PRELAZZI: Mali drkadžija i Bili zvani kokain

Nije bilo, u ovom veku, a možda neće biti ni u narednom, toliko divne, toliko potresne priče kao što je ona o Lester Sitiju i njegovim igračima. Banda razbojnika u lisičjim krznima koja je došla nepozvana na žurku poš bogataša, odvrnula narodnjake i isterala uštogljenu gospodu u frakovima i dame u krinolinama da se smrzavaju napolju, to je slika koja izmami osmeh na lice svakom ko voli fudbal, život i bajke.

Šta dalje za Lester? Za početak stiže 250.000.000

Nije to samo jedna storija, doduše, već toliko isprepletanih sudbina, da se zaista pitate ko je bio tako drzak i tako genijalan pa da to osmisli i režira: čitali ste i na MOZZART Sportu pojedinačnu životnu priču svakog „otpadnika“ sa King Pauer stadiona, pročitajte opet, i opet, a onda naučite napamet pa recitujte, svaka je rečenica o svakom od njih, od Olbrajtona do Drinkvotera, od Vesa Morgana do Kaspera Šmajhela, dragocena.

Koliko je tu samo bilo slučajnosti! Koliko pravih i pogrešnih skretanja, koliko odluka koje se donose u jednoj sekundi, a menjaju život – kreneš levo umesto desno i ne upoznaš ženu svog života; zakasniš na avion koji se srušio; jednog dana si sa nanogicom u šestoj ligi, narednog si na krovu sveta...

Kako je samo prokleto tanka ta granica! Kako je samo lako i teško, u isto vreme, postati Džejmi Vardi. Koliko propaliteta dođe na jednog Vardija? Koliko istovetnih „bitangi“ i darovitih picopevaca što su svoj talenat protraćili u koktelu kriminala, lošeg društva, alkoholnih isparenja i onih običnih, tužnih pehova?

Da bi vam epopeja o Lesteru bila još draža i snažnija, pomislite nekad i na onu stariju (englesku fudbalsku) braću koji u bajkama ispadaju glupa i ružna. Na sve te kolimore, andertone, šarpove, džeferse...

Ili, na primer, na ovu dvojicu, čije su sudbine toliko blizu, a toliko daleko od heroja Lestera, heroja Premijer lige, heroja planete Zemlje.

Pa ako vam treba makar kratkotrajni tajm-aut od priča sa hepi-endom, da krenemo...

DOSIJE JEDAN: RANIJERIJEV ORIGINALNI PITBUL

Klaudio, Klaudio Ranijeri, znate ga, osvajač Premijer lige, imao je nadimak za njega.

„Mali drkadžija“, tako ga je zvao.

Petnaest godina kasnije, dok je trpeo baražnu paljbu tabloida i navijača Lestera, setiće se tog momka i poželeti da ima istog takvog igrača, pa će dovesti Kantea, kao parče slagalice koje savršeno povezuje već postavljeni vitraž.

Ako je N'Golo Kante novi Makelele, ko je onda naučio Makelelea da bude Makelele?

Taj mali drkadžija, eto ko.

Nizak svega 165 centimetara, neizbežno upoređivan sa Denisom Vajsom, Džodi Moris bio je najveći borac kojeg je pomladak Čelsija ikada video. Stasao zajedno sa najboljim ortakom Džonom Terijem, debitovao je sa jedva 17 godina u Premijer ligi, i odmah ju je prevrnuo kao prošlogodišnju jaknu. Čudo u malom pakovanju! Razjareni, pomahnitali, besni pitbul koji bi krpio rupe u ekipi, ali i umeo da udeli loptu levo, desno, napred, nazad, pa opet, bez prestanka, i tako 90 minuta...

U jednoj sobi u njegovoj vili garant postoji televizor na kojem se neprestano vrti samo jedan meč, prva utakmica četvrtfinala Lige šampiona, od 5. aprila 2000. Na Stamford Bridž došla je Barselona, moćna Barselona sa Van Galom i Figom, i Rivaldom, i Klajvertom, ali su svi pričali o Ćaviju Ernandezu, dvadesetogodišnjaku za kojeg se već videlo da će postati najveći. Tu noć zapamtiće i legendarni Španac.

„Niko me nikada nije čuvao kao Džodi Moris. On je najbolji defanzivac protiv kojeg sam ikada igrao“, pričaće u brojnim intervjuima.

Nažalost, jedino više nego što je voleo Čelsi – odrastao je u ozloglašenom Čizemans Terasu, najopakijem kraju Vest Kensingtona – Džodi je voleo da bude drkadžija.

Svoj (doduše limitirani) talenat i imidž „ubice na terenu“ na samom početku upotrebio je najbolje što je mogao, sa dvadeset godina postao je nezaobilazni šraf Čelsija koji je postajao veliki, i kada je otišao Vijali i došao Klaudio, odmah je i ovom Italijanu prirastao za srce.

