemogućeg.

Jedna od najboljih poruka koje navijači mogu da pošalju sa tribina je ona koja na engleskom jeziku glasi “Make Us Dream”, i na toj se slatkoj muci poznaju heroji. Ako imaš u sebi to da se gledalac, bilo na tribini ili ispred ekrana, doslovno naježi kada uzmeš loptu, ako se podrazumeva da ćeš uraditi nešto što niko nikada nije i što niko nikada neće, ako izazivaš vrtoglavicu i spontane aplauze, ako po terenu ne samo da plešeš, nego klizaš, letiš i voziš gliser, može biti da se zoveš Marez ili Barns; i sasvim može biti da si veliki igrač.

Baš onaj zbog kojeg se uveče, kad se ugase prvo svetla reflektora, potom i svetla u spavaćoj sobi, može čuti molitva u pola glasa: Bože, podari nam još jednog ovakvog, evo, traži šta god želiš zauzvrat.

Marez je u Lesteru uglavnom gađao Vardija, Barns, budući heroj Enfilda, Engleske, reper i gostujući pevač na najboljoj “zvaničnoj” pesmi nekog nacionalnog tima svih vremena (New Order i nezaboravna “World In Motion”) imao je svog Džejmija, sunarodnika s kojim je delio dobro i zlo, koje su nevolja i rasizam naterali da se zbliže i više nego što bi to uradili da su u zemlji svojih očeva i majki, da, Barns je u Votfordu smeštao lopte pravo na koleno, čelo ili grudi Lutera Bliseta.

Bliset je već bio tu, kao Vardi, kada je došao Barns, ali tek će ujedinjeni postati nezaustavljivi, kao transformersi iz crtanih filmova koji su pojedinačno ranjivi, a skupa imaju dodatnu snagu i posebnu “magiju” kojom bi se pobeđivale “kraljice”.

Bliset je legendaran i po svojim golovima, snazi, apsolutnoj usmerenosti na gol, i propuštenim šansama i onim iskorišćenim, ali ponajviše ga Stari kontinent pamti po jednoj od onih priča koje su toliko bizarne da nikada nećemo isterati istinu na čistac: Bliset je posle sezone '82/'83, u kojoj će biti najbolji strelac prvenstva sa 27 golova (Vardi, eto ti prag koji treba da dosegneš...), prešao u Milan za tada veliki milion funti, ali se nije snašao, postigavši svega pet pogodaka u 30 mečeva. I odmah se pojavila glasina, koja je ostala do današnjih dana, da je Milan u stvari hteo da kupi Barnsa, ali su ga greškom zamenili za Bliseta...

Sve to nije važno, kada prođe toliko godina, i kada se samo retki i Elton Džon sećaju sezone u kojoj je Votford mogao do titule, autsajder koji se pojavio na najvećoj sceni i ukrao sve aplauze.

Sve to nije važno, i mnogo je važno, jer se istorija u fudbalu nekada ponavlja kao tragedija, nekada kao farsa, a nekada, kada se pojavi novi Džon Barns s poreklom iz zemlje trećeg sveta, kada se pojavi u malenom klubu ponovo neki tip koji ispunjava ono “Učini da sanjamo” što, izgovoreno ili ne, stiže sa tribina, da, istorija nekada može – i mora – da se ponovi kao trijumf.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)

Pratite MOZZART i na Vajberu