PRELAZZI: Manu, hajde još jednu, za zlatnu generaciju

Zemlja je bila u rasulu. Navikla je ona na to – ta rasula su, govorila je istorija i pričale su babe po zabačenim selima i brkati majori u armiji, bila usud države u kojoj je živelo toliko izmešanih naroda i narodnosti, a svi bi se zvali jednim imenom, odakle god da su im pristigli preci – ali da baš devedesete budu tako tegobne, da nema radosti niotkuda, to je bilo previše za mnoge.

Zato je sve gorelo. Na ulicama su se pojavili protestanti koji su udarali u lonce tokom udarnih informativnih emisija, potom su se mladi sukobljavali s organima reda na ulicama i tražili da odgovorni za haos, predsednik, premijer, ministri, odmah odu.

Svako sedmo dete živelo je u siromaštvu, svaka druga porodica jedva je sastavljala kraj s krajem, nasilje je postalo toliko učestalo da život nije vredeo mnogo novca, a domaća valuta nije vredela ništa, sve bi se pretvorilo u dolare ili marke i odmah nestalo.

KVOTE ZA MEČ ARGENTINA - SAD

Policija? Ona je bila brutalna, ali samo prema svom narodu. Klasični krimosi i privredni krimosi, pobednici tranzicije, oni su po oprobanom receptu bili zaštićeni, ušuškani iza visokih ograda, u vilama pokrivenim video nadzorom, njih patnje običnog čoveka nisu zanimale.

Sve je ličilo na rat, kažemo, samo se to zvanično zvalo „kriza“ i „diktatura“, i radosti nije bilo niotkuda.

A onda, onda je čitava zemlja počela da gleda košarku. I to ne bilo kakvu: najbolju košarku na svetu, što su je igrali momci čudnih imena, iždikljali kada im se niko nije nadao. Dolazili su sa svih strana sveta, jer u svojoj zemlji nisu mogli, čak ni toliki majstori, pristojno da žive od provlačenja lopte kroz noge, pa kroz uši protivnika, pa kroz mrežicu – lopta kaže „svuuuš“, kad uđe „suza“ sa sedam metara – ali su dolazili, jer su znali da su potrebni svom narodu.

Na teren bi izlazili srcem velikim kao ceo jedan kontinent, ali bi, odmah posle sudijskog podbacivanja, racio preuzimao dizgine u ruke, i počinjala bi rapsodija „prljave dvanaestorice“ u plavim dresovima.

Zlatne generacije koja je, kako to ume da se dogodi i kako je to bila tradicija te zemlje, stvarala nova i nova platinasta pokoljenja.

Ovo nije, mada bi tako lako mogla da bude, tek priča o Jugoslaviji i Srbiji, o letu 1995. ili letu 1996, ili letu 1997. ili svim našim letima u kojima se nacija, kao zubima za vazduh, držala za jednu crvenu loptu koja savršenom parabolom ide u pravougaonik iscrtan na tabli, pa pada u koš i na semaforu se broj poena diže za 2.

Nije, a mogla bi da bude, jer su svi sastojci tu – i nasilje i rat na ulicama i korupcija i kriminal i odsustvo pravne države i lupanje u šerpe i lonce i grupa momaka koji ti daju jedinu, ali neponovljivu radost i zbog kojih, čini ti se, možeš da ubediš sebe da će se sve to jednom juče zvati, i da gledaš u budućnost, iznad pobedničkog postolja na kojem tvoj tim stoji sa medaljama oko vrata – ali hajde da ni na koji način ne ureknemo ono što će se događati i ono što bi se moralo dogoditi u četvrtak rano ujutru po našem vremenu.

Zato je ovo, u predvečerje njihovog možda poslednjeg meča, storija o jednom skoro jednako velikom, skoro jednako značajnom timu za istoriju basketa u prvim godinama 21. veka.

Argentina, velika i prečesto zlosrećna zemlja koja je prošla golgotu pune četiri godine, od 1998. do 2002, kada su pljačka i siromaštvo kulminirali na ulicama Buenos Ajresa i drugih gradova, kada narod više nije mogao da podnese da ga se tretira kao marvu.