Ali nije mogao da odraste, nije mogao protiv svoje prirode.

Svega nekoliko dana nakon napada na Njujork i Pentagon 11. septembra, Džodi Moris će na aerodromu Hitrou dobacivati američkim turistima, što će, naravno, snimiti novinari i napraviti problem i njemu i Frenku Lampardu, koji je bio s njim. A odatle je spirala vodila isključivo naniže: naredne godine potukao se, u društvu Džona Terija i još jednog drugara, Desa Birna koji je tada igrao za Vimbldon, sa nekim ćelavim glavonjom-izbacivačem u jednom klubu. 

Ranijeri je postajao nestrpljiv, Moris sve pokvareniji i sve manje zainteresovan za teren, i kada mu klub bude ponudio manje para no što je mislio da mu pripada, napustiće voljeni Čelsi i otići, nakratko, u Ridsdejlov Lids.

Ako se dotad karijera Džodija Morisa ponašala kao prekookeanski avion u lenjom spustu ka dalekom aerodromu, od tog trenutka je krenula strmoglavo nosem naniže, ma šta, postala je cepelin Hindenburg: u Lidsu je optužen za silovanje dvadesetogodišnjakinje (tužba je kasnije povučena), tukao se gotovo svake noći u drugoj diskoteci, a broj kazni za vožnju u pijanom stanju i sledstvenih dana provedenih u betonjerki na trežnjenju nije mogao da izbroji čak ni njegov advokat.

Momak koji je Ćavija stavio u džep, od kojeg se očekivalo da na terenu bude zaštitnik generacije što bi mogla da vrati titulu svetskog prvaka u Englesku, za kojeg su Lampard, Rio Ferdinand i Majkl Oven govorili da od njega nema jačeg, koji je 2000. učestvovao u osvajanju FA kupa sa Čelsijem, krenuo je stranputicom od koje se nikada nije oporavio. Smenjivali su se u njegovom CV-ju sve manji, sve neuspešniji klubovi, nakratko je blesnuo u neuglednom Sent Džonstonu tamo iznad Adrijanovog zida, ali nikada više nije uspeo da pokaže ni promil potencijala koji ga je vinuo u orbitu i preporučio Klaudiju Ranijeriju...

„Jedino što sam ikada želeo je da igram za Čelsi“, pričao je kasnije, kada je postao dovoljno zreo da prizna svoje greške.

Kamere ga nisu uhvatile, ali bio je on tamo, na Stamford Bridžu, u ponedeljak uveče. Nije to samo njegova spiritualna, već i prava kuća – vratio se, posle toliko godina izgnanstva, i postao trener u mlađim kategorijama – i sigurno se nasmejao kada je Azar poslao loptu u rašlje, kada je stadion počeo da peva da postoji samo jedan Klaudio; sigurno je bio srećan što je njegov nekadašnji učitelj, otac i kum najzad uradio nešto toliko veliko, ali nema trika da se, makar u najudaljenijoj moždanoj konekciji, nije pojavio onaj crv koji je pomislio na Kantea, na Makelelea, na „malog drkadžiju“, na noć u kojoj je uštopovao Ćavija, Rivalda i Figa, i pomislio: „Jesam li to mogao, da je bilo više sreće, da je bilo makar malo više pameti, da sam napravio makar jedno pravo skretanje kod tog prokletog fudbalskog Albukerkija, jesam li to mogao nekad da budem i ja?“

DOSIJE DVA: GAZA SA GUDISONA

Znate onaj trenutak kada ste na stadionu, sa tribina gledate klinca i znate da je to – „to“? Da mali jednostavno ima u sebi ono što ga odvaja od konkurencije, da je rođen ne da bude fudbaler, nego da bude zvezda? (Nama navijačima šampionskog kluba u Srbiji potonji put to se desilo sa Markom Grujićem.)

Tako se decembra 1992. osećao ceo Mersisajd. Pa čak i te večeri, posle prvog derbija u inauguralnoj sezoni Premijer lige, onaj tužniji, crveni deo.

Dečak se zvao Bili Keni, nosio je sedmicu na dresu, imao tek 19 punih jeseni, nosio je u srcu i genima ljubav prema Evertonu – njegov otac, takođe imena Vilijam Keni, bio je kratkotrajni prvotimac kluba sa Gudisona početkom sedamdesetih – i izgledao je kao da će pojesti ceo teren ove noći, skupa sa svim zvezdama protivničkog kluba, poput Džona Barnsa, vihornog Stiva Mekmanamana ili Džejmija Rednapa.

