PRELAZZI: Ludi Vini

Kratko je trajao naslednik našeg Slaviše Jokanovića na klupi tajlandskog Muang Tong Junajteda. Vinfred Šefer, onaj sedokosi tip kojeg se sećamo iz Bundeslige devedesetih godina, posle svega dva meseca dao je ostavku u najbogatijem klubu u Tajlandu i preuzeo Rege bojse, reprezentaciju Jamajke.

Pomalo zaboravljeni lik, Vini Šefer je još jedan od onih fudbalskih globtrotera o kojima bi umešan režiser snimio dobar film. Nekada pouzdano desno krilo Borusije iz Menhengladbaha – igrao je u obe utakmice finala Kupa UEFA kada je Borusija velikog Uda Lateka pobedila Crvenu zvezdu – kao trener se proslavio u Karlsrueu i još od tada mnogi od nas stave taj tim na tiket, iako odavno nisu ono što su bili.

Karslrue je bio hit nekoliko sezona, a Šefer je dugo crpeo inspiraciju i nove poslove zahvaljujući toj deceniji u Bundesligi. Ali, čini se, mnogo više zahvaljujući svom neobičnom karakteru i imidžu. Ludi Vini, kako su ga zvali u domovini, nikada nije ni mogao da dobije neku veliku šansu u modernom fudbalu. Na kraju krajeva, to je čovek koji pred utakmicu ume da izjavi da je „jedina taktika da postignemo dovoljno golova da pobedimo“, što baš i ne ide uz današnje taktičke zamisli, što sve više podsećaju na partiju šaha...

Zato je dogovor s Jamajkom možda i jedan od najboljih poteza u karijeri svetskog putnika ekscentrične frizure, zbog kojeg su i uvedene zabrane da treneri mogu da se kreću kuda hoće: Šefer bi, kada njegov tim da gol, trčao od jedne do druge tribine, potpuno lud od sreće...

Jamajčani gotovo da nemaju šansu da se nađu u Brazilu – da bi se kvalifikovali, potrebno je da pobede sve tri utakmice do kraja, kao i da se mnogi drugi rezultati poklope – ali ko bi bolje mogao da motiviše sunarodnike Boba Marlija, i da im oduzme sva sledovanja marihuane, od tog švapskog manijaka bez dlake na jeziku.

Jamajka je samo jednom igrala na Svetskom prvenstvu. Njihov nastup 1998. ostao je, makar u Srbiji, zapamćen samo po dve stvari. Prva je onih 1:1 na poluvremenu s Hrvatskom, kada smo se svi nadali da ti autsajderi i debitanti mogu da naprave veliko iznenađenje i Vatrene pošalju doma (to se, znamo, na kraju nije dogodilo i Ćirovi momci su bili najveći hit prvenstva, veći čak i od misteriozne povrede Ronalda pred finalnu utakmicu i Zizuovog velikog trijumfa).

Druga stvar bile su prelepe žene na tribinama, koje je režiser prikazivao jednako koliko i fudbalsko umeće Rikarda Gardnera i Diona Bartona, predvodnika te najbolje generacije u istoriji loptanja u bivšoj britanskoj koloniji.

Jamajka više nema takve igrače, ni mnogo svetlu fudbalsku budućnost, mada ne sumnjamo da su dame i dalje onako zanosne. Biće vraški teško, ali koliko bi samo naredni Mundijal, za koji je MOZZART Sport već uveliko počeo da vas sprema, bio bogatiji, lepši i luđi ako na njemu bude i opičeni Nemac, skupa sa tim veselim narodom sa rajskog ostrva...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta