PRELAZZI: Magarac, rabona i miris hleba

Sve do subote popodne, Valter Sabatini osećao je neko čudno peckanje na proćelavoj glavi. Sportski direktor Rome, čovek koji je u areni punoj divljih zveri osvojio i odbranio nezvaničnu titulu “kralja transfera” na Apeninima, znao je šta taj svrab znači. Bio je to redovni podsetnik na jednu rečenicu izgovorenu samouvereno, kako on to uglavnom samo i ume, leta 2011, u njegovim prvim nedeljama među poklonicima fudbalske “Vučice”. 

Valter Sabatini osećao je godinama kako mu se iza bora na čelu, zbog kojih će ga porediti sa Klintom Istvudom u Leoneovoj legendarnoj trilogiji špageti-vesterna, pomaljaju magareće uši. A sve zbog tog čuda od deteta, kojeg je uspeo da ubedi u svoj projekat 2011. godine, kada je bio spreman da prepliva Atlantski okean samo da bi probao i pohvalio “čipas”, onaj argentinski hleb sa sirom, u jednoj pekari u Buenos Ajresu. 

Bila je to najpoznatija pekara u gradu, ali ne toliko zbog tradicije ili specijaliteta, koliko zbog klinca čije je prezime pisalo na ulaznim vratima. O dečačiću su počele da se raspredaju bajke još dok je bio niži od školske klupe, a kada je zaigrao za River, ispostavilo se da su dosadni skauti, koji su njegove oca i majku obasipali draguljima, bili totalno u pravu: dugo se, još od jednog isto tako niskog klinca, nije pojavio neko ko je toliko dobro igrao fudbal.

Valter Sabatini je znao da mora da ga ima, i nije štedeo svoju slatkorečivost. Obećaće mu da pravi tim za titulu. Obećaće mu da će Kalčo opet biti onaj stari. Obećaće mu, što je bilo najvažnije, da će učiti od Totija. I lizaće prste i tražiti repete onog “čipasa” u pekari njegovog oca.

Dečak se zvao Erik Lamela, mada su ga svi zvali El Koko – to je u argentinskom slengu Čuma, Babaroga, i taj podatak koristiće mnogi da kasnije opišu Erikovu narav – i do leta 2011. već je davno prerastao dečačku garderobu. Onaj čijim putem nije krenuo, a mogao je, kada ga je kao dvanaestogodišnjaka zvala Barselona i nudila mu da se čitava porodica preseli u Kataloniju, ostaće zauvek mali i postaće najveći fudbaler, ali Erik je od početka pošao drugim putem.

Kada nije trenirao fudbal, igrao je na male goliće, i to će se i danas videti u njegovim pokretima. Ako Brazilci onako kontrolišu loptu jer ona mora stalno da bude u vazduhu, bilo na plažama ili na makadamu, Argentinci trikove uče u nemilosrdnim okršajima na betonu, u pet-na-pet ili koliko-nas-se-već-skupi; sem brzine, driblinga, gipkosti i spontanosti, ovde se savlada i ona ulična škola, i snaga i drskost i želja za pobedom. Ne bilo kakvom pobedom, nego onom koja pomalo vređa protivnika, jer šta je gol “rabonom” za 10:9 dok pada mrak na grad, nego ponižavanje rivala.

A “rabonu” niko tako lako ne radi kao El Koko...

Valter Sabatini uspeo je ono što Barselona nije, i posle najtužnijeg proleća u istoriji River Plate, kada je kultni klub u suzama, protestima, tučama s policijom i vascelom nevericom čitave planete, ispao u drugu ligu, njegova desetka – nasledio je taj dres od velikog Arijela Ortege – Erik se preselio u Rim.

Tada će Sabatini, u pokušaju da se opravda pred nasrtljivim novinarima koji nisu shvatali zašto se za nedokazanog tinejdžera izdvaja skoro 20 miliona evra, izgovoriti onu rečenicu koja će ga proganjati sve do subote popodne četiri godine kasnije, nekoliko hiljada kilometara daleko od Olimpika, na Vajt Hart Lejnu.
“Ako Lamela ne postane šampion, ako on ne bude jedan od najboljih fudbalera na svetu, to znači da sam ja magarac i da ću morati da tražim drugi posao”, reći će Sabatini.

Glava ga je, kažemo, svrbela godinama nakon toga. Lamela je lutao od totalne genijalnosti do sumnje u njegovu mentalnu sposobnost da nastavi da se bavi fudbalom; od “naslednika Totija” koji će doneti Romi novu titulu – sa velikim kapitenom imao je i fizičke i igračke sličnosti; kao što je nekada Toti, dešnjak, igrao levo, tako je Lamela, levak, prebačen na desnu stranu da odatle “robenovski” uleće u sredinu i daje golove – do potpunog promašaja; od fizički savršenog fudbalera, naoko i previše hitrog za svoju visinu, ali neprevaziđenog driblera koji bi ostavljao bekove u čudu, do rekonvalescenta izmučenog povredama.

Na videlo će vremenom izaći i dve najgore strane njegove ličnosti: prečesta sebičnost koju je ispoljavao kada bi lopta bila kod njega u nogama (jednom će mu suigrač i eks-sunarodnik Dani Osvaldo zameriti toliko da su se dohvatili za guše u svlačionici, “Nisi ti Maradona, idiote”, ljutito će povikati Osvaldo i navodno mu opaliti šamar) i tako argentinski tipična prgavost. 

Tek u drugoj sezoni u Rimu Argentinac će pokazati šta može, golove će ređati kao nekada ispred pekare svoga oca, i opet će o njemu pričati čitava Evropa, i Sabatini će videti šansu da unovči svoj lisičji hazarderski hunch, pa će Erika, skupa sa svojim kolegom, rivalom, najboljim saradnikom i najvećim nemezisom Frankom Baldinijem, spakovati u Totenhem. Značilo je to veliki Sabatinijev uspeh; i značilo je još veće hvatanje za glavu svih koji vole fudbal i koji, nažalost, znaju šta predstavlja Totenhem.

Čedo biznismena Danijela Levija, milijardera koji je nepopravljivo zaljubljen u fudbal i koji ga još nepopravljivije ne razume, već je godinama – ma šta, decenijama! – pravo groblje slonova za tehnički potkovane igrače poput Lamele. Kao što slonovi odlaze da umru i da poslože kosti na isto mesto, tako iznad Vajt Hart Lejna kao da stoji crna rupa koja nemilice isisava sav talenat majstora fudbala.

Ako postoji fudbalski ekvivalent scene u kojoj vanzemaljci otmu dar iz NBA vedeta u filmu “Space Jam”, to je zlosrećni klub sa severa Londona, od kojeg su depresivniji jedino njegovi navijači: uvek žele mnogo, uvek im obećavaju sve, a na kraju od toga ne bude ništa. Stradali su u Totenhemu i poznati i manje poznati, od Rafe van der Varta do belgijskog vunderkinda Džonatana Blondela, od Dejvida Bentlija do Đovanija dos Santosa, od Nika Kranjčara do Gilfija Sigurdsona, i samo bi oni koji su na vreme pobegli, kao Bejl, Modrić, Tarabt, ili oni koji su bili dovoljno ludi, kao David Žinola, uspevali da svoj fudbalski dar sačuvaju od loše fudbalske karme što se ugnezdila na adresi High Road 748.

Neizbežno se, dakle, moralo dogoditi: umesto da zapali Premijer ligu, da ubedi i one nevernike da nije samo majstor za jednokratnu upotrebu, sa pet-šest fazona koje je lako prozreti, već da u njegovim nogama i glavi čuči budući “vladar sveta”, kako bi to otoič rekao Sabatini, umesto da postane najbolji igrač Totenhema pa da posle prve sezone natenane ode u Brazil i sa svojom Argentinom postane šampion, Lamela je nestao.

Kiša, težak jezik, još kiše, neshvatljiva taktika Andrea Vilas Boasa, koji nije voleo Argentinca, i koji je najskuplje pojačanje u istoriji kluba nipodaštavao izjavama poput “Neka vredno radi, pa će zaslužiti šansu”, pa prokleta povreda koja će ga udaljiti sa Mundijala – sve to dogodilo se Eriku Lameli u prvoj sezoni u Totenhemu, i od zaigranog majstora sposobnog da okrene utakmicu naglavačke ostala je samo poneka “rabona” na manje važnim utakmicama, retka asistencija i još ređi gol. Svega tri meča u prvenstvu počeo je u svojoj prvoj premijerligaškoj sezoni, i već se uveliko govorilo ono što je on predosećao: da je napravio grešku kada je pristao da bude deo spektakla i vlažnih megalomanskih snova Danijela Levija. A tamo u Rimu, Valter Sabatini bi se ponekad počešao iznad glave...

Morao je El Koko da prevali preko glave i kratkotrajni povratak u klub Tima Šervuda i da sačeka svog Argentinca, pa da mu najzad makar malo svane. Maurisio Poketino pred sobom je imao hiljadu i jedan težak zadatak – i shvatao je da je pred njim naporni stipl, a ne trka na stotinu metara – ali je znao da će možda i najteže biti da Lameli, oko kojeg su ponovo počeli da obigravaju agenti i menadžeri, čije se ime ponovo nalazilo u odeljcima transfer-rubrika najposećenijih portala i najčitanijih novina, vrati veru u fudbal. 

Igrao je Erik za Totenhem prošle sezone, ali nije briljirao i nije vodio glavnu reč na terenu, a kada koštate 30 miliona funti, i kada ste dovedeni da “zamenite Gareta Bejla”, na Vajt Hart Lejnu i u celoj Engleskoj se to očekuje od vas.

Poslednjeg dana ovog prelaznog roka sve je bilo spremno za Lamelin tužni odlazak iz nevesele avanture zvane Premijer liga. Saido Berahino je već spakovao kofere i zaputio se prema Londonu, a El Koka je put vodio na jug, u jedan lučki grad nalik njegovom Buenos Ajresu, pošto je trebalo da provede godinu na pozajmici (naravno, onoj “lažnoj” pozajmici, sa koje se retko ko ikada vratio) u Marselju. Sve je, dakle, bilo spremno za kraj priče o velikom talentu – jer su Eriku već 23 godine, kada je vreme da pokaže rezultate potencijala – i za Sabatinijevu magareću predstavu.

Ali život i fudbal imali su, srećom, malo lepše planove za driblera iz Buenos Ajresa: to kako je Lamela razmontirao Pelegrinijev Siti u subotu popodne, to kako je celog ranog popodneva urnisao Aleksandra Kolarova, to nije bio samo lek za vazda napaćenu dušu navijača Totenhema, to nije bila samo odbrana majstorske teze, to je bio znak da su se onaj zaigrani dečak iz Rivera i onaj nasmejani majstor s desnog boka Rominog napada najzad ponovo sreli, sada u belom dresu sa brojem 11.

A kada taj momak igra kako zna, sva su čuda moguća. 

Sem onog da se jedan Talijan, tamo u Rimu, pretvori u magarca.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista portala MOZZART Sport

(foto: Action Images)