PRELAZZI: Madiba, ili: Kako je fudbal pobedio aparthejd!

Mnogo je bitaka dobio Nelson Mandela za svog života, ali onu sa starošću - baš kao i niko od nas - neće moći. Život voljenog Madibe polako se gasi u bolnici u Pretoriji, dok čitava nacija, i čitav svet, čekaju na svoj red da upute poslednji pozdrav jednom velikom čoveku.

Jer kakav je to život bio! Od odrastanja u porodici starih poglavica plemena Tembu, preko obrazovanja u engleskoj školi - Englezi će mu i dati ime Nelson, po velikom admiralu, iako je dotad znao sebe samo kao Rolihlahlu, "Nestaška" - do pristupanja Afričkom nacionalnom kongresu (ANC), robijanja punih 27 godina i, najzad, rušenja nemilosrdnog, nečovečnog režima aparthejda, koji je sve do pre dve decenije delio ljude na bele i bezvredne...

I ništa od tog trijumfa ljudskosti, od te velike civilizacijske pobede (koju su, uzgred, "civilizovani" Amerikanci i Britanci pokušavali da spreče na sve načine) ne bi bilo moguće bez one kožne lopte koju je trebalo proturiti između dva uspravna štapa pobodena u prašnjavo afričko tlo.

Fudbal je, jednako koliko i štrajkovi, pobune i mitinzi - ako ne i više - doneo Južnoj Africi slobodu. Fudbal je, kao nigde na svetu, bio važan u Sovetu, u svim ostalim sirotinjskim kvartovima gde su živele bedne "crnčuge", u srcu svakog tamnoputog Afrikanca koji je vapio da ne bude viđen kao životinja, već kao čovek.

Zato ga je Madiba toliko voleo, i zato je prvi predsednički zadatak, te 1994. godine, svega nekoliko sati pošto je u direktnom prenosu položio zakletvu i postao prvi crni predsednik Južne Afrike, bio odlazak na utakmicu. Bafana Bafana, kako će kasnije biti poznata reprezentacija sa krajnjeg juga Crnog kontinenta, igrala je protiv Zambije pred 80.000 najzad nasmejanih ljudi, i Mandela je bio među njima, da s ponosom gleda tu igru koja je srušila aparthejd.

Ta priča, koja još nije dobila zasluženi film (za razliko od Istvudovog spektakla "Inviktus", koji govori o ragbi timu Južne Afrike), počinje još u zatvoru na ostrvu Roben, gde su, sem Mandele, robijali i svi ostali borci za slobodu crnog afričkog naroda. Legenda kaže da su samo dve knjige uzimane iz zatvorske biblioteke: jedna je bila Marksov "Kapital", druga "Fudbalski sudija" Denisa Hauela.

Mandela, sadašnji predsednik Džejkob Zuma, bivši predsednik Kgalema Motlante - svi oni su bili opčinjeni fudbalom, toliko da su organizovali prava prvenstva u krugu kaznionice. Mislili su, kako su to u svojoj knjizi "Više od igre" opisali Čak Kor i Marvin Klouz: "Ako možemo da organizujemo fudbalsko prvenstvo, možda možemo jednog dana i zemljom da upravljamo". Madiba je bio sprečen da igra, ali je gledao svaku utakmicu iz svoje samice, sve dok mu i to nisu zabranili...

Fudbal je od strane vladajuće kaste, belih Afrikanera, potomaka Bura i Engleza, bio ponižavan, smatran bezvrednim sportom, zabavom za divlje Afrikance. Belci su igrali ragbi i kriket, a njihovi bedni pokušaji da naprave fudbalsku selekciju od igrača isključivo "prave" boje kože bili su neuspešni i obijali se o hridi FIFA, dok je ta organizacija još značila nešto dobro.

Ova razlika, istine radi, nije nestala ni dvadeset godina po okončanju aparthejda: čuvene Springbokse, jednu od najboljih ragbi reprezentacija na svetu, i dalje čine gotovo isključivo belci, dok za Bafana Bafanu igra tek jedan belac...

Ali pre toga, i mimo kazamata na ostrvu Roben, fudbal je živeo u srcima crnih Afrikanaca. Politička okupljanja bila su zabranjena, no niko nije mogao da zabrani ljudima da idu na fudbal. Organizovane su utakmice na kojima je bilo i po nekoliko desetina hiljada ljudi, a sav prihod je išao Afričkom nacionalnom kongresu. Tamo je, što na terenu što na tribinama, sanjano o nekoj novoj Africi. U publici bi se pojavila poneka zastava ANC-a, a pod velom fudbalskih sastava borci za bolje sutra su mogli da putuju i u inostranstvo...

Kada je sloboda najzad stigla, umela je da peva navijačke pesme. Bafana Bafana, puna crnih igrača - čuveni Doktor Kumalu, kapiten Lukas Radebe, tada mladi Pjer Isa, Kvinton Forčjun i Šon Bartlet - osvojila je Kup Afrike 1996. i kvalifikovala se, prvi put u istoriji, za Svetsko prvenstvo 1998. u Francuskoj.

Sve to gledao je Madiba, i tada je shvatio da je pobedio.

A s njim smo pobedili i svi mi.

Koliko mu je značio fudbal, govori i činjenica da je jedan od poslednjih razgovora sa svojim unukom Ndabom, iz bolničkog kreveta, Madiba vodio upravo o utakmici kojom je trebalo da bude obeležen njegov 95. rođendan. Neće ga dočekati, ali ako negde gore, tamo gde je krenuo, zaista postoji nešto - makar za te velike ljude - onda će se naći i jedna lopta, makar krpena, i dva štapa za stative...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)