To da je neko toliko dominantan, u tako ranom dobu, na tako važnoj utakmici, to se uglavnom nije dešavalo ni na obali reke Mersi ni dole, južnije. Momak je imao osećaj za igru, momak je imao raketu zemlja-vazduh-zemlja umesto običnog pasa – ni Stiven Džerard neće dostići takvu preciznost; ni Vejn Runi takvu lakoću trka – i imao je dobranu zapreminu onoga u gaćama. Već na drugoj utakmici za Everton, kaže legenda, Vini Džons je prišao golobradom kikirezu i odalamio ga dok sudija nije gledao; svega minut kasnije, Bili Keni mu je vratio istom merom, zasluživši respekt čuvene prznice iz Votforda.

Na tom derbiju, koji je Everton dobio sa 2:1 uz preokret u drugom poluvremenu, Bili Keni je jednoglasno proglašen za igrača utakmice i najavljen kao budućnost kluba i čitave engleske nacije. Ne da su se spremale pesme o njemu, nego bi mu vernici sa Gudisona posvetili ceo večernji koncert, praćen simfonijskim orkestrom, samo da nije...

... Džabe, nema druge sem ružne reči. Samo da nije uspeo da sve kolosalno sj..e.

Piter Birdsli, jedini koji je u čitavom sastavu Hauarda Kendala znao lopte koliko i taj vunderkind, prozvao ga je Gaza sa Gudisona, hvaleći njegovu kreativnost, dinamičnost, pregled igre, tehniku, šut, ali i agresivnost i upornost – zamislite, ponavljamo, Stivena Džerarda, pomnožite sa Rosom Barklijem i dodajte malo onog Runija.

Poređenja sa Gaskojnom, ipak, išla su u pogrešnom smeru.

A nadimak? Pa bilo bi iskrenije - Keni zvani kokain.

Bele crte je, ispostaviće se, savladavao jednakom žestinom na travnatom tepihu i sa staklenog stočića u kući koju je kupio od prvog novca.

Bili Keni će u retkim ispovestima za sve kriviti povredu potkolenice, koja ga je udaljila sa terena tik pred početak sezone 1993. na 1994, u kojoj se očekivalo da potpuno eksplodira.

Prvo je, u dugim danima koje više nije morao da provodi na treninzima, došla depresija, s njom je na žurku pristigao alkohol, a onda je Bili, ni 20 leta mu nije bilo, prešao na kokain. Navika je ostala i kada je počeo da trenira.

„Bio bih u gradu do pet ujutru, odspavao svega nekoliko sati, i onda uhvatio taksi na trening, onako još polulud. Svuda bih uzimao koku. U pabovima, u klubovima, čak i u spavaćoj sobi. Na treninzima se videlo da me fudbal ne zanima, da mi je jedino važno da ponovo uzmem drogu. Nisam mogao ni da vidim loptu kada bi mi je dodali, a kamoli da je šutnem kako valja“, rekao je u jedinom intervjuu koji je dao, 2002. godine.

Testovi krvi i urina brzo su pokazali da je Bili krenuo širokim autoputem kokainskih dana i noći. Hauard Kendal je još i imao strpljenja, slao ga na rehabilitacije i nudio mu novac i nagrade samo da se okane droge, ali novi menadžer Majk Voker bio je stara škola, i s proleća 1994. uručio mu otkaz.

Od svih obećanja, od svih nagoveštaja srebrnine koja bi se vratila u trofejnu salu velikog kluba, ostala je bedna statistika: 17 mečeva u ligi, četiri u kupu, jedan jedini gol i onaj decembarski dar-mar protiv Liverpula.

Maestro će preći u Oldam, odigrati samo četiri utakmice i potom, sa samo 21 godinom, zauvek nestati iz fudbala i sa radara, sem na listama „najvećih propalih talenata u istoriji“.

Danas ima 42 godine i, pričaju u Liverpulu, ćerkicu, ima godine lečenja i, ako ne lažu, trezvenosti iza sebe. Ima, sigurno, i onu utakmicu sa Liverpulom na VHS-u. A ima li ikakav bol za onim što je moglo biti, oseti li neko rezanje duboko u stomaku kada vidi Drinkvotera ili Mareza kako se smeju i luduju u Vardijevoj kući, da li je ljut na sebe kada neki novi momci, u nekim drugim plavim dresovima, ostvaruju snove koji se njemu nisu dali?

NATRAG U BAJKU

Da bi vam epopeja o Lesteru bila još draža i snažnija, kažemo, pomislite u ovakvim trenucima i na stariju braću koji u bajkama ispadaju glupi i ružni. Na Džodija Morisa, na Bilija Kenija, na svaki put kada je neko skrenuo levo umesto desno, i završio na pogrešnoj strani istorije, sa pogrešnom ženom, bez trofeja, karijere, novca, slave.

A onda se, slobodno, vratite snovima.

Lepši su i, pitajte plavokosog momka koji je u utorak ujutru imao najveći mamurluk u istoriji trening-centra Lester Sitija, baš umeju da se ostvare.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu