PRELAZZI: Malandro

Ne znam šta današnji dečaci viču kada postignu gol na školskom igralištu, dok bezglavo jure za zgaženom limenkom ili izduvanom loptom, da li im je idol Ronaldo ili Mesi, da li se zbog toga ponekad i potuku, ali znam ko smo svi mi želeli da budemo tih ranih devedesetih.

Nije bilo fudbala baš svaki dan na televiziji, ali on se gledao kad god je bilo moguće, utakmice su se snimale na kasete, pa su se njegovi potezi imitirali i prepričavali. Zbog njega se jednako maštalo o straćarama Rio de Žaneira kao i o karnevalskim orgijama i pohotnim crnkinjama zanosnih i pozamašnih pozadina u istom gradu.

Zbog njega smo svi navijali za Brazil na tom Svetskom prvenstvu 1994, najboljem i najneizvesnijem Mundijalu u poslednjih 20 godina, sa onim ludim Bugarima, spektakularnim Nigerijcima, tragičnim Eskobarom i repićem Roberta Bađa...

Romario, naravno. Čarobnjak od metar i žilet, sa dinamitom u nogama i sitnim korakom kojim je mogao da za milisekundu premosti „sedam milja“ od ivice šesnaesterca do golmanovih očnjaka. Bio je idol jedne generacije i ispisnik i dalje najluđe sezone španskog fudbala, one koja nije mogla da prođe bez jednog Srbina.

Bilo je to u proleće 1994, baš uoči tog Mundijala, i Deportivo La Korunja je tražio pobedu protiv Valensije, u poslednjem kolu, na domaćem terenu. Pobeda bi značila da je Romariov Pićići, njegovih 30 postignutih golova te sezone, samo uzgredna priča u prvoj tituli galicijskog kluba. Romariova Barsa, jedini rival, imala je Gvardiolu, Kumana, Laudrupa, Stoičkova, a Depor je imao Romariove ortake Bebeta i Donata i - Miroslava Đukića.

U 90. minutu, sećate se te legende, sudija je svirao penal za Deportivo. Bebeto je odbio da ga izvede, a loptu je dohvatio baš Đukić. Nije ga dao, Barsa je uvalila Sevilji skoro pola tuceta golova, i Deportivo je izgubio titulu koju će vratiti tek sedam godina kasnije.

Romario je mogao da slavi svoju prvu, ispostaviće se i jedinu titulu u Primeri, i da se sprema za leto kada će, opet zahvaljujući penalima, Brazil postati svetski prvak... Na žalost svih, Brazilac će uskoro napustiti Evropu, da joj se vrati samo nakratko, i neuspešno, kada su njegovi nestašluci - švaleracija, svađe sa saigračima i trenerima, pijane noći širom sveta - počeli da bivaju jednako popularni kao i njegovi golovi... A bilo je ih je, makar on tvrdi tako, čitavih 1.000 u karijeri dugoj 20 godina.

Bio je ono što se u Brazilu zove malandro - ta jedna reč označava i momka iz favela Rio de Žaneira, i svojeglavog tipa kojeg ne zanima ništa sem prevare, zezanja i žena, uglavnom tuđih...

Svega ovoga setio sam se zahvaljujući emisiji na Bi-Bi-Siju, u kojoj taj isti Romario igra potpuno drugu ulogu - onu političara, poslanika u brazilskom parlamentu i velikog borca za prava i bolji život ljudi sa posebnim potrebama, ali i borca za isterivanje stvari na čistac u Fudbalskoj federaciji Brazila i FIFA, čije lidere nemilosrdno proziva. Promenila ga je, kazao je, ćerka rođena sa Daunovim sindromom. Tada je shvatio da su mnoge stvari u životu važnije i od trošenja novca i od tih 1.000 golova, i postao zaštitnik ugroženih i siromašnih.

Političar iz najbolje namere - pa gde to još ima?

Od malandra se Romario transformisao u utegnutog čoveka u odelu, i samo ponekad, kada govori o fudbalu i sledećem Svetskom prvenstvu (znate, onom na kojem neće biti Srbije), zacakle mu oči kao nekada kada je izluđivao protivničke odbrane, i kada su klinci na dalekom Balkanu, očiju podbulih od nespavanja, zamišljali da preko glave skidaju taj žuti dres, taj simbol fudbala, slobode i bega od stvarnosti, i vikali, koliko god imaju snage:
"Rooooooomariooooooo..."

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)