I njihov košarkaški tim, koji se 2002, kada je naciji bilo najteže, stvorio da joj donese radost i da skrene pažnju čitave planete na čudo stvoreno u Latinskoj Americi.

Taj tim koji u ponoć, 17. na 18. avgust igra verovatno finalnu utakmicu u ovom sastavu i sa ovim igračima.

I igraju je protiv Amerikanaca, vraćajući nas u budućnost, vraćajući nas tamo gde je sve počelo.

Da, mi Indijanapolis pamtimo po trojkama Gurovića i Jarića i onom stizanju Amerikanaca, pa po teškim bitkama sa Perom Kameronom i bratijom u polufinalu, pa onda po slamanju tih neverovatnih Argentinaca u finalu.

Ali oni će biti prvi koji će, u poslednjoj utakmici grupne faze, srušiti Dream Team – iako će se svaki košarkaški stručnjak uhvatiti za glavu što je taj naslov nosila ekipa u kojoj su bili Finli, Miler, Džej Vilijams ili LaFrenc; NBA laik poput mene nema pojma šta se desilo sa polovinom njih kasnije – poslati Amere baš na nas i onda se uhvatiti u koštac sa favorizovanom Jugoslavijom pod svodovima arene u Indijanapolisu.

Ako je bilo jedne ekipe koja je zasluživala da nas pobedi, i ako naciji tada naviknutoj na trijumfe ne bi smetao samo jedan poraz, onda je to bila ta fenomenalna Argentina – i ko zna kako bi se sve završilo da je njihov najbolji igrač mogao da igra u finalu, da ga nije sprečila povreda.

No oni će, ima sudbine i možda ima još ponečega, taj čudan meč s Jugoslovenima naplatiti dve godine kasnije u Atini, kada će postati olimpijski šampioni.

Pre toga, trebalo je pobediti Amere, pokazati im zube i potući se sa njima, i Bože koliko su to dobro uradili! Bilo je na koncu svega sedam razlike (87:80), ali piroklastični izliv koji je bio posledica tog latino-vulkana prekrio je planetu.

Oni su igrali ravnopravno sa surovim NBA profesionalcima, a onda shvatili da mogu da igraju i bolje i počeli da se igraju s njima: nije to bio jedan od onih dana kad ti sve uđe i imaš sreće, već melanž tehnike, spontanosti, radosti igre i ozbiljnog izvršavanja zadataka koje bi postavio veliki Ruben Manjano; uz specijalni dodatak međusobnog poštovanja i patriotizma, pošto su znali koliko napaćenoj naciji znači to što rade oni.

Dugo se, stvarno, razglabalo koja bi prva ekipa mogla da odigra egal sa SAD, pa da ih pobedi, i svi su tipovali na Litvance (koji su u Sidneju bili na koš do produžetka) ili na nas; niko nije mogao da pojmi da će iz jedne zemlje koju ne smatramo košarkaškom – mada je ona toliko dobra u većini „važnih“ timskih sportova da je uistinu jedna od najvećih sportskih nacija sveta – doći recept.

Imali su uglavnom italijanska imena – izgleda je sa doseljenicima s Apenina stigla i strast prema basketu – Skonokini, Noćoni, Paladino, Montekija, Skola, ali onaj s najitalijanskijim bio je prekretnica.

Emanuele Đinobili, kasnije uglavnom poznat u ovom kutku galaksije kao Manu, negdašnji dečak koji je na zidu sobe držao poster Dijega Armanda Maradone i kao i svaki mali Argentinac, želeo da postane fudbaler, ali onda ga je otac, i sam košarkaški trener, naterao da ode u lokalni klub Baja Blanka, čuveni rasadnik talenata, gde će Manu posle jednog treninga dobiti VHS s najboljim potezima Majkla Džordana, čije će mečeve početi predano da gleda, po ceo dan, čije će poteze pokušavati da skine i prilagodi svojoj neverovatnoj konstituciji.

Manu je, uprkos svemu što volimo da mislimo o našim pulenima, bio prvi belac i neamerikanac koji je i na nižim pozicijama mogao da bude konkurentan najvećim NBA vedetama – pre njega se na sličan način moglo govoriti samo o gorostasnom Arvidasu Sabonisu (koji je preko bare otišao prekasno), posle njega je zavladao i veliki Dirk Novicki, ali možda je samo Dražen imao sličnu početnu poziciju – i bio je, a i dalje je, jedan od onih igrača koji svojim pokretima i harizmom čine samu srž košarke.

Đinobili jeste košarka, i košarka jeste Đinobili, čak i danas kada je na pragu pete decenije života, čak i sada kada mnogi kažu da je Zlatna generacija, Generacion Dorada, odsvirala svoje.

Bek Virtusa, zmijolikih pokreta, 2002. bio je odavno draftovan, Sparsi su ga videli na nekom turniru pet godina ranije i u svim njegovim dostupnim biografijama citiraće se Robert Kanterberi „R. C.“ Baford, najverniji saradnik Grega Popovića i dugogodišnji generalni menadžer San Antonija, koji je ovako reagovao na prvi pogled na Đinobilija:
„Bio je kao otkočeni pištolj u toj ekipi. Radio je sva ta potpuno luda sr...a. Nešto je od toga imalo smisla, a nešto baš i nije.“

Argentinci su plakali 2002, plakala je i cela nacija, ali tada je, na jednoj večeri svega nekoliko časova nakon finala, skovan plan za naredne Olimpijske igre. Zlatna generacija ne sme da igra samo jedno leto, kazali su jedni drugima i pogledali se u oči: bili su tužni a onda su bili srećni, jer su u Buenos Ajresu dočekani kao heroji, skoro kao Paspalj i družina posle Atine 1995.

I 2004, dok se jugoslovenska košarka samouništavala i označila kraj naše Zlatne generacije, Amerika je pala, ovaj put u polufinalu, za najveći uspeh argentinske košarke.

Argentina je bila dominantna, Argentina je do ludila dovela tim koji je izgledao, kako su to kasnije primećivali američki novinari, kao da ih je selektovao i vodio neki napaljeni klinac na igrici, a ne Leri Braun (Ajverson, Dankan, Marburi, Vejd, i još tri klinca po imenu LeBron Džejms, Karmelo Entoni i Amari Stoudemajer), i kada je na samom kraju Luis Skola zakucao loptu u koš, bio je to njihov „Danilović na Sabonisa“ trenutak, onaj sekunda u kojem znate, i sada svi znaju, da ste najbolji na svetu.

Dobar deo te ekipe uskoro će se naći u NBA, Argentina nikada više neće biti autsajder, iako je celom svetu napravila medveđu uslugu – od tada će Ameri biti mnogo ozbiljniji – i njihovi uspesi naterali su mnoge klince da po sobama okače postere novih idola: ko god je viši od 180 od tada ne mašta da je Mesi, nego da je Manu...

Bilo je tu još simbolike: kriza se najzad završila, kakav-takav mir i spokoj vratio se na ulice argentinskih gradova, siromaštvo je počelo da uzmiče, najzad, ali ponos zbog košarkaškog tima nikada nije nestao.

U Pekingu su bili bronzani. U Londonu ih je u meču za treće mesto savladala Rusija Kirilenka i Šveda, i bio je to povod za još jednu tradicionalnu večeru čitavog tima.

I opet su plakali, i opet su se smejali, i opet su rekli sebi: Hajde da probamo još jednom. Poslednji put.

Danas je vreme za taj poslednji put. Manu ima 39 leta, Skola i Noćoni 36, Delfino 33, ali tu su ti novi klinci, Laprovitola i Brusino i Garino, koji ne pamte krizu, koji pamte samo bolje dane, baš kao i naši Jokić i Nedović i Jović...

Ako smo se pre skoro dva meseca oprostili od generacije španskih fudbalera koja nas je nervirala i koja je promenila fudbal, vreme je da to isto, samo bez ikakvog negativnog predznaka, učinimo i sa Argentincima.

Ostaće uspomena na veliki tim koji je u sebi i u magiji Đinobilija već napravio sva čuda ovog sveta. Na jedno toplo leto u Indijanapolisu i jedno vrelo leto u Atini.

Ili, možda, ima tu negde snage za još jedno?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)